Marko Vidojković: Sve što mi se dešava čini me jačim

Razgovarala: Gordana Nonin, Izvor: Novi magazin

Dve decenije od pojavljivanja romana „Kandže“, romana u kojem pisac „gotovo neverovatnom koncentracijom rekonstruiše godine beznađa, dok nas vraća u groteskni rijaliti šou sive i karnevalski uskovitlane beogradske svakodnevice devedesetih“, Marko Vidojković (Beograd, 1975) je jedini pisac iz Srbije koji je, kako se stručnim jezikom kaže, relociran iz zemlje zbog bezbednosnih razloga. I dok se u javnosti o tome ćuti kao da se nije desilo i ne dešava se, međunarodna javnost je veoma zabrinuta i povlači konkretne poteze kako bi ga zaštitila. Upravo sve ono što se dešava sa književnikom i novinarom Markom Vidojkovićem najslikovitije govori o situaciji u Srbiji, ali smo mi, očigledno, prestali da čitamo i slikovnice. 

Njegov izdavač je „Laguna“, a romani „Kandže“ i „E baš vam hvala“ prodati su u više od 30.000, „Đubre“ preko 25.000, a ne izostaju sa tiražem ni knjige „Kovid 19+“, „Sve crvenkape su iste“, „Pikavci na plaži“… Nedavno je bila i 300. epizoda podkasta „Dobar, loš, zao“ koja se u ovom momentu emituje na Portalu Nova s i YT kanalu svake srede uveče, a svakako spada u najdugovečnije podkaste jer ga Vidojković sa kolegom Nenadom Kulačinom radi već sedmu godinu. Kolumnista je i u listu „Danas“.

Krajem prošlog meseca na Bledu u Sloveniji održan je Komitet za mir na Balkanu Međunarodnog PEN centra na kojem ste i vi učestvovali. Sa tog skupa upućen je Apel za mir na Balkanu. Koliko je važan takav dokument kada uzmemo u obzir celokupna dešavanja na globalnom nivou?

Ono što je dobro u vezi sa ovim Apelom je to što je on preventivan, što za razliku od drugih slučajeva ratnih kriza i oružanih sukoba kao što su agresija na Ukrajinu i napadi na Gazu, kao i teroristički napad na Izrael, ovde imamo situaciju u kojoj se već duže vreme zaoštrava stanje u regionu. Svi pisci iz regiona koji su bili prisutni, kao i oni iz sveta, jasno to primećuju. To nije teško primetiti zato što srpski režim koji je apostrofiran kao izvor nestabilnosti u regionu je vrlo otvoren po tom pitanju. Mi svakodnevno slušamo vrlo agresivne izjave, hvalisanje o tome kako se Srbija naoružava, priče i bajke o Srpskom Svetu ali, to zaista zastrašuje ljude u regionu i zato je i došlo do inicijative da se reaguje preventivno i da se cilja srpski režim kao onaj koji je u ovom slučaju najodgovorniji ne samo za destabilizaciju nego i za potencijalno smirivanje tenzija. 

Tako da imajući u vidu reakciju Aleksandra Vučića koja je usledila na Instagramu samo tri sata nakon objave Apela, mi smo uspeli u svojoj nameri. On je sebe predstavljao kao mirotvorca, kleo se da je izuzetno mirotočiv, rekao je da smo pogrešili i citirao je samo onaj deo teksta koji se odnosio na naoružavanje srpske vojske i rekao da Hrvatska dobija rafale, a da se NATO širi u regionu a da on nema apsolutno ništa protiv toga. Prema tome, mi smo za jedan mali korak udaljeniji od nekog oružanog sukoba ili eskalacije zahvaljujući ovom Apelu. Međutim, to što je izostala reakcija i uobičajeni napadi režimskih medija, pokazuje kolika je snaga Međunarodnog PEN-a. Režim vrlo dobro zna s kim ima posla. 

