Nehigijena medijskog izveštavanja o mentalnoj higijeni

Piše: Dušan Jurić, Nova Ekonomija

Grupa mladih psihoterapeuta odlučila je da u prazničnim danima ponudi jednu besplatnu psihoterapijsku seansu ljudima koji se osećaju anksiozno ili depresivno. Televizija se zainteresovala za ovaj događaj i u želji da promoviše mentalno zdravlje, desilo se nešto čudno. Baš kao što je psihoterapeutkinja i navela u prilogu jutarnjeg programa: jedna seansa nije dovoljna da artikulišemo problem, ali jeste dovoljna da se motivišemo na bavljenje mentalnim zdravljem i steknemo određene alate za savladavanje sopstvenih stanja. Šta je u ovom prilogu krenulo nizbrdo?

Voditeljka je najavljivala prilog o besplatnoj psihološkoj podršci. Kako se prilog završio, tako je reporterka po automatizmu rekla: „Studio“, dobivši zauzvrat vrlo čudno pitanje: „Jesi ti depresivna?“ Nakon trenutka zatečenosti, reporterka je odgovorila da nije, nastavljajući da je poenta u tome da smemo da se osećamo loše i ne moramo biti uvek usiljeno nasmejani. Na to je voditeljka uz polusmeh odgovorila: „Pa dobro, treba da objasnimo gledaocima da je lepo, praznici…“ i tu nastade problem.

Postpraznični dani su puni praznine, pa otud i postpraznična depresija. Ulice su sablasno puste, sve je zatvoreno, a postoji niz razloga zbog kojih nam je otežano da budemo u dobrom kontaktu sa sobom. Međutim, taj „period posle“ je uglavnom samo okidač za sve ono što nam se dešavalo čitave godine, a nekada i čitavih godina pre nego nam je prekipelo. Baš u novogodišnjem periodu, kada se medijski izrabljuju i agresivno oglašavaju teme sreće, ognjišta i topline, baš tada neko ko nema osećaj pripadanja i sreće može da upadne u bolna stanja.

U prazničnoj atmosferi postoji niz okidača na takva osećanja. Poslednji dani decembra nalikuju nametnutoj „sumativnoj krizi“: svi smo primorani da presabiramo šta smo sve do sada uradili, da li smo dovoljno postigli, a još više, da li smo voljeni i da li volimo? Kako živimo u vremenu u kome u oktobru počinje produžena praznična histerija, osnovni element histerije, bes, može da ispliva na različite načine kod svih nas.

Najteže je onima koji ljutnju usmere na unutra i to se najčešće naziva depresivnost. Gutanje osećanja ljutnje i besa, usmeravanje agresije na sebe, dešava se jer nešto važno nismo dobili. Ne mislim na novogodišnji poklon, već na osećaj izostanka jako autentične potrebe koja godinama sedi u nama kao prazna kutija. Ne usrećuju nas ukrasi i ulična rasveta jer baš tada nam je arhetipski nametnuta tema koja nije nimalo dekorativna i fasadna, već vrlo strukturna: teme doma, pripadanja, konačnosti, smrti, a mi naprosto ne znamo šta ćemo sa tim, zaslepljeni smo teškim unutrašnjim iskustvima i novogodišnjom rasvetom.

Nije „priča o vremenu“ da manjak svetlosti utiče na povećanje depresivnosti, pa se u tretmanu kliničkih depresija potcrtava važnost izlaganja suncu (a zimi i najmanjem izvoru svetlosti) barem 45 minuta. Ulične svetiljke okidaju naš mrak, pa ako  osećate da nešto nije u redu, proći će, a taj spolja nametnut osećaj neodržive sreće će isto nestati, što je dobra vest. Doduše, u Srbiji će se faktički rasveta ugasiti mnogo kasnije, a ni na jedan problem neće biti stavljeno svetlo. Loša vest je što u ovom periodu značajniji broj ljudi ima novogodišnju želju da od svega samo odustane, umesto da se poželi nešto lepo. Zato je važno da o tome ozbiljno razgovaramo.

