Slovački recept za ekonomski uspeh

Piše: Mihailo Gajić, Urednik ekonomskog sadržaja na talas.rs

Državom je upravljao Vladimir Mečijar, koji je u 3 mandata bio premijer (1990-1998), koji je postao sinonim za korupciju, partijsku kontrolu nad privredom i nameštanje privatizacija svojim saradnicima. Ovakav početak nije obećavao puno. Međutim, Slovačka je danas jedna od uspešnijih zemalja Centralne i Istočne Evrope: prosečna neto zarada u ovoj zemlji prošle godine bila je gotovo 1.000 evra, a nezaposlenost je godinama ispod 7%.

Nejednakost u prihodima je među najnižima u Evropi sa GINI koeficijentom od samo 23,2 (u Nemačkoj je 31,7 a u Srbiji čak 34,5). Slovačka je članica EU i Šengen zone od 2004, uvela je evro 2009; Bratislava ima jaku start ap scenu u evropskim okvirima a Slovačka je najveći proizvođač automobila po stanovniku na svetu. Kako je do toga došlo?

Teški počeci

Slovačka je na početku tranzicije bila jače pogođena recesijom nego Češka, jer je kod nje bila više zastupljena teška industrija. Dok je recesija 1993. (prve godine po raspadu Čehoslovačke) bila tek 0,9% u češkom delu zemlje, u slovačkom je bila preko 4%. Ni politička klima nije bila povoljna. Komunizam je u Slovačkoj bio povoljnije posmatran nego u Češkoj upravo iz razloga državne industrijalizacije.

Dok je pre Drugog svetskog rata Češka imala razvijenu industriju, Slovačka je bila pretežno poljoprivredna oblast sa jako malo industrije. Industrijalizacija je tamo nastala prvenstveno tokom komunizma preko državnih ulaganja. Nacionalističke snage (partija SNS) isto je imala jako uporište, dok je Mečijarova partija HZDS bila izrazito populistička. Mečijar koristi širokorasprostranjeni klijentelizam, korupcija u zemlji raste do neslućenih razmera, iako izbori postoje demokratska pravila se svesno i otvoreno krše, napadaju se kritički nastrojeni mediji, a državne institucije uključujući i tužilaštvo, policiju i sudstvo potpadaju pod kontrolu vlasti. Mečijara u ovim godinama međunarodni mediji i komentatori upoređuju sa Slobodanom Miloševićem kod nas ili sa Aleksandrom Lukašenkom iz Belorusije.

Ali ozbiljni ekonomski problemi u ovakvom okruženju se samo gomilaju i maskiraju visokim državnim zaduživanjem (radi isplate subvencija i drugih rastućih državnih obaveza), a ne rešavaju. Na izborima 1998. dolazi do neočekivane političke smene: iako je Mečijar pobedio jer je njegova partija imala pojedinačno najjači izborni rezultata, izgubio je vlast jer su sve ostale partije uspele da stvore široku koaliciju levih, desnih, zelenih, konzervativaca i liberala, pa čak i manjinske mađarske partije, i da formiraju novu Vladu čiji premijer je bio Mikulaš Dzurinda u dva mandata (1998-2006).

Reforme koje menjaju društvo 

Mečijarova Vlada ostavila je deficit od 12% BDP-a u poslednjoj godini svog mandata, visok javni dug sa veoma lošim kreditnim rejtingom, kao i upropašćene velike državne banke čiji spas od bankrotstva je koštao dodatnih 12% BDP-a. Pravi talas reformi kreće nakon 2002. sa novom Vladom gde više nije bilo jake levičarske partije. Slovačka sprovodi reformu javne uprave, izgradnjom novih nezavisnih institucija i smanjenjem broja zaposlenih; uspostavlja novi sistem regionalne decentralizacije.

Potom sprovodi liberalizaciju tržišta rada sa ciljem da poveća zaposlenost, smanjuje birokratska ograničenja privredi da bi smanjila korupciju, reformiše penzioni sistem uvođenjem švajcarske formule finansiranja penzija da bi ovaj sistem učinila predvidljivim, ali podstiče poreskim olakšicama dobrovoljno privatno penziono osiguranje pa čak uvodi i obavezno privatno osiguranje.

Promenjena je i socijalna zaštita, uvedena su visoka poreska oslobođenja za izdržavanu decu umesto dečijih dodataka. Reformisana je i zdravstvena zaštite smanjenjem iznosa doprinosa, prebacivanjem njihovog plaćanja na poslodavce, kao i uvođenjem jasno definisanog osnovnog paketa zdravstvenog osiguranja koji se finansira od strane države. Za usluge izvan ovog paketa uvedeno je direktno plaćanje ili privatno osiguranje, a privatne bolnice i klinike su preko sistema finansiranja na osnovu pruženih usluga po prvi put mogle da pružaju usluge svim pacijentima a da to plati država, umesto da pacijenti moraju da se leče samo u državnim bolnicama.