Ono što je još važnije, ako sutra dođe do eskalacije, skoro sto pisaca iz regiona i sveta mogu da se vrate ovom Apelu i da se na njega pozivaju. Tako da to nije nešto što je prošlo samim svojim objavljivanjem i Vučićevom reakcijom, to je nešto što traje i za čega se nadam da će se i ubuduće po potrebi izvlačiti kao argument za mir u regionu. Po mom mišljenju, u ovom trenutku, to je ključno pitanje.

Vi ste učestvovali kao počasni član Slovenačkog PEN centra, iako niste član u Srbiji. Međunarodni PEN centar prepoznaje intelektualce koji javno iskazuju kritike i jedini je reagovao na vašu veliku ugroženost. Čini se da kod nas nema mnogo pisaca koji javno iskazuju kritičko mišljenje, kao da su bili odvažniji pre četvrt veka kada ste vi počinjali vašu karijeru.

Ne bih se saglasio s tim da su pisci ranije bili odvažniji u javnim nastupima nego je vlast bila demokratskija. Izostajala je represija, izostajao je odgovor na kritiku, onda su ljudi imali mnogo više hrabrosti. To je prirodno, jer kada udaraš vlast kao da je bokserski džak, a oni ne odgovaraju na to bilo kakvim represivnim merama, onda ipak živiš u demokratskom društvu. Tako su činile i Koštuničina i Tadićeva vlast. O njima sam govorio šta sam hteo, a u to vreme sam imao i književne večeri, nisu mi bile zabranjivane, radio sam u časopisima, davao intervjue… 

Moja prva tri romana nisu bila bestseleri, postao sam javna ličnost tek nakon objavljivanja „Kandži“ a to je bilo 2004. godine. Vrlo dobro znam književnu scenu u Srbiji, ona je, kao uostalom i kulturna scena, kukavička i nisam očekivao od bilo koga da se mnogo potrese zbog situacije koja je nastala 2012. godine. Kao javna ličnost i kao učesnik demonstracija devedesetih divio sam se javnim ličnostima i političarima koji su smeli u vreme Slobodana Miloševića da dignu svoj glas na vreme, jasno i glasno. Nisam imao dvoumljenja, to je stvar ličnog osećaja, a ne esnafskog. 

Prihvatili su liste „Biram borbu“ i „Kreni promeni“, a njih jedino smatram ozbiljnim opozicionim grupacijama. Kada je tako, onda svakako izlazim na izbore. Vrlo sam racionalan

Inače se ne osećam delom bilo koje grupe iako sam član Srpskog književnog društva i NUNS-a, sebe doživljavam i generalno sam marginalizovan sve vreme. Ali, i tako marginalizovan nemam nikakvu sumnju, nastaviću da kritikujem uvek i zauvek sve što zaslužuje kritiku jer je to moj posao kao javne ličnosti. Ne zato što sam nešto dužan sebi iz mladosti nego što sam jedva dočekao da sam u situaciji u kojoj mogu da budem glasan i da na nešto utičem. Sve što mi se dešava zapravo mene čini još jačim. 

Kada nemaš podršku, a ja ovde u Srbiji nemam nikakvu podršku, čak me ignorišu i nezavisni mediji, onda je moja borba još romantičnija i dodatno je izazovnija. Bitno je da na nju reaguju moji pratioci, moji gledaoci, moji čitaoci… ima nekoliko desetina hiljada ljudi na koje imam određeni uticaj, oni su ti kojima se obraćam, javnost je ta kojoj se obraćam jer snimci podkasta, moje kolumne, romani, sve to ostaje zapisano. Uvek imam u vidu i budućnost. Nama se prošlost stalno ponavlja tako da će i sve ovo jednog dana biti neka prošlost koja će se na neki način ponoviti. Bitno je da postoji neko, bilo bi bitno da nas ima više i tada ne bismo ni bili u situaciji u kakvoj smo danas, ali bitno je da postoji neko ko će bez straha govoriti o situaciji u kojoj smo.

U podkastu „Dobar, loš, zao“ često insistirate na stavu da treba da se izađe na izbore, naročito sada kada su prihvaćene liste opozicionih grupacija.