I MOBING I STIGMATIZACIJA

Šta je u ovom TV prilogu neozbiljno? Hajde da magijski verujemo da je pitanju marketinški trik i da je voditeljka fingirala neprikladno pitanje kako bi video postao viralan. Hajde da još sekund dečije poverujemo da je želela da žacne javnost upućivanjem pitanja reporterki: „Da li si depresivna?“ Sve i da je tako, ne ide iz dobrog mesta. Nije lako ni biti depresivan, a još teže je biti upitan za to na televiziji. Moramo razlikovati šalu od mobinga, što ovo pitanje upravo jeste, ozbiljan primer uznemiravanja koji nažalost prolazi brzo kao svaka vest. U pitanju je ugrožavanje lične reputacije, gde nadređeni, u ovom slučaju voditeljka, koristi zaposlenog (reporterku) kao žrtvu tako što njen privatan život pretvara u predmet ismevanja. Ništa tu nije smešno.

Javno motivisati ljude na to da se obrate terapeutu zahteva potpunu ozbiljnost i razumevanje načina na koji se ova tema javno komunicira. Voditeljka je, bez naročite  psihologizacije ove situacije, imala problem sa nečim. Sa čim, ne znamo, a logično se nameće da je u pitanju negacija svog osećanja koje odlazi kao geler na reporterku. No, mi nju ne poznajemo, niti je predmet ovog teksta analiza njene ličnosti. Ono što je važno za promišljanje jeste da je njoj nešto bilo smešno, a razveseljavati ovu temu je greška koja nije morala da se desi. Trenutak kada ćemo se našaliti na svoj račun ako zaista jesmo depresivni, jeste naša odluka i odličan indikator da smo bolje. Međutim, momenat kada neko sa voditeljskim autoritetom ne može da obuzda smeh i postavlja pitanje koje unižava kako temu, tako i reporterku, zahteva barem javno izvinjenje, ako ne i još jedan prilog koji se neće upropastiti nadjačavanjem teme odbranom u vidu humora.

Autovanje unutrašnjih stanja je privatna stvar i zato je televizija vrlo nezgodan medij za razgovor o mentalnom zdravlju. Sklizne se u masovne savete, kompleksnost duševnih stanja se lako banalizuje na jedan određen primer, pa ljudi sa različitim problemima poveruju u isto rešenje. Jeste vreme da o privatnim stvarima govorimo javno, ali isključivo kada to želimo, kada smo spremni i kada je to tema. Baš kao i psihoterapija, ni na njoj ne možemo o svemu odmah da govorimo, a kamoli na televiziji. Otpor je normalan deo psihoterapijskog procesa, ali nije normalan deo kada imamo otpor da o tome pričamo kao voditelji i gušimo temu smehom i neprikladnim pitanjima.

Tema priloga nije bila mentalno zdravlje reporterke, već promocija ove plemenite akcije psihoterapeuta koje je okupio blog Psihobrlog. Na kraju priloga, kada je reporterka zatečeno odgovorila da nije depresivna, zamoljena je da unese malo više entuzijazma, da govori da su praznici i da je sve lepo, a taj višak poleta je u ovoj temi doslovno kontraindikovan. Stigmatizuje već stigmatizovanu temu mentalnog zdravlja. Osnovna pismenost za razgovor sa depresivnim ljudima je da rečenice poput: „Ajmo to malo veselije“, provereno neće pomoći.

