Dušan Janjić: Studenti vratili duh pobednika

Razgovarala: Anamari Repić, Izvor: Novi magazin

Predsednik Upravnog odbora Foruma za etničke odnose Dušan Janjić za Novi magazin govori o uzrocima političke krize u Srbiji, o Kosovu i ulozi međunarodne zajednice, ali i o studentskim protestima koji su, kako kaže, prva digitalna revolucija u našoj istoriji. Rešenje vidi u prelaznoj upravi, dijalogu opozicije, građana i studenata, i konačnom okretanju vladavini prava kao jedinom izlazu iz krize.

U uvodu treba podsetiti da je ovaj ekspert za Kosovo, kako ga javnost prevashodno doživljava, osnivač Evropskog pokreta u Srbiji, naučni savetnik i gostujući profesor na brojnim inostranim univerzitetima. Član brojnih think-thank organizacija, konsultantskih timova. Autor je više od sto objavljenih publikacija (knjiga, članaka, analiza).

Gospodine Janjiću, da počnemo s Kosovom. Vlasti u Beogradu ovih dana poručuju da su „prevarene“ Briselskim sporazumom. Kako tumačite ovu retoriku?

Kad bih bio sveštenik, molio bih Boga da im oprosti jer ne znaju šta rade. Lažima se ne može izmeniti prošlost. Danas se odriču svog najvažnijeg političkog dostignuća u vezi s Kosovom, Prvog sporazuma o principima normalizacije odnosa iz aprila 2013. godine.

Taj sporazum uspostavio je normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova, bez prejudiciranja konačnog statusa. Vučić je tada tvrdio da se snažno suprotstavljao štetnim formulacijama, hvalio se da je „ležao na podu u Briselu“ kako bi sprečio izraze poput „dobrosusedski odnosi“.

Priču je kasnije ponovo otvorio Ivica Dačić, pozivajući se na svoje inicijale na sporazumu, dok danas obojica pokušavaju da relativizuju svoju odgovornost. Koncept normalizacije podrazumevao je da se status Kosova rešava kroz dijalog, a da se dogovor unese u pravni sistem Srbije. To je uključivalo i obavezu razgovora o statusu srpske zajednice, SPC i kulturnom nasleđu, što je zvanični Beograd ignorisao. Javnosti je obećavano da će sve biti rešeno kroz formiranje Zajednice srpskih opština, do čega nikada nije došlo. 

Prihvatanjem Briselskog sporazuma Srbija je ostvarila političke i ekonomske koristi, približavanje EU, podršku SAD i značajne investicije. Danas, kad tvrde da su bili prevareni, Vučić i Dačić ne pominju da su upravo osporavane formulacije završile u tzv. francusko-nemačkom predlogu i Ohridskom aneksu, čime je Srbija, de fakto, priznala Kosovo u terminima međunarodnog prava. U celom pristupu Beograda prema Kosovu vidi se lutanje, odsustvo strategije i niz ozbiljnih grešaka. U poslednjih 15 godina, oni koji su vodili ovu politiku pokazali su da ne razumeju njen značaj, nisu dosledno sprovodili dogovoreno, a istovremeno su urušavali srpsku zajednicu na Kosovu kroz korupciju, političku kontrolu i gušenje demokratskih procesa. Kulminacija je odluka da se Srbi povuku iz kosovskih institucija i lokalnih skupština na severu.

Kako vidite ulogu EU i SAD u sprečavanju destabilizacije i jačanju demokratije na Zapadnom Balkanu, posebno u kontekstu rata u Ukrajini i ruskog uticaja?

Srbija i region su gurnuti u borbu za goli opstanak, dok politički lideri ostaju kratkovidi i nesposobni da sagledaju širu sliku. Zapadni Balkan postaje deo interesne zone koju predvodi Rumunija, u partnerstvu s Poljskom, uz podršku velikih sila poput Velike Britanije. Cilj je stvaranje „tampon zone“ prema Rusiji i balansiranje moći unutar EU, bez dominacije Berlina. Takva koncentracija moći stvorila je lidere poput Orbana i Vučića. Geopolitički gledano, Balkan je zapadno krilo bliskoistočne i centralnoazijske krize. Svet je u ratu i preuređuje interesne sfere. Istovremeno se vode pregovori, čak i među neprijateljima. A vlasti Srbije ostaju zarobljene u lažima i mitologijama, držeći građane na režimu preživljavanja.

 

Može li EU ubrzati pristup Zapadnog Balkana upravo zbog nestabilnosti, nacionalizama i geopolitike?