Naravno. Prihvatili su liste „Biram borbu“ i „Kreni promeni“, a njih jedino smatram ozbiljnim opozicionim grupacijama. Kada je tako, onda svakako izlazim na izbore. Vrlo sam racionalan. Liste su prihvaćene, verovatno je na to uticao i pritisak iz inostranstva, tako da će izbora biti i za nas. Ključno je to što je toliko veliko bilo angažovanje vlasti da se diskredituju ove liste i da se onemoguće jer, istraživanja govore da su ove dve liste takve da zaista puno dobijaju i u Beogradu i u beogradskim opštinama. Dakle, one su opasne i po onaj deo opozicije koji bojkotuje jer ako one dobro prođu na izborima onda će oni koji bojkotuju ostati samo na svojim skupštinskim mandatima koje su vrlo diskutabilno uzeli nakon onako drske krađe od strane vladajuće partije na decembarskim izborima, a opasni su i za vlast. 

Kao javna ličnost i kao učesnik demonstracija devedesetih divio sam se javnim ličnostima i političarima koji su smeli u vreme Slobodana Miloševića da dignu svoj glas na vreme, jasno i glasno. Nisam imao dvoumljenja, to je stvar ličnog osećaja, a ne esnafskog

Ako se uzme vlast u pet-šest beogradskih opština a naročito u Beogradu, onda je to veliki udarac za vlast i veliki doprinos za ovo društvo. Koliko god neko govorio da opštine nemaju nadležnosti, nije u pravu jer imaju i nadležnosti i novac iz budžeta. Vidimo da se svuda u Srbiji opozicija organizuje jer ima šanse čak i pod ovakvim uslovima. Dakle, sve što se radi kako bi se umanjila ta šansa, da se diskredituju ljudi koji hoće da izađu na izbore, zapravo se dešava kako bi Beograd ostao u rukama Aleksandra Šapića i naprednjaka. Očigledno je i da postoji određeno jedinstvo i koordinacija između „Kreni promeni“ i „Biram borbu“ što je, takođe, dobro. Ne postoje disonantni tonovi koji su oduvek postojali u opoziciji. Treba se, dakle, maksimalno angažovati da što više ljudi izađe na izbore jer šanse zaista postoje. Nikako ne smemo ponovo, kao 2020. godine, predati kao na tacni Beograd jer nas je to potpuno unakazilo.

Da li je izvesno da ćete ponovo morati da budete relocirani? 

Vratio sam se u zemlju samo privremeno u novembru prošle godine, pred decembarske izbore, računajući da će teror vlasti biti najslabiji mogući u predizbornoj kampanji, a da sam zaista potrebniji ovde dok traju predizborne kampanje i dokle god postoji šansa da se na izborima okrnji naprednjačka vlast. Evo, taj period se i završava sada, 2. juna kada prođu izbori. Ne bih voleo da moram ponovo da idem ali sam svestan da će to možda biti nužno ponovo uraditi, možda ne na isti način ali svakako sam svestan da ako je ovo sad tačka u kojoj su oni najblaži, kako će da izgleda tačka posle evropskih izbora ili posle izbora u Americi kada oni ne budu tako blagi kao što su sada. 

Ono što me dodatno onespokojava to je apsolutni izostanak podrške javnosti. Neverovatno mi je da jedina osoba koja je ikada bila relocirana iz ove zemlje zbog ugrožene bezbednosti, a da su to prepoznale i podržale me mnoge međunarodne organizacije a ne samo PEN, već i Međunarodni institut za štampu, Evropska federacija novinara i Reporteri bez granica, nema veću pažnju javnosti. Dakle, stranci prepoznaju šta se dešava, bivam relociran i u jednom momentu se vratim, svima javim da sam se vratio a niko me ne pozove da kažem makar jednu reč ne samo o svom iskustvu već o bilo čemu. Počev od naših dragih kolega iz takozvanih nezavisnih televizija N1 i Nova s. 

