Država nije vaša, nego je naša

Izvor: www.Insajder.net

Da li su oni prvi mrzitelji deteta/države, a ovi drugi imaju tapiju na ljubav?

I dok se u slučaju deteta ljubav može podrazumevati, u slučaju države ljubav se može iskazati onim što se za nju čini. U te poteze spadaju plaćanje poreza, poštovanje zakona, očuvanje prirode, uljudnost, poštenje, uvažavanje različitosti…
I zato nije nevažno pitanje šta su oni koji su najglasniji u parlamentu zaista učinili za svoju državu da bi za sebe nazivali patriotama i osporavali ljubav prema zemlji svim neistomišljenicima.

Na osnovu čega sebi daju za pravo da preko televizija s nacionalnom frekvencijom, za govornicom Skupštine, koja je dom svih građana, vređaju, omalovažavaju, optužuju, prete… neistomišljenicima?

Zaogrnuti plaštom imuniteta i okruženi većinom osokoljeni su osećajem da, iz ugla partije i većine kojoj pripadaju, čine nešto dozvoljeno, pa i poželjno. Zbog kabadahijskog nastupa svi zaziru od sukoba s njima u strahu da ne budu meta beskrupuloznih napada iz svih „oružja i oruđa“, sa skupštinske govornice, sa stranica tabloida, s ekrana televizija s nacionalnom frekvencijom…

Vojislav Šešelj možda spada u red poslednjih osoba koje imaju pravo da bilo kome bilo šta spočitavaju. Ali, da, moguće je i to jer je haški osuđenik relevantan u političkom životu Srbije. On je plaćeni poslanik, a za naš novac, novac svih građana Srbije on se oseća slobodnim da vređa i preti verujući da mu poslanički imunitet omogućava da radi šta hoće.

I najopasnije od svega je što za sve što radi ima prećutnu podršku vlasti.

Ta podrška ni danas nije izostala, a morala je bar zbog toga sto je u pitanju NARODNA skupština. To znači baš to – narodna. Pripada svim građanima koji plaćaju sve one koji su po izboru stranaka dobili poslanički mandat.

„Hvala, profesore Šešelj“, bilo je doslovno sve što je predsedavajući rekao nakon što je Vojislav Šešelj, osuđen pred Haškim tribunalom, izvređao novinarku Danasa, rekao da bi je poslao na 20 godina robije, da je ružnija i od mungosa, ostrvio se i na pokojnu predsednicu Jukoma Biljanu Kovačević Vučo, Žene u crnom i Inicijativu mladih za ljudska prava nazvao kretenima i pri tom, svoje obraćanje okarakterisao kao pristojno, a sebe osobom koja ne krši zakone, „jedino ako nekog pregazi džipom“.

Šta je zapravo Šešelj još trebalo da kaže da bi predsedavajući primenio Poslovnik koji predviđa sankcije za poslanika „ako upotrebljava psovke i uvredljive izraze; ako iznosi činjenice i ocene koje se odnose na privatni život drugih lica…“?

Manir obračuna s novinarima i neistomišljenicima nije samo Šešeljev – svojstven je i brojnim predstavnicima vlasti koji pod plaštom poslaničkih imuniteta neštedimice seju mržnju sa skupštinske govornice.

Tako je, gledajući skupštinske sednice, bilo teško zaključiti o kojim se zakonima, izveštajima, dokumentima… raspravlja na plenumu, jer su poslanici koji su se nalazili u sali više govorili o onima koji je bojkotuju i onima kojih već dugo nema u parlamentu, nego o tačkama dnevnog reda.

Uvredljivo se govorilo i o medijima, po pravilu onima koji kritikuju aktuelnu vlast, predstavnicima nezavisnih institucija…, optužujući ih praktično i bez ikakvog osnova za ugrožavanje bezbednosti zemlje. Takođe bez izrečene opomene.
Uvrede izrečene na račun osoba koje nisu po volji vladajućim strankama izgleda da ne samo da nisu sporne predsedavajućima u parlamentu, već kao da su poželjne.

Poslanici se ne kažnjavaju ni kada građane ove zemlje, iste one koji ih plaćaju, nazivaju kretenima, ružnijima od mungosa, lopovima, zapravo upotrebljavaju termine, uvrede i pretnje kojima ne samo da urušavaju dostojanstvo Narodne skupštine, već za koje bi, da se ne kriju iza poslaničkog imuniteta, trebalo da idu pred sud.

Ovako građani na ponašanje „svojih narodnih predstavnika“, što su po definiciji poslanici, mogu samo da sležu ramenima. Sa druge strane, ti „narodni predstavnici“ bez ikakvih sankcija i skrupula, zaboravljajući ko ih plaća i čija je NARODNA skupština, zaštićeni imunitetom i odobravanjem većine, besomučno zloupotrebljavaju govornicu najvišeg zakonodavnog tela, podsmevajući se građanima kao svojim poslodavcima i zaboravljajući da njihov mandat nije večan.

Svaka „strana“ može da kaže „država nije vaša, nego naša“, ali ne bi to trebalo da čini pre nego što se zapita šta je stvarno uradio za tu državu.

U demokratskim državama, imunitet služi da omogući poslanicima vršenje dužnosti, u Srbiji je on način da se poslanička funkcija zloupotrebljava. Pored ovakvih poslanika, imunitet je zapravo potreban građanima, a vlasti duguju odgovor na pitanje ko je nadležan da od poslanika zaštiti građane – bili oni Čongradin, Đilas, Petrović, Jovanović…

I ko je zadužen da meri i definiše patriotizam – da li je to ljubav prema vlasti ili državi. A vlast nije država, niti država pripada vlastima. Pripada svim građanima, od kojih neki misle i drugačije.