Verujem u evropsku ideju, u kontinent koji mora opstati kao celina, ali ne verujem u sadašnji model EU, koji ima duboke unutrašnje krize. Ohrabruje pojava novih regionalnih sila poput Poljske i Rumunije, što pokazuje da se prostor za delovanje menja. Srbija mora da ima sopstvenu strategiju razvoja, i prema EU, i prema NATO-u. Nama je potreban zajednički bezbednosni sistem, ne samo zbog rata, već i zbog ekonomskog razvoja. Obnova vojne industrije, vodonik, vode, a ne litijum, to su realne šanse ako postoji politička volja. 

Ali osnovni uslov za sve je vladavina prava. A vlast danas vodi rat upravo protiv nje, jer zna da ona ruši model autoritarne kontrole. Srbija mora razmišljati dugoročno, kao deo šire koordinacije, ne kao izolovani akter. To je ključno za njenu budućnost.

Dakle, ovde se ne radi o realnom strahu, već o političkoj taktici?

Ta priča o tome kako su „prevareni“ je izmišljotina kojom pokušavaju da prikažu sebe kao heroje, a odgovornost prebace na druge, na „sluge Kurtija“, blokadere ili „nacističku politiku Kurtija“ kojeg predstavljaju kao arhineprijatelja. Time pokušavaju da opravdaju činjenicu da srpska zajednica na Kosovu danas živi u najtežoj situaciji u novijoj istoriji. Beže i od domaće javnosti i od sve glasnijih optužbi iz same zajednice da su izdali Kosovo. Zarobljeni su u sopstvenom ideološkom balonu, svetu lažnih obećanja, mitova i propagande. U toj konfuziji više ni sami ne znaju šta veruju, ni šta govore. A ono što danas nazivaju „prevarom“, doneli su sami svojom voljom, bez prinude.

Kako tumačite pismo članica američkog Kongresa koje pozivaju predsednika Trampa da radi na postizanju normalizacija odnosa Kosova i Srbije uz međusobno priznanje?

To pismo je rezultat „fact-finding“ misije u regionu. Među potpisnicima je i članica srpskog kokusa, što znači da nisu pristrasni ni prema Albancima, ni prema Srbima. Sada traže više od de facto priznanja, konkretno, da Kancelarije za vezu prerastu u ambasade, što bi bio čin formalnog priznanja. 

Nema spora da će ovaj predlog naići na podršku vašingtonske administracije i samog Trampa. Verovatno je da će SAD preduzeti mnoge aktivnosti da se ne dozvoli da dođe do oružanih sukoba u regionu, pa i na Kosovu. Tramp će pored insistiranja na važnosti potpunog izvršavanja Vašingtonskog sporazuma koji je potpisao i sa Aleksandrom Vučićem podržati zatvaranje pitanja statusa Kosova. Takođe, formalizaciju statusa SPC, po modelu eksteritorijalnosti.

Kosovu predstoje lokalni izbori u oktobru i veruje se da to može biti šansa da Srbi vrate učešće u lokalnoj samoupravi na severu?

Bojim se da je institucionalni život Srba na Kosovu potpuno zamro. Bojkotom lokalnih izbora, Srpska lista je faktički prepustila upravu u četiri opštine albanskoj manjini. Vučić sada pokušava da ponovo nametne Srpsku listu kao jedinog legitimnog predstavnika Srba, otežavajući pojavu alternativnih opcija. 

Problem je što je Srpska lista postala simbol političkih promašaja i saradnje sa svim kosovskim vladama, uključujući i Kurtijevu. Njena uloga više nije političko predstavljanje Srba, već lojalnost Vučiću i eliminacija konkurencije. U 21. veku jednopartijski model za srpsku zajednicu je neprihvatljiv. Bez promene politike Beograda, neće biti ni oporavka institucionalne uloge Srba na Kosovu.

Građani Srbije su mesecima na ulicama. Predvođeni studentima zahtevaju suštinske promene. Svi očekuju rasplet. Kako Vi to vidite?

Od dobre dijagnoze zavisi terapija. A dijagnoza ovog trenutka u Srbiji, ako slušamo narod glasi: Pobuna. U Užicu, Čačku i drugde reći će buna. Reč je o pobuni srednje klase, posebno obrazovanih, koji loše žive. Kada 40 odsto budžeta odlazi na hranu, a energenti postaju luksuz i za ljude i za firme, tada počinju bune. Tu činjenicu ne može da prikrije narativ o obojenim revolucijama niti i ideološke bajke. Srbija je već danas u svetu prepoznata kao zemlja u kojoj se dogodila „prva digitalna revolucija“. Studenti su, putem digitalizacije i društvenih mreža, razorili medijski monopol Vučićeve vlasti, u koji su uložene stotine miliona evra građana Srbije.

