Zavidavanje by Lado Tomičić #73 – Staša Zajović

21. March 2024.
Kada je riječ o suprotstavljanju ratu i ratnim politikama, u Srbiji su žene podnijele najveći teret. Tu se svakako izdvaja organizacija "Žene u crnom", koja je za svoj rad ovjenčana prvom Milenijskom nagradom Ujedinjenih nacija za mir. "Žene u crnom" bile su kandidirane i za Nobelovu nagradu za mir. Naša gošća Staša Zajović jedna je od osnivačica ove organizacije. Zapanjujuće hrabra i uporna, sa svojim drugaricama i drugarima gledala je u oči zlu. U našim očima govorila je zločinci vide svoje zločine. Staša je bila i osobno kandidirana za Nobelovu nagradu za mir, a na putu mira postojana je i danas. Staša Zajović je drugo ime otpora.
Staša
Staša Zajović. Foto: Snimak ekrana youtube kanala VIDA

Izvor: VIDA

U sjedištu organizacije “Žene u crnom”, jedne od najhrabrijih organizacija koja je postojala na ovim prostorim Lado Tomičić je razgovarao sa Stašom Zajović.

Staša, ovaj angažman o kojem ćemo razgovarati, počeo je negdje 1991. godine, naravno tvoj aktivistički angažman počinje puno ranije, ali zanima me ova 1991. godina kad ste se našle i javno izrazile solidarnost sa ljudima koji su odlučili da ne žele ići u rat, vi ste ih zvali pobunjenici protiv rata, države ih zovu dezerteri. Vi ste jedna od rijetkih organizacija koja je u ono olovno vrijeme podržala ljude koji ne žele ići u rat. Najprije hvala vam za to, a drugo, kako ste do tog došli da podržite dezertere?

“Za mene je to bilo potpuno jedan logičan nastavak mog antimilitarističkog angažmana iz 80-ih. Dakle, ja sam u Beogradu skupila potpise za ukidanje vojnog roka i za ono što je bila onda inicijativa iz Slovenije i ja, iako sam iz partizanske porodice koji su svi bili u NOB uglavnom, ali oni nisu voleli ni vojsku, niti su volili te represivne institucije i onda sam ja odrasla tako da sam stalno huškala mladići iz moje okoline da ne idu nikako u vojsku, da ne idu u JNA. Tako da je to meni bio potpuno logičan nastavak. Sem toga, ja kao feministkinja ne mislim da samo treba da su naši saveznici žene, nego su i muškarci koji su takođe zarobljenici ili žrtve jednog militarističkog vaspitanja, to jest da muškarci trebaju da idu u vojsku, da žene trebaju da se udaju, da budu majke i supruge. Tako da sam ja i odrasla u toj kulturi, rok kulturi Woodstock-a, antivijetnamskog otpora o ratu. Tako da je meni to bilo tako logično da nema nikakve kolizije, početkom 1991. godine da nema nikakvog sukoba između toga da ja podržim muškarce koji su moji saveznici jer oni odbijaju patrijarhalne uloge, i ja ih isto odbijam i da sa njima gradim jednu kulturu antimilitarizma, nenasilja i za mene su oni zaista možda jedini heroji iz Srbije, su dezerteri i ja sam odmah počela da radim, odnosno da se angažujem 1991. godine u Centru za antiratnu akciju, a onda smo imali neke neformalne inicijative iz naše femiške grupe “Žena i društvo” koji je bio dio te Jugoslovenske femiške mreže”, objašnjava Stašom Zajović.

Celokupan intervju možete pogledati u nastavku

 

 

Video preuzet sa youtube kanala VIDA.

Click