Šešeljeva mrzilačka retorika vređa LGBT osobe

Piše: Ivan Zidarević, Autograf.hr

Nije novost da i u komšijskoj Srbiji, kao i kod nas, životare osuđeni ratni zločinci koji su poznati po zločinima protiv čovečnosti i koji aktivno dobivaju prostora u medijima kako bi iznova zatrovali (prost narod bi rekao zapišali) ono malo novinarstva što je ostalo da bi plasirali svoje sumanute ideje zasnovane na propaloj ideologiji smrti i mučenja.

Prošle nedelje (čitaj tjedna) nezavisna institucija poverenice za zaštitu ravnopravnost, najjednostavnije za objasniti u pitanju je funkcija između pučke pravobraniteljice i pravobraniteljice za ravnopravnost spolova, utvrdila je da je lider Srpske radikalne stranke, one stranke iz koje su ispuzali Tomislav Nikolić (poznatiji kao Toma Grobar) i večiti predsednik Srbije Aleksandar Vučić, prekršio propise o zabrani diskriminacije, a vezano za LGBT osobe.

U pandemijskog 2021. godini, negde oko Dana mladosti, osuđeni ratni zločinac za koga se govorilo da je ”pušten da umre na slobodi” Vojislav Šešelj na ružičastoj televiziji, televiziji nekadašnjeg pulena Mire Marković, a sadašnjeg večitog predsednika Srbije, lupio je sledeće: ”Ukidanje diskriminacije homoseksualaca ne znači da će vrednost njihove seksualne opcije biti izjednačena sa normalnom i prirodnom” i dodao da je homoseksualnost ”devijacija seksualnog ponašanja” koju moramo ”zvati bolešću”.

Simbioza doktora pravnih nauka i osuđenog ratnog zločinca u istoj emisiji je pominjao i da nije za diskriminaciju i ne daj mi te bože nasilje nad LGBT osobama ali, eto, za njega je to ”neprirodno” i ”nenormalno”, a on je sa desetogodišnjim stažom provedenim u Hagu smeran i naravno usmeren, moralno vertikalan i dapače normalan.

Stručnjaku za ratne zločine niko nije šapnuo da prema sprovedenim istraživanjima, preko 50 odsto ispitanih pripadnika LGBT populacije u Srbiji živi u nekom vidu partnerstva, a njih 63 odsto odgovorilo je pozitivno u pogledu spremnosti da i registruju partnerstvo, ako im to bude omogućeno. Srbija je 1994. godine dekriminalizovala mušku homoseksualnost dok je u maju 2008. godine, ista, skinuta sa liste psihijatrijskih oboljenja.

Od 2003. godine nekadašnji ”četnički vojvoda” (čega se pametan stidi, glup ili lud se ponosi) bio je u pritvoru Međunarodnog suda u Hagu jer je optužen za ratne zločine, kako je navedeno, počinjene od 1991. do 1993. godine nad stanovništvom delova Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Vojvodine.

Navedeno je da je progonio ljude po političkoj, nacionalnoj i verskoj osnovi, prisilno ih iseljujući sa nehumanim postupanjem koje se kvalifikuje kao zločin protiv čovečnosti. Tu su i kršenje zakona i običaja ratovanja, ubistva, mučenja, okrutno postupanje, razaranje sela i verskih objekata i uvek prisutne pljačke.

U martu 2016. godine vest o oslobađajućoj presudi sačekala je ”vojvodu” međ narodom, jer je pušten na privremenu slobodu pod obrazloženjem da je teško bolestan i da zapravo umire. To umiranje, puštanje na slobodu iz nekakvih humanitarnih razloga, traje do danas.

No setimo se osuđujuće pa oslobađajuće presude za generale. Tako je i ovde, samo obrnute uloge, strane i presude, slično sačekalo i ”slobodnog četničkog vojvodu”.

U aprilu 2018. godine, Mehanizam za međunarodne kaznene sudove uvažio je žalbu tužioca i ukinuo je oslobađajuću presudu iz marta 2016. godine, te su ”vojvodi” dodali i doživotni prilepak novog epiteta ”osuđeni ratni zločinac”. Proglašen je krivim za tri tačke optužnice osudivši ga na deset godina robije, ali mu se u to uračunalo vreme koje je proveo u Hagu pa se ispostavilo da je osuđen da biva slobodan.

Žalbeno veće utvrdilo je da je čuveni govor iz Hrtkovaca (Vojvodina), iz 1992. godine, jasan poziv na proterivanje i prisilno premeštanje nesrba što je doprinelo, a kako drugačije kada je kritična masa upravo takva kritična i ostrašćena, počinjenju zločina protiv čovečnosti putem progona na političkoj i verskoj osnovi sa deportacijama.

Moralna busola, koja stalno pokazuje istok kao odrednicu svog postojanja i zapad kao ”vlažne snove” svojih ideologija, čini se da je ”usvojeni” deda nekih ”novih klinaca” u Srbiji koji od 2012. godine obitavaju na zaostavštini govora i iz Hrtkovaca.

Čovek koji je osuđen za ratne zločine teško da bi negde, osim tamo, ali i ovde, mogao da biva u javnom prostoru, sa satima mrzilačke retorike u eteru koja svoju potentnost prenosi na nove naraštaje sklone plagijatima (dokazano).

Na kraju, poverenica za zaštitu ravnopravnosti naglasila je da imenovanje homoseksualnosti bolešću i devijacijom vređa dostojanstvo LGBT osoba, a Ustavom sekularnoj Srbiji dostojanstvo ustavna je kategorija, podstičući (eto paralele sa govorom iz Hrtkovaca) na diskriminaciju i stigmatizaciju LGBT osoba, što jeste povreda Zakona o zabrani diskriminacije.

Osuđeni ratni zločinac, koji je u najvećem pravoslavnom Hramu svetog Save na Balkanu i dočekao predsednika Rusije i pozdravio se sa njim (2019.), dobio je smernice da se u narednih 30 dana javno izvini LGBT osobama.

Ako to ne učini nikom ništa jer očigledno da nema kazne za izrečenu ”pretešku reč” i šaketanje u opskurdnim srpskim mahalama.

Članak je prenet sa portala Autograf.hr.