Srbima je vrlo (ne)poznato da ”Rusija suzama ne veruje”

Piše: Ivan Zidarević

Poput kakvog garantnog lista stalni predsednik države, onaj koji emituje kastrovske govore u kojima opisuje Srbiju kao zemlju izobilja sa najavom najtežih šest meseci ikada, redovno se igra prekrajanjem imena članova ”ekspertske” Vlade.

Oni na to bespogovorno pristaju kako bi sebi, i onima oko sebe do ”kolena sedmog”, obezbedili privilegije koje drugi sanjaju.

Ovakvu Vladu sa izglednim prevremenim krajem očekuju izazovi oko pritisaka da se Srbija odredi prema nečemu šta bi mu bilo krnje ”evropske vrednosti” koje nameću sankcije Rusiji, odnosno da se završi ”Odiseja” sa priznavanjem, ili ne, Kosova.

Sve drugo je održavanje na aparatima bez mogućnosti da se bolesniku omogući dostojanstven odlazaka na ”onaj” svet. Jednostavno, u pitanju je jedan institucionalni sadizam koji ulazi u drugu deceniju.

Ono šta je za Srbiju ”Srpski svet” za njene komšije je sinonim za ”Veliku Srbiju” i taj semantički horor nikako da biva preveden u onom obliku koji nije obeshrabrujući po buduće odnose.

U srpskom društvu jačaju stranke koje čine nešto šta bi mu bio ”Srpski blok” koji ima vlažne snove na Istoku i suprotne, negativno nabijene, emocije koje gaji prema Zapadu.

Na unutrašnjem planu, u Hrvatskoj o tome znaju samo oni koji su usko zainteresovani za ovaj vid privrede, Srbiju čekaju ”tople probe” sa osakaćenom energetikom koja sa sobom nosi miraz od milijarde dinara dugova preko Elektro privrede Srbije (EPS), Naftne industrije Srbije (NIS) i Srbijagasa. Sve dugove potražuje bratski narod Rusije, a Srbima je vrlo (ne)poznato da ”Rusija suzama ne veruje”.

U sada već trećoj po redu Vladi premijerke Ane Brnabić, outane lezbijke koja živi sa svojom partnerkom i partnerkinim detetom u nekadašnjoj, renoviranoj, vili Jovanke Broz izostavljena su imena poput Nebojše Stefanovića, Zorane Mihajlović, ali i čoveka upitnog mentalnog zdravlja Aleksandra Vulina. Njega su izolovali, veruje se da neće ostati gladan, zbog konstantnog pljuvanja i ovako zagađenog javnog prostora te radi očuvanja javnog zdravlja osiromašene nacije u pokušaju.

Topla fotelja nanovo čeka ”malog Slobu” i lidera Socijalističke partije Srbije Ivicu Dačića (kao potpredsednika Vlade i ministra spoljnih poslova), dokazanog plagijatora doktorata Sinišu Malog (potpredsednika Vlade i ministra finansija) te trbuhozborce nekadašnje Srpske radikalne stranke (SRS), a sada Srpske napredne stranke (SNS).

Usled svojih verbalnih tirada u Narodnoj skupštini, kada su besramno etiketirali druge, uz odsustvo odgovornosti za ispljuvanu reč, zaradili su unapređenje u obliku izvršne vlasti.

Zanimljivost novih članova Vlade jesu imena koja i nisu nešto srpska. Tako imamo ministra za turizam i omladinu Huseina Memića, ministra bez portfelja Edina Đerleka, ali i nama najzvučnije, jer nam je najviše srcu milo, ministra za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Tomislava Žigmanova.

Radi se o profesoru filozofije, ministru koji je ujedno i predsednik Demokratskog saveza Hrvata Vojvodine od 2015. godine te umetničkoj duši koja piše pesme, refleksivnu prozu, eseje, naučne i filozofske radove.

Kao prst u ćoravo oko zabada se rodna ravnopravnost koja je utkana u nove ministarke i ministre. Polovinu Vlade upravo čine žene koje su raspoređene po 25 resora, četiri više u odnosu na prethodnu.

Ovakvu muško-žensko ukrštenicu pohvalila je i poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković. Navela je da u vremenima velikih izazova, društva sa kompleksnim problemima, treba sagledavati rešenja iz različitih perspektiva. Imajući u vidu da su žene neretko opreznije i promišljenije odluke koje će biti donešene biće i praktičnije za društvo.

Dok srpskom rukovodstvu želimo puno uspeha na njihovom putu ka Evropskoj uniji, sa levom rukom u tuđem džepu odnosno desnom na srcu, naše selektivne patriote uzjogunile su se da ministar Žigmanov nema šta da radi u ”Vučićevoj Vladi”.

Inače to su isti oni koji su do juče prebacivali da Srbija nema niti jednog deklarisanog Hrvata u toploj ministarskoj fotelji i sada po starom dobrom običaju nalaze nove i neobjektivne razloge za diseminaciju svoje mržnje.

Kuriozitet je i to da je takva demografija naše samostalne Domovine, one u kojoj svi imaju mogućnosti da svake godine provedu deset dana na jadranskoj obali, u kojoj nije bilo pljačkaške pretvorbe i privatizacije ili ratnih zločina u samoodbrani, jednako pati za sličnim Vučićem sa Pantovčaka koji bi im radio isto ono šta Vučić radi srpskoj naciji sa Dedinja.

Matrica je ista samo je razlika da li je pirinač ili riža – kako je u autobiografiji navela, hvala Bogu, ni Jevrejka ni Srpkinja Ankica Tuđman.

Sve dok se ne pojavi zainteresovani antropolog koji će nas sagledati iz svih uglova, sa svih svetonazorskih strana i bez trunke predrasuda ostaje nam da se nadamo i trudimo da ćemo izroditi nove generacije koje će imati volje da se bave svojim sličnostima, ali ne i razlikama.

To su ona deca koja nisu opterećena tuđim tatama i dedama (ono 1991. i 1941.) već su istinski određeni ka stvaranju zajedničke budućnosti u kojima se različitosti poštuju i nisu pretnja po tuđe, naše, postojanje.