Kako se vlast ponaša u toj situaciji?

Vlast ne prepoznaje ozbiljnost trenutka. Umesto dijaloga, odgovara represijom, kroz policijsko nasilje, politički instruisane sudove i parapolicijske strukture. To je klasični mehanizam puzajućeg državnog udara. Aleksandar Vučić personalizuje vlast, urušava institucije i koristi predsedničku funkciju za političke obračune, umesto da bude garant državnog jedinstva. Time se sam diskvalifikuje. U stvarnosti deluje kao vođa pokreta, ne kao predsednik svih građana.

Zbog njegovog delovanja, ali i reakcije građana, otvoreno je pitanje njegovog legitimiteta. Rešenje može biti ostavka i vanredni predsednički izbori kao sredstvo mirne i demokratske stabilizacije. Protesti se šire horizontalno i vertikalno, a situacija prerasta u bezbednosnu krizu: brutalnost policije, tortura nad građanima, upotreba parapolicije povezane sa vladajućim strankama i kriminalom. Tužioci i sudije ćute, dok se građani koji traže vladavinu prava kažnjavaju. Institucije su urušene, a bezbednost ozbiljno ugrožena.

Da li postoji izlaz iz ove krize? Ključan zahtev je raspisivanje vanrednih izbora. 

Izbori jesu miran i demokratski izlaz iz krize, ali vanredni izbori pod postojećim uslovima nisu mogući, jer su ti uslovi već kompromitovani. Krađa na izborima, potvrđena u Kosjeriću i Zaječaru, jedan je od uzroka sadašnje krize. Zato je neophodan dogovor o mehanizmu prelazne uprave i prenosu vlasti, možda čak i uz međunarodno posredovanje. 

Model izlaska iz krize može biti okrugli sto o stabilizaciji Srbije, uz učešće vlasti, opozicije, studenata i predstavnika građana. Osnovni argumenti u prilog neophodnosti uspostavljanja Okruglog stola su duboke političke i društvene podela u društvu. To bi bio ad hoc mehanizam za prevazilaženje krize legitimiteta i delovanja Narodne skupštine, Skupštine Vojvodine, gradskih i opštinskih skupština, kao i saveta mesnih zajednica širom Srbije. 

Predsedniku u tom procesu nema mesta jer se svesno i delom odrekao ustavne obaveza da bude garant državnog jedinstva, a kako je to poverenje izgubio, logično je da se povuče. Uostalom, uputio sam mu javno pismo „Predlog za razmišljanje“, pozivajući ga da podnese ostavku u interesu Srbije i njega samog. 

Kako vidite dosadašnji tok protesta? Šta su studenti postigli?

Činjenica je da su studenti, uz podršku akademske zajednice i svojih roditelja i građana, mahom pripadnika srednje klase, izneli nešto do sada neviđeno, „prvu digitalnu revoluciju“. U politički život i javnost Srbije vratili su duh pobednika. O tome svedoče i pesme koje pevaju, posebno buduća himna Srbije „Vostani Serbie“.

Ali i njihove svakodnevne inovativne akcije. Oni su uradili ogroman posao i uradiće još. Oni su se izborili za svoje mesto i ulogu u odlučivanju o sebi i Srbiji. Pokazali su da imaju volje, kapacitet i motivaciju pobednika, da su nosioci promena. To što protest nema jednog vođu to mu je prednost. Stotine malih zvezdica simbolizuju novu šansu, novu nadu da se u Srbiji ne menja samo vlast, već i da se Srbija kreće putem savremenog sveta, pre svega najboljih vrednosti tog sveta kako što su sloboda, vladavina prava, uvažavanje drugoga. 

Ljudi na ulicama ne traže samo smenu režima, već i promenu celokupnog načina života. To, s pravom, najviše plaši vlast. Taj strah ispoljili su, na obeležavanju 30 godina od „Oluje“, i Vučić i Dodik. U strahu od odgovornosti obojica su se udružili u borbi protiv vladavine prava.

Kad smo kod Dodika, on je u Vašoj knjizi „Kriza i vetrovi rata“ opisan kao „politički fenomen balkanske verzije populizma“. Zašto imamo taj fenomen? 

