Biljana Srbljanović – Nasilje u sudnici

Autorka: Biljana Srbljanović

Gledala sam danas tu advokaticu, desnu ruku, pomoćnicu ili šta već, glavnog Aleksićevog branioca.

Ona je danas radila sve što ne mora. Ona danas nije morala da se smeje. Ona nije morala da gestikulira i da svim svojim postupcima, ponižava žrtvu koja svedoči.

I dalje bi mogla da najnormalnije profesionalno brani svog klijenta, i bez da se kao žena drugoj ženi smeje u lice dok je njen šef prostački ispituje o najogavnijim stvarima.

U svom mom posmatranju, ostao mi je upečatljiv jedan trenutak. Glavni advokat odbrane, onaj već spominjani znojavi pajac, bio je, u jednom momentu, u sred svog nastupa. Kao i svaki naturščik, nije u potpunosti vladao sobom, svojim emocijama i frustracijama i svojim nezadovoljstvom publikom. On je, u tom nekom trenutku (u koji je, videlo se, polagao iskrenu nadu da će biti antologijski) u pola reči stao, da odigra dramsku pauzu.

Njegova mladja podredjena saradnica, nije pazila, nije pratila “fabulu radnje”, zanela se u ponašanju i nastavila da dobacuje kao do tad. Advokat koji brani Aleksića, optuženog za 4 silovanja od čega 2 u produženom trajanju, kao i više nedozvoljenih seksualnih radnji, nad devojčicama koje su mu plaćale godinama da pohadjaju njegov studio, dakle, taj glavni advokat, glumac-naturščik, osovina Aleksićeve odbrane, se taman bio namestio, da, dok je gurao rukom potkošulju u sapet pojas pantalona, a istovremeno se cerio u lice svedokinji koju je maltretirao, podredjena saradnaca je prekinula.

Dobacila je nešto u njihovom uličarskom stilu, ali preko reda koji joj je dozvolio njen principal.

Taj trenutak bio je za pozorište. Besan muškarac kome znojava košulja ispada iz tesnih pantalona, na licu mu se vidi da bi sad polomio sve, i lomio i kažnjavao, a u stvari se najverovatnije samo drao tankim glasićem obeshrabrenim frustracijom, na mučenu saradnicu koja mu se usrala u trenutak.

On je tada tako ljutito zamahao rukom prema njoj, ućutao, dramski je pogledao (pogledom supruge koja na pijanog muža na slavi sikće “videćeš ti kad dodješ kući”) i ona je mučena ućutala.

Cinični smeh joj se zaledio. Izgledala je kao nešto izmedju uplašene a istovremeno i besne učenice, što se nije dovoljno dodvorila razrednoj.

Moram da priznam da mi je, bez obzira na sve, nje u tom momentu bilo žao.

Ostala je tako da visi, da guta suve žvale, pred pogledom gnevnog nadredjenog znojavog muškarca, što ga košulja i potkošulja stežu, uvlače mu se gaće u dupe, svadjao bi se sa sudijom da mu pokaže ko je veći kulov, a pata su karte.

On je svoju podredjenu i prvu saradnicu koristio kao rekvizitu, kao navodjeni projektil bez bojeve municije, kao epizodistkinju u ulozi generičke žene koja se smeje drugoj ženi dok ova svedoči o seksualnom napastvovanju koje je doživela kao maloletnica.

Ta advokatica zaledjenog osmeha, koju je njen principal ponizio pred punom sudnicom, kad je mahnuo rukom prema njoj i preteći je pogledao, prikazala se pred svima kao očajnica.

Ona koja je sve od sebe dala da se dodvori nadredjenom muškarcu, do toga da se u lice smejala silovanoj ženi, ipak je ostala omalovažena, smrznutog izraza lica, očajna jer ni to nije bilo dovoljno.

Došlo mi je, majke mi, da je zagrlim, da je utešim što je unizio orošeni, da joj kažem da bude hrabra, da ne da na sebe, jer život ima i druge mogućnosti i ne mora biti samo poniženje. Da može da ne pristane na sramoćenje, da advokatura nije nužno izdaja ljudskosti, da dno kace nije bistra voda u kojoj pliva. Da još uvek može da ispliva, pa neka je i govnima umazana, opraće se, pa šta. Bar je još živa, bar se još nije udavila u fekalijama srpskog pravosudja u kojem caruju mamci varalice i pokoja glista što se rodila na lešu pravde.

Možeš ti to, devojko, samo hrabro, ne daj na sebe. Reci NE, pobuni se.

Ugledaj se, evo, na Milenu.

To ti je putokaz.

Tekst je prenet sa Facbooka.