Beleška jednoj Ani (FOTO GALERIJA/VIDEO)
Autor: Veran Matić (tekst je prvi put objavljen 6. maja 2024. godine)
Draga Ana,
danas je tvoj trinaesti rođendan.
Tvoje ime sam davno zavoleo čitajući roman „Beleške jedne Ane”, čiji je glavni lik tinejdžerka, Ana, mlada i mršava devojka sa beogradske Slavije.
Tvoju prvu fotografiju, onu sa milk šejkom, objavili smo u avgustu, uz dozvolu mame i tate.
ANA BOŽOVIĆ FOTO GALERIJA: Privatna arhiva
U međuvremenu smo te, zahvaljujući njima, odlično upoznali.
Mama Ninela i tata Ivan uvek pričaju divno o tebi.
A potom u nastavku pod naslovom „Buđenje”.
Godinu dana od tragedije u Beogradu: Nedostatak empatije najviše pogađa (VIDEO) – Javni servis
I ne samo njima, već svima nama koji smo te zavoleli kroz njihove priče.
Ana Božović
Voljena u porodici. Otvorena, radoznala i vedrog duha. Veoma druželjubiva, puna ideja i energije. U svakom tenutku bila je spremna na igru i avanturu. Devojčica sa stavom i jakim osećajem za pravdu. Štitila je slabije od sebe. Lako je započinjala razgovore i postavljala prava pitanja u pravom trenutku. Mogla je da radi više stvari u isto vreme. Bila je višestruko talentovana, originalna i svoja. Trenirala je džudo. Imala je divan glas. Pevala je sama ili sa drugaricama. Bavila se hip-hopom. Smišljala je koreografije. U svet pokreta i muzike rado je uključivala svoje vršnjake. Davala im je ritam i ohrabrivala ih u plesnim koracima.
(Jasminka Petrović)
Odškrinuli su nam vrata tvoje sobe i nedavno je teta koja je napravila te dokumentarce dobila godišnju novinarsku nagradu, a u stvari, priznanje si dobila ti, priča o tebi i tvom odnosu prema životu, tvojim roditeljima, drugarima. Tvoji višestruki talenti, razdraganost, pozitivnost, tvoje lepo porodično vaspitanje.
Neumorni su i nikada im ništa nije teško kada si ti u pitanju, boreći se za pravo i pravdu.
Sa ostalim roditeljima tvojih školskih drugarica i drugara, neprekidno se bore da ne budete zaboravljeni i da se uspomena na vas očuva i izgradnjom memorijala na mestu gde je nekada bila vaša škola.
Mama Ninela je jesenas uživo sama gostovala u televizijskom programu, pričajući o tebi.
Pred tvoj trinaesti rođendan je, zajedno sa tatom Ivanom, pričala o tome koliko je strašno, tragično i nepravedno sve što vam se desilo.
I ma koliko tužni, i koliko god imali pravo na ljutnju i bes, gorčinu, ljubav prema tebi njihove priče čini blagotvornim, opominjućim. Na jasna pitanja koja postavaljaju, moraju se pronaći jasni odgovori.
Godinu dana posle tragedije, zajedno sa ostalim roditeljima apeluju na buđenje društva koje nam je neophodno, da bi shvatili da vaša žrtva nije bila uzaludna.
Iako se nikada nismo lično upoznali, hteo sam da sve ovo znaš na tvoj nebeski rođendan.
Jednom si napisala „Prijateljstvo je za mene nešto najlepše. Želim da svi na svetu otkriju svoje najbolje prijatelje”.
Veruj mi da nas ima puno koji smo u svima vama, u tebi, Bojani, Sofiji, Emi, Mari, Angelini, Adriani, Andriji, Katarini i Draganu, pronašli prijatelje za ceo život, kojih se često sećamo, sa kojima porazgovaramo, podsetimo se neke zgode, neke zapisane misli iz vaših radova, vašeg smeha, talenata, družimo se sa vašim najdražim. Verujemo u vaša druženja, zabave sa đuskanjem, obaveznim improvizacijama, u najbolje prijateljstvo koje vas veže.
A verujemo da će nas sećanje na vaše kratke, ali bogate živote, činiti boljim ljudima.
Do sledećeg pisanja, naručujem „nešto iz Meka“.
Svedočenja o Ani drugara, učiteljice, nastavnika i razredne sa Dana sećanja koje je organizovala OŠ „Vladislav Ribnikar“:
Učiteljica Jelica Vasiljević
Ana, nasmejana, vesela, druželjubiva, okretna i brza… Sve sam to kod Ane prepoznala već na početku prvog razreda. Nije je držalo mesto. Želela je da se sa svima upozna, igra, priča.