To još više ugrožava bezbednost. Ta nemogućnost da se pojavljuješ i nemogućnost da govoriš, da si sveden na svoj podkast ili svoju kolumnu koju imaš u novinama. Dakle, ona javnost do koje bih mogao da doprem mi nije na raspolaganju. Bojim se da ona ne bude na raspolaganju onda kada bude prekasno, a ja ne volim da se nađem u situaciji da čekam da bude prekasno već volim da reagujem preventivno. Vidim da me zaobilaze a jasno sam stavio do znanja da sam se privremeno vratio, da sam tu, čak sam im prosleđivao vesti poput te o Apelu međunarodnog PEN-a sa Bleda, no, niko me, apsolutno niko, do ovog intervjua nije pitao za zdravlje. 

Dakle, jasno mi je da na ove dve jedine nezavisne TV stanice ne mogu da računam i samim tim mi je bezbednost dodatno ugrožena i da je jedino na čega mogu da računam međunarodna pomoć. Ne mogu da ovu zemlju računam u mesta na kojima mogu bezbedno da živim i zato se maksimalno angažujem da probamo da oslobodimo makar neku opštinu u Beogradu jer će to meni kao nekom ko je isteran iz zemlje zbog bezbednosti puno značiti. Bilo bi lepo da mogu da prošetam slobodnim Novim Sadom ili Novim Beogradom, a sve to može da bude slobodno ukoliko budemo imalo normalni. Meni zaista nije želja da idem okolo i da kukam kako mi je ugrožena bezbednost. Pa neki i danas misle da sam ja još uvek u inostranstvu, a to je samo zato što o tome da sam ovde ne možete čuti na TV-u, gde je o tome prvi i jedini put govorio Boris Tadić kada je javnost upoznao sa činjenicom da sam ja relociran iz zemlje. Ispalo je da sam relociran i sa televizija i sada kada me neki ljudi sretnu se čude otkud ja ovde. A ovde sam već pola godine i smatram to vrlo opasnim što mediji nisu objavili bilo šta o meni jer, javnost je najbolja zaštita.

Koliko onda u takvoj jednoj atmosferi može da postoji Marko Vidojković – pisac? Imate li sebe za stvaranje novih romana?

Evo, nakon mesec i po dana počeli su da deluju antidepresivi koje uzimam, ali moj lekar kaže da nema tih lekova koji mogu da pomognu u produženom posttraumatskom stres sindromu ako sedim i dalje na izvoru svog stresa a to je Srbija. Do pre mesec i po dana ne bih ni mogao da razgovaram u ovim jutarnjim časovima za neki intervju već bih se borio da nekako izađem iz kreveta. Moje mentalno zdravlje ali i mentalno zdravlje moje porodice je narušeno ovim terorom kao i zbog izostanka empatije i podrške i solidarnosti od takozvanih saboraca. 

Dok smo bili relocirani tokom devet meseci ja nisam napisao nijedan red. Tokom tih devet meseci smo se i pet puta selili. Tu nema mesta za umetnost. Volim da mi pisanje bude uživanje, a u celokupnoj ovoj situaciji nema mesta užitku

U toj situaciji, pisati roman… Baš vam hvala na ovom pitanju. Počeo sam da pišem novi roman u oktobru 2022. godine. Dok smo bili relocirani tokom devet meseci ja nisam napisao nijedan red. Tokom tih devet meseci smo se i pet puta selili. Tu nema mesta za umetnost. Volim da mi pisanje bude uživanje, a u ovoj situaciji nema mesta užitku. Možda mi je pisanje prve knjige bilo moj beg iz stvarnosti, ali ovo je moja 14. knjiga koju pišem, 11. roman, četvrt veka sam pisac, i stvarno nemam ni volje ni živaca niti sam u stanju da pišem u ovoj situaciji a to bih najviše voleo da radim. Zaista bih voleo da se nađem u situaciji da pišem romane i da se politikom bavim samo kada me neko pozove da kažem svoje mišljenje. No, mi živimo u autokratskom sistemu, životi su nam ugroženi, zdravlje nam je upropašteno i takođe ugroženo. U takvim okolnostima ostaje samo želja da u skorijoj budućnosti sebe dovedem u situaciju i ovde i tamo da mogu da pišem i da u tome uživam. Trenutno sam jako daleko od te situacije. 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.