Mom Maretu (FOTO)

Autorka: Olivera Mitrović

Priredila: dr Slavica Plavšić

Ovako je jedna divna majka, Olivera Mitrović, prenela na papir svoju čistu emociju. Ljubav, toliko prisutnu, toliko snažnu da  gotovo može da se dodirne, a ne samo da se oseti.

Nedavno mi je jedna drugarica napisala kako sam jaka žena i kako mi se divi. Nisam znala  šta da joj odgovorim. Našla sam se zatečena. Da li sam ja zaista jaka žena?

Nisam jaka, kažem joj. Samo se trudim da tako izgleda. A to je ogromna razlika!

Kako može da bude jaka jedna majka koja je izgubila svoje dete?

Kako bilo ko može da bude jak kad ostane bez svog deteta? Kako da budeš jak, kad te bol slama, izjeda iznutra i od čoveka ostane samo prazna čaura. Spolja deluje celo. Unutra prazno i mrtvo.

Ko je doživeo, znaće o čemu pišem.

A ima nas mnogo koji smo samo u jednom maju to doživeli.

Moj Marko je bio moja duša i sve što sam najviše na svetu želela. Posle Marije i Jelene, želela sam da imam sina. I da se zove Marko. I ta želja mi se ispunila.

Rodio se moj najdivniji Marko, a ja sam bila najsrećnija majka na svetu i mi najsrećniji roditelji na svetu.

Još kao mali, bio je mirno i umiljato dete. Svo troje su rasli uz svu našu ljubav i pažnju, a to je najvažnije što skroji čoveka da postane dobar ili loš.

Bili su dobra deca i, kao i sva druga, pomalo nestašna, vragolasta… I pored teškog života na selu i mnogo rada,  muž i ja smo se trudili da odrastu u pametne i skromne, a pre svega u dobre ljude. Jer sve je uzalud ako nisi dobar i voljen čovek!

Marko je bio dobro, drago i umiljato dete, na koga nisi mogao da se naljutiš, jer sve bi odmah okrenuo na šalu i smeh. Valjda se čovek takav i rodi. Da bude dobre i tople duše i blage naravi, da ga prosto svi vole.

Visok, širokih ramena, nasmejanog i blagog pogleda, uvek je bio i ostao moj ponos. Moja dika.

Moj Mare… Moj Bole…

I šta mi sada ostaje osim ovolike tuge u srcu i duši?

Listam albume sa slikama i sećam se svih trenutaka provedenih zajedno. Lepe uspomene koje ne donose olakšanje, samo raspiruju bol.

Da sam znala da se više nećemo videti, više bih ga mazila, jače bih ga grlila, više bih ga volela… Da sam mogla da znam? Da li je moglo više?

I onda je sve nestalo u trenu. Život nam se srušio.

Zbog monstruma kome ime neću izgovoriti. Koga čak niko i ne zna, niti ga poznaje.

Verovatno je majka ponosna na njega što ga je takvog odgajila.

Moj Marko ga nije poznavao i ne znam zašto mi ga je uzeo. Zašto? Zašto?

Duša moja, moj Mare… Koliko mi nedostaje.

Nedostaju mi naši zagrljaji, poljupci pred spavanje, naši razgovori, naše ćutanje. Sve mi njegovo i sa njim nedostaje. I ne može se opisati koliko boli to nedostajanje.

Boli što sam mu mogla pružiti još više pažnje, zagrljaja, poljubaca, ljubavi, zajedničkih trenutaka…

Boli, jer sam mogla još češće da mu govorim koliko ga volim i koliko sam ponosna na njega.

Izrastao je u prelepog i dobrog mladog čoveka pred kojim  je bila budućnost, stvaranje porodice, život koji bi on nastavio sa nama i posle nas.

Nikada nijedan roditelj ne bi trebalo da sahrani svoje dete. Život je uređen tako da deca sahranjuju stare roditelje.

Monstrum nam je prekrojio sudbine.

Boli i boleće do kraja života! Toliko toga bih mogla još napisati.

Gde je to mesto gde može da stane toliko neiskazane, nepotrošene ljubavi?

Znaj samo da te volim najviše, čak do beskraja i još dalje, Mare moj.

Tvoja mama Olivera