Ana je mogla da radi više stvari u isto vreme. Dok prepisuje sa tabela, Ana pomaže drugu iz klupe, a potom nešto na crtežu koji je započeo tog dana u školi.
Dvadeset deveti član odeljenja bila je Maša, Anina najbolja drugarica iz susednog odeljenja. Nikada se nije desilo da Maša mali i veliki odmor ne provede u našoj učionici. Šta su radile? Igrale i samo igrale jer je igra bila Anina najveća ljubav. Često su smišljale koreografije, a onda uključile i ostale druge koje bi, uz Aninu pomoć, lako savladale plesne korake. Važno je bilo da se pleše i da se svi druže.
Ako je nešto trebalo da se uradi van učionice, da se iskopira materijal za čas ili predaju ankete, Ana se među prvima javlja. Znala je gde se nalazi zbornica, ali i sekretarijat. Ani je skoro svaki deo škole bio dobro poznat. Ako je neki kutak ostao neotkriven, bila bi to prilika za novu avanturu koju je predvodila, ko drugi, nego Ana.
Anu je uvek pokretala muzika i ples, i u taj svoj svet primala je sve koji su hteli da osete tu magiju. Verujem da ako zatvorite oči i pomislite na Anu, čućete njen smeh , muziku, i poželeti da zaplešete sa njom.
Nastavnik francuskog Igor Kolundžija
Ana Božović, nasmejana, radoznala, često slobodna da postavi pitanje koje drugi nisu smeli. Sećam je se kao devojčice sa stavom, otmenog držanja i stila. Uklopljena u more energije, radosti i dobrote svoga odeljenja. Po svom karakteru, mogla je da bude i glumica i naučnik i sportista.
Postoje deca koja čine da posao nastavnika (ne uvek lak) bude pravi dar za onoga ko ga radi, zato što ta deca svojom energijom, radoznalošću, vickastim pitanjima i dobrotom čine da se nastavnik radostan vraća kući posle radnog dana, zato što za znanje koje dobiju od nastavnika, oni ga nagrade osmehom, pogledom koji kaže da su nešto naučili, da su (ne uvek lak) francuski jezik zavoleli.
Takva je bila i Ana Božović.
Razredna Sanja Terzić
Prošlog septembra, učiteljica Jelica je preponosno uvela svoju poslednju generaciju u učionicu. Dvadeset devet glava se rasporedilo u školske klupe. Neki su bili zabrinuti jer ih ostavlja poznato i drago lice učiteljice, a neki su bili radoznali jer su bili spremni za nov početak. Među tim nasmejanim licima bila je i Ana.
Za Anu je peti razred predstavljao izazov i novu avanturu. Sada se nalazila među starijim učenicima i bila je svoj na svome. Mogla je odmor da provodi u velikom dvorištu ili da se druži na čuvenoj Marakani. Lako je sklopila drugarstva i povezivala svoje drugare sa starijim učenicima.
Stalno je bila u pokretu, koji bi lako prešao u plesne korake. Prostor u kome se izvodila nova koreografija mogao je da bude hodnik dok Ana čeka da uđe u kabinet sa svojim drugarima ili učionica dok ne počne čas. A onda za Anu nastaje problem jer će morati da sedi narednih četrdesetak minuta. Kakva gnjavaža. Ko još može da sedi i gubi vreme dok se u Aninoj glavi odvija nova plesna tačka.
Muzika je uvek bila Anin verni pratilac. Volela je da peva sama ili sa drugaricama. Nije se plašila učešća na priredbama jer je iza sebe imala iskustvo. Sa svojim plesnim klubom, nastupala je na utakmicama i nije je mučila trema. Zato je hrabrila svoje drugarice kada su zajedno pevale pesmu na francuskom i nastupile na priredbi povodom obeležavanja Dana baka i deka. Ana bi jednostavno stala ispred njih, davala im ritam i hrabrila ih svojim osmehom. Nastup je prošao odlično i devojčice su dobile ogroman aplauz.
Anu je krasila tamna kosa koja je najčešće bila skupljena u rep. Pitate se zašto? Pa, ništa nije trebalo da ometa Anu u njenom pokretu. Vragolasti osmeh je otkrio želju za novom avanturom. Lako bi pokrenula ostatak odeljenja i predložila da se posle časova nađu na Tašu. Onda bi sledila vožnja biciklima, rolerima, a zimi obavezno klizanje. Svojim vedrim duhom, lako bi svakog zarazila.
Ana je uvek bila puna energije i ideja. Uvek svoja, originalna, ali spremna da sve dobro podeli sa drugima.
To je naša Ana vragolanka.
Mia Milić
Ana je bila moja dobra i verna drugarica, pametna, lepa i uvek raspoložena.
Imala je divan glas, lepo je pevala i bavila se modernim plesom.