Poreska reforma kao najveći iskorak

Ali pojedinačno najveći iskorak u zemlji bila je poreska reforma. Njime je Slovačka uvela jedinstvenu poresku stopu od 19% – i na prihode od rada i kapitala, kao i na potrošnju. Glavni cilj ove reforme bio je da se stvori poreski sistem koji pospešuje ulaganja, zapošljavanja i ekonomski rast – time što će se smanjiti poresko opterećenje na one koji rade i stvaraju, a poreski sistem će se uprostiti i postati jednostavan i jeftin za primenu.

Prvo su ukinuti svi poreski izuzeci i krediti, jer je sistem morao biti takav da ne postoji mogućnost za izvrdavanje već da pravila budu jednaka za sve. Do tada dve poreske stope PDV-a (14% i 20%) zamenjene su jednom stopom od 19%. Ukinuta su brojna poreska opterećenja, poput poreza na nasleđe i poklon, prenos apsolutnih prava nad nekretninama, ali i mnogo važnije porez na dobit od kapitala (kao što je prihod od dividendi). Porez na profit smanjen je sa 25% na 19%, dok je porez na dohodak najviše promenjen jer su ukinute sve do tada različite progresivne poreske stope od 2% do čak 38% zamenjene jedinstvenom proporcionalnom stopom od 19%.

Ovom poreskom reformom najviše su dobili oni koji su ranije plaćali više poreske stope, umesto ranijih 25%, 28% ili 38% sada je to bilo samo 19%, ali je uvođenje visokog neoporezivog dela dohotka značilo da su značajno rasterećeni i oni sa najnižim zarada – oni koji su u prethodnom sistemu plaćali 10% poreza u ovom novom nisu uopšte plaćali nikakav porez.

Ova poreska reforma široko je odjeknula u međunarodnim okvirima. Ona je jedan od značajnih razloga zašto je Slovačka zabeležila visok priliv stranih direktnih investicija. Ali je podigla i prašinu na političkom planu i uticala na druge zemlje. Tadašnji nemački kancelar Gerhard Šreder i francuski ministar finansija (i budući predsednik) Nikola Sarkozi bili su oštro protiv ove reforme, optužujući Slovačku za socijalni damping – ovako niske poreske stope nikako nisu mogle da dovedu do dovoljnih poreskih prihoda, a budući deficit bi se punio fondovima iz EU nauštrb svih drugih, a prvenstveno Nemačke i Francuske koje najviše uplaćuju u zajednički budžet EU.

Ali ova predviđanja se nisu desila – poreski prihodi su značajno porasli jer je niže poresko opterećenje navelo da se smanji do tada visoka poreska evazija i da se legalizuje neprijavljeni rad, ali je stimulativno delovao i na novo zapošljavanje. Interesantno je kako je poreska konkurencija Slovačke imala efekte u susednoj Austriji: nekoliko nedelja nakon što je Slovačka bila sprovela svoju poresku reformu sa stopom od 19%, Austrija je smanjila svoju stopu poreza na dobit sa 35% na 25% da bi zadržala svoje kompanije da se presele tih manje od 80 kilometara koliko ima od Beča do Bratislave.

Na srednji i dugi rok, posebno dobre rezultate dala je izgradnja institucija i izgradnja sistema vladavine prava. Koliko god da su povoljne poreske stope, kompanije neće da puno ulažu u zemlje u kojima im nije sigurna imovina, gde ne mogu da naplate svoja potraživanja pred sudovima, i gde je visoka korupcija. Dok je 2000. godine Slovačka bila rangirana na nivou Bugarske i Turske po percepciji korupcije od strane organizacije Transparency International, danas je ona 20-ak pozicija ispred njih, i na nivou Češke ili Slovenije.

Slovačke pouke – nikada nije kasno

Iz ovog slovačkog iskustva možemo da izvučemo optimistički zaključak da ni za Srbiju nije kasno. Ukoliko se sa reformama kasno kreće, da  bi one imale uspeha, neophodno je da ti potezi budu brzi i duboki. Polovična rešenja ne mogu da daju rezultat u poodmakloj fazi, kao što to ne mogu ni prosti lekovi u poodmakloj fazi bolesti nego je potrebna jača terapija.

Srbija je ipak sprovela veliki niz mera sličnih onima u Slovačkoj tokom prethodne dve decenije od početka tranzicije. Međutim i dalje postoji ceo niz oblasti od korupcije u javnim nabavkama, do upravljanja državnim preduzećima i uspostavljanja snažnijeg regulatornog okvira i vladavine prava gde treba napraviti očigledne pomake da bi se to osetilo, a što može da stvori očigledne benefite kroz višu stopu ekonomskog rasta, rast zaposlenosti i zarada.