Umetnost davanja i umeće primanja

Piše Milena Trobozić Garfield

Jedna od najnerazvijenijih, takoreći nepostojećih, stvari kod nas je filantropija, ili na srpskom pomalo arhaična i od neupotrebe zaboravljena reč: darodavstvo. Reč zaista zvuči zastarelo jer nema više razloga da postoji. Nema više ni Kolarca ni Anastasijevića, ni bogatih trgovaca (čitaj biznismena) koji znaju da ih ugled obavezuje (nobles oblige) da nešto vrate društvu u kome su imali sreće i mogućnosti da se obogate. U zapadnom svetu (naročito u Americi) se i umetnost i nauka, i univerziteti oslanjanjuju na darežljivost bogatih, a bogati su već dugo bogati, pa prema tome, i vaspitani da je davanje ne samo društvena obaveza već i pitanje ugleda i časti. Pa čak i lične sreće.

Psiholozi kažu da su davanje, saosećajnost i briga za druge vrlo blagotvorni za zdravlje i sreću.

Filantropija se uči i s jedne i s druge strane. Bogati uče da daju. Oni manje bogati uče da traže. I uče da na pravi i stimulativan način pokažu svoju zahvalnost i poštovanje za poklonjeno. Tražiti prilog ili sredstva nije sramota ako tražite da biste ostvarili nešto što je opšte značajno: pronašli neki lek, opremili bolnicu, sagradili muzej, okupili najveće umetnike, priređivali besplatne predstave za osiromašeni deo publike. Dobijanjem podrške za svoje planove i projekte dobijate i potvrdu svojih namera. S druge strane, zahvaljivanjem i davanjem vidljivog mesta darodavcu podstičete i njega i druge potencijalne donatore na buduća ulaganja. Ali da biste nešto dobili, morate da se potrudite da zaista odbranite svoj slučaj kao advokat pred porotom, da iznesete prave argumente i da budete uverljivi u obrazlaganju za šta ćete da trošite. I najviše od svega, da imate novu, veliku, uzbudljivu ideju u koju istinski verujete.

Ne možete samo zakucati na vrata i tražiti pare za neki svoj genijalni projekat. .Jer tada niste pravi majstor ’primanja’, već samo sinji kukavac koji moli za pomoć i milostinju. I milostinju ćete i dobiti. Da li zbog sažaljenja ili upornosti, ili samo da bi vas se neko ratosiljao, dobićete neku malu sumu od par hiljada nečega. A to zaista liči na bakšiš ili prosto sažaljivo davanje priloga. Ali ako zakucate na nečija vrata sa istinskom idejom i ako imate odgovor na najvažnije pitanje „zašto”, postoji šansa da ćete dobiti i 200.000 nečega. A to već nije milostinja nego učestvovanje i podrška. Jer i sam darodavac, kad uloži toliko para u vaše ideje, neće više biti samo pasivni posmatrač već neko ko je iskreno zainteresovan da se ideja ostvari, i nastojaće na svaki način, da vas podrži i pomogne. A zamislite tek njegovu „dobrobit” kad bi se u javnosti pročulo: „gospodin NN, jedan od najuspešnijih biznismena koji je novac stekao u kontroverznim vremenima, rešio je da pokloni Narodnom muzeju Srbije million nečega kako bi ubrzao njegovo otvaranje”. Pa to bi stvarno bila vest, a on, taj NN, postao bi preko noći najpoštovaniji, pa čak i najvoljeniji, među biznismenima nacije.

Plemenitost, ljubaznost i dobrota šire se kao koncetrični krugovi i istraživanja pokazuju da i onima koji uopšte nisu uvezani u transakciju, samo saznanje da se tako nešto desilo stvara osećaj sreće i povezanosti sa činom davanja. Dobrota je sjajna kao sunce, i kao i sunce – greje nas sve jednako, bilo da smo na jahti ili u svom dvorištu. Dobrota je zarazna i prelazna jer se u njenom prisustvu svi osećamo kao deo zajednice u kojoj brinemo jedni za druge, u kojoj smo istinski povezani u nešto što nam je svima važno i čime se svi dičimo.

Bogati ljudi mogu da šalju svoju decu na školovanje u najuglednije svetske škole. Njihova deca će naučiti jezike, steći će stil i lepe navike, ugledne prijatelje i sofisticiran ukus. Njihova deca mogu sve da promene: i uverenja i jezik i stalne adrese. Mogu da odaberu i mesto gde će živeti i mesto na kome će ostariti. Samo jednu činjenicu nikada neće moći da promene: mesto gde su rođeni i odakle su potekli. Ona će ih zauvek pratiti. I njome bi treblo da se ponose. Ugledni, bogati i uspešni trebalo bi da ulažu da njihova zemlja postane obrazovanija, lepša, čistija, umivenija, kulturnija, da bi njihova deca jednog dana, kad porastu, ma gde da su, na pitanje odakle su, s ponosom odgovorila: iz Srbije. Poklonite nešto svojoj zemlji da bi se vaša deca njom ponosila. Jer drugu zemljiu, i pored svog bogatstva, ne možete da im kupite.

Tekst prenet sa portala Media marketing 

Samizdat B92 objavio je knjigu Milene Garfild Trobozić pod naslovom Mali saveti za bolji život