Bila je mnogo talentovana.
Ana je imala braon kosu do ramena, smeđe oči i najlepši osmeh, koji ću uvek pamtiti.
Stanovala je blizu moje bake, koja se takođe zove Ana. Kada bih dolazila kod bake, Ana i ja bismo se družile. Često smo se dogovarale da učimo zajedno, ali se to nikada ne bi završilo učenjem. Ana bi pustila muziku i nas dve bismo pevale i plesale.
Obe smo obožavale zanimljive naočare i zbog toga smo Ana, Klara i ja imale dogovor da jedna drugoj kupujemo naočare za rođendan ili za posebne prilike.
Anina i moja tradicija je bila da jedemo sladoled viljuškom. Od tada sladoled jedem isključivo viljuškom i znam da mi Ana pravi društvo.
Ana je bila moj par iz klupe i uvek ću joj biti zahvalna za sva naša druženja, vreme koje smo provele zajedno i svako sećanje koje je nastalo iz tog druženja.
Sve naše zajedničke trenutke ne mogu da prenesem na papir, ali će zauvek biti u mom sećanju.
Ana, uvek ćeš ostati u mom srcu.
Voli te Mia
Pišem i brišem… ne mogu da napišem ništa što bi bilo dovoljno dobro da opiše Anu.
Ana je dobro, Ana je radost, Ana je sreća… Ana je deo mene, mog detinjstva i mog odrastanja… Znate onaj osećaj kada mislite da vam se svet ruši, a onda dođe ona i svojim osmehom i pričom ti popravi dan.
Ana je bila puna priča i dogodovština… izmišljenih i istinitih…Priča o plesu, o muzici, priča o Krašićima, drugarima… Maštale smo zajedno, smišljale izmišljene priče, smejale se, svađale… Fale mi sada i te svađe…
Znala je da mi kaže: „Alo, Zoja, šta si to obukla! To nisi ti, šta će ti ta reperska odeća, ti si princeza!“
Ana, Maša, Klara, Lenka, Jana, Laza, Luka,… i svi mi drugari još iz „Bisera“, sada Ribnikarci… mi smo ekipa, ekipa kakvu niko ni u najluđim snovima nije mogao da sastavi. Oduzeli su nam deo ekipe, otkinuli deo nas… nismo više isti. Ne smejemo se više isto.
Ali živećeš, Ana, živećeš i živećeš u svakom od nas! Jer mi smo drugari oduvek i zauvek…
Nadam se da ti je more tamo gore toplo, Ana… Čuvaj nas, čuvamo te!
Voli te tvoja Zoja zauvek!
Priča o Ani Božović, lekcija jedne male Une
Draga Ana,
Pišem ti ovo pismo iako znam da smo udaljene hiljade nebeskih milja. Duboko u sebi verujem da negde postojiš i da se upravo sada sećaš svih svojih drugara pa i mene. Možda vidiš kako nas dve zajedno trčimo Krašićima sa celim vozićem dece, koja jure za tobom jer te obožavaju. Vidim sve nas kako skačemo sa stena. Vidim vodu koja pršti i na suncu se presijava kao zvezdano nebo na kojem si ti sada. Čini mi se da zemlja i nebo mogu biti veoma blizu. Zato stalno mislim na tebe.
Sećam se našeg smeha dok veselo skačemo po obali i morskih ježića koje zajedno vadimo. Sećam se naših igračkica…Jednu od njih sad držim u ruci. To je sova “ušara” koju si mi izvukla iz staklene kutije, jer ja nikako nisam mogla da je “upecam”. Neću zaboraviti naš zagrljaj i veselo poskakivanje kad si uspela da ostvariš moju želju.
Nisam stigla da ti kažem da mi je ta sovica poslužila kao rekvizit na času biologije kad sam predavala lekciju o adaptacijama sove “ušare”. Nisam ti rekla ni da sa tom sivom mekanom sovicom spavam svake noći. Ona me je podsećala na leto, miris mora i tvoje prisustvo.
Sada više nije tako. Pitam mudru sovu da mi objasni zašto se svet preokrenuo. Ona samo gleda u mene svojim velikim očima, isto kao i moji roditelji kada im postavim to pitanje.
Želim da te se sećam kao i prošle godine u ovo vreme kada sam mislila da ćemo se sresti na moru. Ne znam koliko dugo mogu zavaravati sebe, ali tako mi je mnogo lakše.
Nadam se da te je plavo nebo zagrlilo kao nekada plavo more. Neću te zaboraviti. Bićeš uvek moja nebeska drugarica sa kojom se smejem i gledam zalazak sunca u Boki. Kada nestane i poslednji zrak svetlosti, rećiću ti: “Lepo spavaj!”
Voli te Una
Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.
