Kako javna reč o suicidu doprinosi širenju ove pojave

Dva suicida viđenijih ljudi, odnosno reakcije javnosti i diskurs oko ta dva događaja, predstavljaju očigledan presek mentalitetskog, kulturološkog i društvenog matriksa u kojem živimo.

Svedoci smo da se u poslednjih nekoliko nedelja konstantno, u svim medijima tabloidnog karaktera i na njihovim portalima besomučno opošljavao svojevrsni sadizam nad osobom preminulom od suicida, poznatom lekarkom, kao i nad njenom porodicom i prijateljima. Tu se nikako ne radi o informisanju, već o nastranosti koja može imati pogubne efekte i doprineti da suicida bude još više.

Poznat je Verterov efekat koji opisuje upravo ovu pojavu. Efekat je opisan pre skoro 50 godina od strane sociologa Dejvida Filipsa koji je uvideo da se nakon objavljivanja Geteovih Jada mladog Vertera pojavio talas suicida, putem imitacije samog načina izvršenja. Do Verterovog efekta dolazi onda kada se detaljno opisuje način na koji je osoba preminula. Takve vrste informacija rizičnim grupama, osobama sklonim suicidu, depresivnim osobama, osobama u stanju krize, ali i posebno osetljivoj kategoriji – adolescentima – daje model za to kako da dignu ruku na sebe. Upravo se ovakvo „izveštavanje“ kosi sa svim kodeksima novinarske struke, sa preporukama stručnjaka iz oblasti mentalnog zdravlja, preporukama SZO čiji priručnik postoji na srpskom jeziku, kao i sa, na kraju, Ustavom koji garantuje pravo na dostojanstvo i na privatnost. Porodice, pre svega, čija je privatnost ugrožena, i koja biva retraumatizovana takvim naslovnim stranama kada svakodnevno prolazi kroz sve iznova i iznova; ali i osobe koja je preminula.

Oni „novinari“ koji ovakve tekstove pišu, kao i njihovi urednici, će kao argumet za svoje delovanje reći nešto ovako: „Znamo da to tako ne bi trebalo, ali clickbait, ali čitanost, ali narod to želi, ali profit“. Takav argument da publika to želi da vidi, da bude voajer prema nečijoj privatnosti i tragediji, jeste tačan. Ali nije tačno da publici treba davati ono što njeni najprimitivniji porivi žele. U svakom slučaju, to nije opravdanje. Kao što se ne može ni detetu, pod izgovorom da to ono samo želi, dopustiti da povređuje druge i sebe. Želje publike se s vremenom mogu odnegovati u jednom ili drugom pravcu. Za to jesu odgovorni mediji. Odgovorne su i institucije koje bi morale da reaguju i sprovode kaznenu politiku svakog puta kad se ovako nešto desi. Jer, u konačnici, kratkoročni profit ne sme biti važniji od ljudskih života.

Poslednji ovakav slučaj jeste bio neposredni povod za pisanje ove kolumne, ali takvih događaja ima stalno. Ne smeju se objavljivati fotografije dece stradale u nesrećama, osobe preminule od suicida, ne sme se nipošto opisivati način izvršenja suicida, mora se informisati minimalno i dostojanstveno, motiv mora biti prevencija (uvek uz preporuku i kontakt tele-apel službi i sličnih mesta gde se može potražiti pomoć). Mora se edukovati publika.

Samoubistvo nije čin izuzetnosti, hrabrosti ili kukavičluka

Osim toga, ovih dana se mogu čitati brojni tekstovi predstavnika naše umetničke eminencije, uvaženih glumaca, reditelja, pisaca i drugih priznatih umetnika, koji predstavljaju reakciju na suicid poznatog reditelja. U tim tekstovima se bave samoubistvom, i to mnogo više nego delima, pokojnog umetnika, ali na jedan dosta pretenciozan način. Rekao bih čak – palanački. Neko bi rekao – licemerni.

Viđeniji i priznatiji ljudi naše scene, a svakako nadasve talentovani, ovih dana u svojim tekstovima glorifikuju i romantizuju čin suicida. To nikako ne bi smelo da se čini javno. Predstavljaju samoubistvo kao odraz izuzetnosti, navodeći velikane istorije koji su sebi oduzeli život. Ako se pobrkani lončići vrate svaki na svoje mesto, jasno se vidi da samoubistvo nije čin izuzetnosti. Samoubistvo, takođe, nije čin ni hrabrosti ni kukavičluka. Ono je, često, pokazatelj beznađa i nemogućnosti da se pronađe izlaz. Nikako nije odraz izuzetnih vrlina, umnosti i dalekovidosti.

Od naših umetnika se očekuje da imaju kapaciteta da naprave tu razliku. Razliku između talenta i smetnji u domenu mentalnog zdravlja. Očekuje se da zasluženu poštu pokojnom kolegi javno odaju upućujući i podsećajući na njegovo stvaralaštvo, ako treba – čak i ne pominjući samoubistvo uopšte. Ukoliko žele da izbegnu pretencioznost i sopstveni narcizam, te da zadrže dostojanstvo, tako treba da rade. A onda, ukoliko im je baš stalo do fenomena samoubistva, naknadno, mogu učiniti napor da podignu svest o pojavi, pri čemu bi bilo uputno da saznaju šta se tom prilikom nikako ne sme činiti, a kako je korisno govoriti. Činjenica da i među senzibilisanijom elitom ovog društva vlada izvitoperen odnos prema samoubistvu ukazuje na to koliko je društvo u kojem smo – duboko očajno društvo.

*Stavovi izraženi u kolumnama predstavljaju isključivo lične stavove autora, a ne stavove uredništva Talasa.