Moramo da uvedemo higijenu izveštavanja u teme o mentalnog higijeni. Ono na šta su ljudi reagovali na internetu je upravo izostanak kulture razgovora o mentalnom zdravlju, kao i (pasivno) agresivno pitanje voditeljke. Etično bi bilo uputiti javno izvinjenje ili uraditi još jedan prilog koji će temeljnije obraditi ovu temu, sa više kapaciteta da se ona promisli i manje odbrambenog humora. Praštanje i izvinjenje su vrlo praznične teme, a jedne od ključnih na psihoterapiji. Ono što je dobra vest, a nije na vestima je da u Srbiji dolazi do porasta kulture podkasta i internet radija. Radio format nam nudi prostor da se duže, temeljnije i dublje pozabavimo određenom temom. Psihoterapija se ne obavlja bez razloga u ušuškanoj atmosferi, koja najviše nalikuje radijskoj.

PRIČA O STANJIMA O KOJIMA SE NE PRIČA

Ljudski je praštati. Isto kako je voditeljka napravila grešku, tako može i da je ispravi. Nije ona prokazana niti neko ko je antipromoter mentalnog zdravlja, ali jeste primer na koji je neophodno skrenuti pažnju. Nije redak slučaj da u doba lajfkoučinga i kulture pozitivnog razmišljanja, ljudi koriste metode jačanja volje kojim motivišu depresivne ljude da treniraju volju upravo onda kada je ona potpuno atrofirana. Motivacioni govornik, Toni Robins, nebrojano puta je izvodio na scenu depresivne ljude gde pred masom demonstrira da možemo biti srećni.

Jednom prilikom, na scenu je izvukao momka savijene kičme i ubledelog lica. U pozadini je išla (ne baš najbolja) elektronska muzika, a motivator je iz sveg glasa urlao: “Možeš ti to!”, bacajući momka uvis. Šta je sad ovde problem? Nikako ne treba da isključimo i aktivne načine za pomoć drugima, fizička vežba i ohrabrivanje imaju neverovatnu lekovitu moć, ali ovde je posredi zapravo bilo javno sramoćenje, kao i u primeru jutarnjeg programa. U želji da se demonstrira da možemo da budemo dobro, osoba koja jedva hoda i gleda, podizana je uvis. Ne liči li to na krajnje gubljenje dostojanstva? To je kao kada bismo požar gasili bacanjem baklji u plamen.

Depresiju takođe možemo posmatrati kao određen vid upale, jer je naše telo tada hiperreaktivno na dodir i kontakt, kao da je doslovno fizički traumatizovano. Ljudi u depresiji su osetljiviji na fizičku bol. Bacanje depresivnog momka uvis je cirkusantska demonstracija ničega što on tada zapravo ne može. Na trapez ili traku za trčanje možemo onda kada nam telo to dozvoli.  Govorenje: „Ti to možeš“ zauvek treba izbaciti iz javnog diskursa o depresivnosti. Ohrabrivanje za dnevne uspehe i vraćanje u ritam je sasvim druga stvar. Kada smo akutno ili hronično loše, mi trčimo u svojoj glavi i čuven je fenomen premora. Nismo umorni, već nemamo snage od uležanosti misli.

Još jedan primer neadekvatnog tretiranja ljudi je slučaj istog motivacionog govornika koji je bio fizički nasilan prema ženi koja je pokušala da kritikuje njegov pristup. Pokazivao joj je jednu sjajnu vežbu iz oblasti telesne psihoterapije koja se, razume se, radi iza zatvorenih vrata, a ne na sceni. Vežba nas kroz telo uči da možemo da odbijemo nešto i kažemo „ne“. Tada angažujemo mišiće koje smo imali kao bebe kada nešto ne želimo, budimo telesnu memoriju na to da nešto možemo da odbijemo i kontaktom očima sa terapeutom stičemo to poverenje da odgurnemo. Poverenje. Nemoguće je da to isto činimo na sceni pred ne znam koliko stotina ljudi. Tu istu vežbu, Toni Robins je pokazao ženi koja ga je kritikovala i on ju je fizički jako odgurnuo, verbalizujući da je on taj koji ima moć, te da ga ona nije pitala da li sme da ga gurne. Jeftin trik da se neko načini žrtvom.