Na problem sam prvi put upozorio još 2019. godine, direktno razgovarajući s Dodikom. Pozvao sam ga tada da ne gura stvari ka etnonacionalističkom populizmu i secesiji. U tom trenutku, uz podršku SAD, vratio se na vlast kao najpopularniji kandidat, sa podrškom više od 60 odsto birača, ne samo Srba. Obećavao je „crnogorski model“, miran razlaz sa Federacijom. Čak ga je Medlin Olbrajt nazvala „svežim vazduhom“ Balkana. 

Ubrzo je, međutim, odustao od tog kursa i okrenuo se balkanskoj verziji neoliberalne pljačke, milijarde su nestajale pod maskom patriotizma, što je vodilo ka secesiji. A istorija pokazuje da nema secesije bez rizika od sukoba. Danas Dodik više nije politički faktor. Njegova karijera je završena. 

Ima državljanstvo Srbije, a jedina stvar koju Beograd može da mu ponudi jeste da ga ne izruči Sudu BiH. Njegov i Vučićev nastup na komemoraciji „Oluje“ bio je pokušaj da se tragedija zloupotrebi i da se sebe predstave kao najveće patriote, što je tragikomična farsa. Dodik je postao simbol „kolateralne štete“ jedne mitomanije. A istorija se ne piše mitovima, već činjenicama, i pravo suočavanje s uzrocima rata tek nas čeka.

 

Ove godine obeleženo je 30 godina od genocida u Srebrenici, 30 godina od „Oluje“, ledi 30 godina od Dejtona. Ima li pomaka u suočavanju sa prošlošću?

Za istorijsku analizu potrebna je vremenska distanca. Vremenom se očekuje da će istina postati dostupnija. Ali nemojmo se zavaravati, neće se pojaviti novi Vili Brant koji će doći da se izvini. To se neće dogoditi. Moramo napustiti mitove bilo o komunizmu, o hrišćanskoj idili, o prošlosti kao raju i suočiti se s realnošću. Živećemo dugo sa posledicama onoga što se dogodilo. Takve stvari se ne mogu sakriti. Suđenja će trajati godinama. 

Problem Srbije, a delimično i Hrvatske, jeste u tome što su danas na vlasti ljudi koji su učestvovali u tim događajima. Na osnovu toga su i došli na vlast. U ekonomiji Srbije dominiraju oni koji su ratove iskoristili za preuzimanje državnih preduzeća. To je sloj koji neće dozvoliti vladavinu prava. Elita koja je nastala jeste ratna i jeste pljačkaška. 

Dakle, pomirenje je na marginama društava, i nije tema, nije na agendi političkih elita.

Pravo pomirenje, koje se iskazalo kroz proteste u Novom Pazaru, uznemirilo je Vučića i vlast. Danas pomirenje znači priznanje da druga vera, kultura i identitet postoje, i spremnost da se s njima komunicira. Ako ne kroz religiju, onda kroz ljudskost, u poslu, u svakodnevici, kroz međusobno poštovanje. Da za tuđi praznik čestitaš, da dođeš na njihovu slavu i oni na tvoju. I to se već dešava. To je poruka studentskog i građanskog pokreta. 

Građani podržavaju takve vrednosti, traže promene, i sve češće poručuju: „Nećeš mi više prodavati laži.“ To je pomirenje s realnošću, s onim što se već dogodilo. Rekao sam, to je digitalna revolucija. Neke vrednosti postale su očigledne, naročito novim generacijama. Za njih je suština nacionalnog identiteta više stvar folklora i raznolikosti, nego ideologije. A pred nama su migracije, dolazak ljudi iz Azije i drugih delova sveta, zbog posla. Srbija postaje multikulturalna sredina, i zato je još tužnije što osnovna društvena pitanja i dalje nisu rešena.

Koliko je intenzivna nacionalistička retorika u regionu?

Ovo jeste vladavina političkog etnonacionalizma. Jezivo je slušati takve poruke, posebno na koncertima poput Tompsonovih, ali one su danas deo ozbiljnog političko-ekonomskog biznisa. U Hrvatskoj i Srbiji etnonacionalizam je deo agende vladajućih elita, za razliku od Slovenije, gde se identitet brani na drugačiji način. 

Ovaj model je poguban, posebno jer u kriznim vremenima postaje atraktivan za osiromašene slojeve. Nema tu pravog programa, sve se svodi na buku i radikalizam, od Baje Malog Knindže pa nadalje. Taj radikalizam se stalno obnavlja, kroz krizu, kroz mržnju prema drugima. 

Tekst prenet sa portola Novi magazin.