Šta je rešenje za imovinu SPC u Crnoj Gori?

Piše: Slaviša Tasić

Vlasnik je, trivijalno, SPC. Ali vlasništvo je odnos među ljudima, ne između apstraknih institucija i ne između ljudi i objekata. Pravo pitanje onda postaje – ko je vlasnik SPC?

Tri moguća vlasnika

Čisto pozitivistički, najbliže pravom vlasniku je država. Ona ima realnu moć raspolaganja crkvenom svojinom, što je u nekoliko navrata pokazala – kako država Srbija, tako i SFRJ, još jasnije SSSR ili trenutno Crna Gora. To nije svuda tako, ali jeste tako u crkvama koje su se nekada davno priklonile državi u zamenu za zaštitu i monopol. Tu spadaju sve pravoslavne crkve, kao i mnoge protestantske crkve („Čija teritorija, njegova religija“ bio je princip kojim su u Evropi okončani verski ratovi posle Reformacije). Tu ne spadaju katolička crkva niti islam jer su uspostavljeni nezavisno od država.

Ako se državno vlasništvo nad crkvom – i prema tome, nad crkvenom imovinom – prihvati kao realnost, onda Crna Gora ima dosta dobar argument za nacionalizaciju imovine SPC. Međutim, imovina SPC bi trebalo – odnosno, već je trebalo – da kao i ostala državna imovina bude predmet sporazuma o sukcesiji Srbije sa Crnom Gorom. Za to nije kasno. Međudržavni dogovor o podeli imovine SPC na bazi principa da je država vlasnik crkve je i dalje moguć.

Može se smatrati i da je vlasnik cele SPC rukovodstvo same crkve. Ako uzmemo da je samostalnu SPC osnovao Sveti Sava, onda se vlasništvo prenosilo od njega kao osnivača do narednih patrijarha ili sinoda. To je, međutim, dosta klimavo stanovište. Najpre, čak i tu se država nešto pita jer Sveti Sava nije bio pastir već pripadnik najuže kraljevske porodice. Ali privatno vlasništvo rukovodstva SPC nad njom jeste de fakto argument rukovodstva SPC jer očigledno smatraju da svojina crkve u inostranstvu i dalje treba da bude pod kontrolom rukovodstva SPC.

Treća mogućnost je tretman crkve kao zajedničke svojine, široko raspršenog vlasništva nalik akcionarskom društvu svih njenih članova. Pravi vlasnici SPC bi onda bili svi njeni vernici, ili čak svi građani rođeni kao pravoslavci u denominaciji SPC. U ovu grupu spadaju i građani Crne Gore. Deo njih sada, ili već neko vreme, hoće da izađe iz vlasništva ove kvazi-korporacije. Pošto to ne može da uradi prodajom svog udela vlasništva, onda traži podelu korporacije na SPC i Crnogorsku pravoslavnu crkvu (CPC). I za CPC traži pripadajući deo svojine SPC na teritoriji Crne Gore.

Moguće je da je novčana, istorijska ili spiritualna vrednost imovine SPC na teritoriji CG veća – ili manja – nego što udeo vernika CPC u odnosu na SPC u Crnoj Gori zahteva. Zato bi i crkveno otcepljenje trebalo da bude predmet pregovora. Ovog puta to bi bili pregovori ili arbitraža između dve crkve. To nije isto što i međudržavna sukcesija. Udeo vernika CPC relativno prema onima koji ostaju u SPC u Crnoj Gori bio bi važan argument u ovakvoj arbitraži iako ne bi u sukcesiji po principu državnog vlasništva nad celokupnom crkvom.

Ako se i prihvati da je crkva državna, onda bi podela njene imovine morala da bude predmet pregovora ili arbitraže između dve države.

Pozicija Crne Gore je da je crkva državna i otuda ideja da njenu imovinu može nacionalizovati po uslovima koje sama propiše u nekom članu svog zakona. Međutim, ako se i prihvati da je crkva državna, onda bi podela njene imovine morala da bude predmet pregovora ili arbitraže između dve države.

Pozicija SPC i, izgleda mi, mnogih građana Srbije, je da je rukovodstvo SPC vlasnik SPC i tim putem cele njene imovine u ili van Srbije. Zbog toga im izgleda pravedno da uprava SPC u Beogradu raspolaže, recimo, Ostrogom. To je, videli smo, najmanje uverljiva od tri opcije.

Ili je vlasnik SPC država Srbija, koja u tom slučaju deo imovine SPC mora ustupiti državi Crnoj Gori, ili su vlasnici SPC članovi SPC, koji u tom slučaju deo imovine SPC moraju ustupiti sada otcepljenim članovima koji iz dela SPC formiraju CPC.

U oba slučaja, pravedno rešenje su pregovori, odnosno arbitraža. U zavisnosti od toga koju teoriju vlasništva nad crkvom prihvatate, u pregovorima bi učestvovale dve države ili dve crkve. To nije rešenje na principima vere i emocija već razuma – a svakako je vreme da se pravoslavne crkve malo više okrenu njemu.