Gde je rasplet ove priče? Rad Toni Robinsa poznat je kroz pojam Happiness Mastering (ovladavanje srećom), a u praksi se manifestuje kroz grlato motivisanje ljudi da uprkos svim preprekama „oni to mogu“. Ovladati srećom ili ovladati tugom zvuči kao da imamo samo te dve emocije i da ova druga više nikada neće doći u naš život.

Ideja psihoterapije je zapravo potpuno suprotna, a to je da naučimo da ovladavamo sobom kada nam se probudi bilo koje osećanje. Nije ideja negirati ih. U ovakvim pristupima postoji veliki rizik da se ljudi istreniraju da proizvode osećanje euforije. Upitno je da li je to autentično, ali svakako nije jedno od primarnih osećanja. Upravo tu i leži problem: euforija je sestra bliznakinja očaja, njeno drugo lice. Manija i depresija. Čest je i slučaj da se sreća identifikuje sa produktivnošću, pa je sve veća pojava treninga o kursevima gde se ljudi uče da izjednačavaju sreću sa uspehom i moći.

Život nije trening niti obuka i ne možemo navežbati emocije da uvek budu dobro, iako postoji niz korisnih alata koje možemo da upotrebimo kada nam je teško. Upravo iz pozicije moći došla su oba primera: kako srpske voditeljke, tako i američkog milionera. Braneći svoju moć zapravo su odbili produbljivanje diskusije o tome da postoji i nemoć. Kao što je u slučaju TV priloga tanka linija između mobinga i stigmatizacije, tako je u govorništvu teško razlučiti šta je verbalna manipulacija, a šta motivisanje ljudi. Ako nekome pomaže, to je sjajno, ali vikanje i podizanje ljudi uvis u trenucima kada se jedva kreću, ne zvuči kao rešenje.

Ljudi koji vam govore da imaju ultimativno rešenje za vaše probleme mogu imati diplome, celoživotno iskustvo, ali su nekada nemoćni da vam pomognu. Ne moraju direktno da govore laži, ali vam njihova znanja mogu pomoći da se samo još više zbunite. Mind biznis je nova teritorija za ozbiljno sticanje novca na tuđoj nesreći. Nekada su to radili samozvani proroci, a sada ljudi koji možda imaju nameru da vam pomognu, ali im je još veća motivacija da zaista zarade na vašoj nesreći. Ovde se krije možda i najveći apsurd. Na internetu ima toliko govornika koji nude rešenja za sreću, isto toliko i aplikacija za savladavanje napada panike, a ono što treba da naučimo jeste kako da bez ekrana naučimo sa sobom.

U iskustvima terapeuta javlja se pojačano čitanje o samopomoći na internetu, kao faktor koji otežava terapijski proces. Zato je medijska higijena o kojoj govorimo važna. Moramo znati kako se o tome priča, šta su kredibilni izvori literature, kao i ko su ljudi koji imaju kredibilitet da pričaju sa vama o vama. Niste sami, ali naokolo ima svakojakog sveta, pa i u pomagačkim profesijama treba biti oprezan. 

IMAM POBLEM, A NEMAM NOVCAFoto: Nova Ekonomija

Ako se osećate loše iz bilo kog razloga, a nemate novca za psihoterapiju, postoje razna mesta na kojima se možete obratiti za pomoć. Centar Srce je antisuicidalna linija kojoj se uvek možete javiti i porazgovarati sa nekim besplatno i anonimno. Svaki Dom zdravlja ima psihologa sa kojim možete da razgovarate, a on vam može dati i uput za psihijatra. Redovi su možda duži, ali sigurno možemo da se strpimo. Možete i da guglate i potražite savet na svojim društvenim mrežama, uvek se nađe neki mladi terapeut koji nudi besplatnu psihološku pomoć, kao što je ovoga puta bila i inicijativa terapeuta koje je okupio Psihobrlog. Nova godina ne mora biti srećna, koliko god se na tome spolja insistiralo.

Tekst je prenet sa portala Nova Ekonomija.