Sestra Mina o Mari, Mara o junaku svog detinjstva (FOTO GALERIJA)

Mara je toliko zrela da zaboravim da je imala samo 13 godina. Kada pričam s njom, to je kao da pričam s nekom svojom vršnjakinjom. Ume da misli svojom glavom i da saoseća s drugim ljudima. I toliko se trudi oko svega.

Ima klempave uši i jednom je rekla Jasi׃ „Baš su mi super ovakve uši, bolje mi se vide minđuše“.

Imamo pravilo, kad vidimo roze auto, da odmah moramo da se zagrlimo i zamislite, kad joj na vajberu pošaljem sliku Pink taksija, zauzvrat dobijem stiker dve živuljke koje se grle.

Kada pogrešno otpevam stih jedne određene pesme, ona ga nastavi sa mnom.

Na pumpi intenzivno gledamo plišane igračke.

Mara i ja smo najbolji tandem u celoj našoj porodici.

Koliko god da se svađamo, više se smejemo i najbolje se razumemo. Cičimo i ismevamo ljude zajedno. Čuvamo leđa jedna drugoj.

Ona je najvažnije biće na svetu. Najpametnija, najzrelija i najlepša, najveštija sa četkicom. Na pragu je da postane najduhovitija, ali nema vremena za to. Stiskam je za obraze i tako je nerviram; osećamo kako nas grli svojim ogromnim rukama.

Njeno odsustvo stvara toliko praznine u mom i u životima svih ovde koja nikada i ni sa čim neće moći da se ispuni. Ako ste se raspravljali s njom često, nikako se ne osećajte krivima, jer je trebalo da se raspravljamo još mnogo godina. Samo je važno da zna koliko je voljena. A mislim da zna.

Mina

Marin pismeni zadata iz srpskog, 23.12.2021. godine (VI-2)

Junak mog detinjstva

Junak mog detinjstva je moja sestra Mina. Kada smo bile male često bismo se svađale i retko bismo se viđale tokom dana, ali sada providimo najviše vremena zajedno.

Pre nekoliko godina još sam spavala zajedno sa sestrom u sobi, ali ni ona ni ja nismo više htele da delimo sobu. Moja mama se napokon složila i prebacile smo sve moje stvari u moju sobu. Na početku smo svo svoje vreme provodile u svojim sobama, ali vremenom smo sve više krenule da dolazimo jedna kod druge. Kada je opet počela škola, nismo mogle da se vidimo tokom dana zato što smo bile u suprotnoj smeni, ali kada padne mrak i obe bismo bile tu došla bih kod nje u sobu i zajedno bismo igrale društvene igre do posle ponoći sve dok mama ne dođe i otera me u krevet.

Mina je osoba koja je uvek tu uz mene i koja me razvedri kad sam tužna. Ona mi objasni sve što mi nije jasno i ispravi me kad pogrešim. Iako se ponekad još uvek svađamo pomirimo se vrlo brzo posle toga. Nju najviše volim na celom svetu i ne bih je menjala ni za šta. 

Boban Savić – Geto, ilustrator 

Tajna jedne Mar(k)e 

Prilikom rada na liku Nikole Kopernika, pokušao sam da objedinim desetak poznatih potreta ovog velikog naučnika, od kojih su gotovo svi bitno različiti. Koliko sam u tome uspeo, saznaću jednog dana od osobe čija je sudbina zauvek obeležila nastanak ove marke. 

Dok sam radio na crtežu. Potpuno me je porazilo saznanje da je tragično nastradala ćerka mojih dobrih prijatelja. Ona je jedna od deset žrtava apokaliptičnog događaja u školi Vladislav Ribnikar. Zove se Mara Anđelković. Mara je talentovana i maštovita devojčica. Sa svojom starijom sestrom svraćala je u moj atelje na neformalne časove crtanja. U ime sećanja na nju, na stranicu knjige uneo sam njeno ime kraj anđeoskih krila…

Nastavi da crtaš, Maro. Kažu da se i anđeli usavršavaju. Na sledećem času ja ću učiti od tebe. Rećićeš mi da li sam uspeo da stopim deset različitih lica u jedno… 

Prenošenje teksta dozvoljeno je uz upit na mejl veran.matic@fondb92.org.