Društvo

Bekim Fehmiu: Dok sam širio slavu zemlje, deca su…

1. June 2022.
Povodom rođendana Bekima Fehmiua, prenosimo odlomak iz njegove autobiografije "Blistavo i strašno" u izdanju Lagune.
FUJXTxxXEAE43F3

Priština. Dija me drži za ruku i miluje. Okružen sam ljubavlju sestara i braće. Radosti nema kraja i zbog toga što moja „lična“ sestra očekuje bebu. Sedeći na minderu, Dija me pita: – Da li se sećaš šta je rekla naša susetka u Skadru, Hanka Leče? Ovaj tvoj najmlađi glavonja biće poznat u celom svetu, kao Musolini. – Prsnuli smo u smeh.

I u Prištini nema više one tmurne, zategnute atmosfere među ljudima. Naprotiv. U vazduhu se oseća opuštenost, a ljudi su komunikativniji. Korzo je uveče još duži, a ljudi veseliji. Završio sam šetnju. Ispred moje zgrade okupila se grupa devojaka i mladića. Studenti. Na njihovim licima nema osmeha. Njihovi pogledi su mrki.

– Želeli smo samo da vas vidimo!

Razdragano osećanje sa korzoa koji se vrteo dvadeset metara od nas ugasilo se u meni. Osećam da u sebi nose neku gorčinu.– Dobro, momci i devojke. Videli ste me. Da li imate neko pitanje?

– Imamo mnogo pitanja, ali ovde nije mesto – odgovorio je visoki, plavi koščati mladić sa iskrom u crnim očima. – Vi ne znate šta se ovde dogodilo – rekla je lepotica u mini suknji.
– Zaista ne znam. Ono što znam jeste da ste mladi, zdravi i lepi i da treba da se naoružate znanjem. Pozovite me na razgovor. Rado ću doći. A sada, glave gore. Hoću da vidim osmeh na vašim licima. Znate odakle sam, a znate i to odakle sam se vratio. Prema tome, verujte u sebe.

Rukovao sam se sa svima ponaosob. Brzo sam saznao za razlog natmurenosti mladića i devojaka. Dok sam ja širio propagandu o lepoj SFRJ, preko svetske štampe i na prijemu u Njujorku u novembru 1968. godine, desile su se velike demonstracije na Kosovu čiji su glavni nosioci bili studenti sa zahtevom za veću autonomiju i povećanje broja fakulteta koje će pohađati na svom maternjem jeziku. Među mladima je bilo mnogo povređenih, a sedamnaestogodišnjak, Murat Mehmeti, učenik tehničke škole u Prištini, ubijen je iz vatrenog oružja u centru grada. S gorkim saznanjem putujem do Prizrena da posetim sestru Besu i očev grob.

Atmosfera je prolećna, vesela. Ni traga od tragedije koja se desila pre četiri meseca.

Opijenog vazduhom, noge me same nose poznatim kaldrmisanim puteljcima. Na Kaljaji, seo sam na Ramazanski top. Nanovo, u svoj svojoj lepoti, preda mnom je moj Prizren. Filmskom brzinom iskrsavaju slike iz mog života. Od prvih uspomena u ovom gradu pa sve do trenutka kad sam osetio hladnoću topa pod zadnjicom.

Osećam prazninu u sebi. Gde se denuo onaj mali, bosonogi, musavi Bekim? Gde je onaj mladić koji je želeo da se bavi lepim, umetnošću? Šta je s onim mladim čovekom, koji je prezirao hipokriziju bračnih parova, a sam ljubio žene na tri kontinenta?

Od poslednjeg pozdrava sa istog mesta, ko zna koliko je vode Bistricom proteklo. Koliko kamenja se kotrljalo, koliko iščupanih stabala i crknutih krava i ovaca, dečjih kolevki je nosila mutna, pobesnela Bistrica, da bi se ponovo smirila, razbistrila i srebrnim sjajem sijala kao sada? Nisam mogao da hodam po kiši, a da mi kosa ostane suva… Osećam se kao moja Bistrica.

Pravoslavna crkva se plavi, katolička crveni, gimnazija zeleni, beli minareti džamija streme ka nebu kao kosmičke rakete, a nežni behar je pokrio ceo grad. S tim beharom u srcu, vratio sam se u Prištinu. Već je došao dan rastanka. Voz polazi u ponoć.

U toploj atmosferi sa Dijom, sestrama i braćom, rođacima, moja „lična“ sestra Ljuljeta žali se na porođajne bolove. Kao i uvek, sa predosećanjem, insistiram da je odvedemo u bolnicu. Spustili smo je liftom, ubacili u Dijin „pežo 404“, i predali je de žurnom lekaru oko 22.00 časova.

– Ne brini, dobićeš sokola, sina – dovikujem dok sestra nestaje iza dugačkog hodnika.

Kosovo Polje. Oko ponoći, ukrcavam se u maglom obavijeni voz za Beograd. Ujutro mi javljaju radosnu vest.

„Ljuljeta je dobila sina! Predloži ime.“

Drugi unuk moje Dije dobio je ime Virtit (vrlina).

(1969.)

Share
Click