Anderson o poslednjem danu ubijenog novinara Aleksandra Simovića: Mržnja se osećala, srpski novinari su se plašili

Autor: Jelena L. Petković

– Zvali smo ga Aleks. Te večeri sedeli u baru u Prištini. On, moji prijatelji Albanci sa kojima sam radio u Skoplju i ja. Aleks je govorio glasno srpski. Ljudi za obližnjim stolom pozvali su devojku iz Skoplja da dođe do njihovog stola. Vratila se preplašena. Rekla je nešto poput: “poručili su da će ga srediti”, misleći na Aleksa“, svedoči Anderson.

Sutradan u srpskom studiju Medija ekšen internešenal čuo se plač.
– Došao je njegov otac i rekao: “Aleks je ubijen“, navodi Anderson.
Prema obaveštajnim podacima UNMIK-a Simović je kidnapovan 21. avgusta 1999. u kafiću Pikaso (Picasso) u Prištini. Andersonova sećanja podudaraju se sa opisom iz dokumenata UNMIK-a i navedenim događajima od 20. avgusta 1999. godine u džez klubu “Ćafa” (Qafa), o kojem je UNS pisao.
– To je bilo nekoliko dana nakon što sam došao na Kosovo. Ne sećam se detalja te večeri. Imam samo snimak pevačice u baru, jer mi je devojka iz Skoplja rekla da ne snimam druge ljude, pošto su verovatno bili u OVK, dodaje naš sagovornik, kao i da ga niko do sada nije pitao da govori o ovoj temi, pa ni tužilaštvo.
Anderson je na Kosovo prvi put došao u avgustu 1999, na poziv švajcarske nevladine organizacije Medija ekšn internešanal, da napravi dva radijska studija za proizvodnju informativnog programa, na albanskom i srpskom jeziku. Obučio je mlade novinare i producente. Među njima je bio još jedan novinar za kojim se traga, Marjan Melonaši:
– Marjan mi se jako dopao. Rekao bih da smo bili prijatelji. Došao je kod mene i rekao: “Želim da me naučite kako da uređujem”. Išao sam sa njim na teren da snimi priče. Mislim da se plašio. Bio je fin momak. Jedne noći vozili smo se njegovim kolima. Izašao je da kupi ćevape. Vratio se i kazao: “Ovaj čovek mi je rekao da zna ko sam i da će me srediti”, navodi Anderson.

Kaže da je napustio Kosovo u septembru 1999. godine, a Marjan, Olivera Bernardoni i još jedan kolega ostali su da rade veliki i zahtevan posao. Napravili su mnogo dobrog programa.
– Kada sam se vratio 2000. godine čuo sam šta se dogodio sa Marjanom, kaže za UNS Anderson.
Pre Kosova, Brajan Anderson je bio šef programa radio stanice u Škotskoj, a potom je radio u Kini.
– Hteo sam da uradim nešto korisno. Prvo su me pozvali iz NVO da odem u Makedoniju, napravim radijski studio i naučim ljude kako da prave polusatne radio emisije za kosovske izbeglice, rekao je Anderson.
Dodaje da su ga potom pozvali da napravi studije za Albance i Srbe u Prištini i pomogne u pravljenju programa.
– Priština je ličila na smetlište. Albanci su pobedili u ratu, a država je bila kao velika žurka. Albanski novinari su mogli da prave programe i putuju, a Srbi su bili uplašeni i morao sam da ih vozim. Kupovao sam im hranu, jer su se plašili da napuste zgradu radija. Osetio sam mržnju u vazduhu. Mogli ste da je osetite više od bilo čega, svedoči Anderson.
Ističe da u to vreme, 1999. godine, nije bilo moguće kvalitetno novinarsko izveštavanje, ali da je bilo važno pokušavati. Kaže da je u podeljenim mestima posebno važno da mediji ne razdvajaju, već uključuju obe strane.
– Kada sam se vratio na Kosovo 2000. godine, Srbin koji je radio u Prištini mi je rekao: “Želeo sam da budem novinar i radovao sam se susretu sa zapadnim novinarima, ali od svih koje sam upoznao, samo bih dvojicu nazvao ljudskim bićem. Vi ste jedan od njih”. To je najveći kompliment koji sam dobio. Došao sam na Kosovo kao “profesionalac”, a otišao kao ljudsko biće, kaže Anderson.
Anderson je nakon Kosova sličan posao radio u Južnoj Africi, Bocvani, Avganistanu i Uzbekistanu. Danas živi u Škotskoj i uređuje sajt www.simplifeye.co.uk. Od dana kada smo ga pozvali da govori o Aleksandru Simoviću, kaže da je mnogo puta plakao.

————————————————————————————————————————
Tekst je rezultat istraživanja Udruženja novinara Srbije o ubijenim i nestalim novinarima na Kosovu. Istraživanje se sprovodi u okviru projekta Udruženja novinara Srbije podržanog od strane Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove i mišljenja organa koji je projekat podržao.

Tekst preuzet sa portala UNS