Jesi li ti otac onog malog? Humanost nakon srebreničkog genocida

Piše: Marko Milosavljević, programski koordinator Inicijative mladih za ljudska prava

U julu 1995. godine ljudi u uniformama vojske i policije Republike Srpske, čije čizme, plate, naoružanje i municiju je obezbedio režim Slobodana Miloševića pod parolom zaštite srpskog naroda, za samo sedam dana izvršili su genocid u Srebrenici. Na vojnoj ekonomiji Branjevo, u jednom od najmasovnijih streljanja, 16. jula je između 10h i 16h ubijeno više od 1.000 ljudi, o čemu je prvi progovorio Dražen Erdemović, jedan od izvršitelja i pripadnik 10. diverzantskog odreda Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske (VRS).

Ahmo Hasić preživeo je streljanje na Vojnoj ekonomiji Branjevo, zajedno sa još četvoricom bosanskih Muslimana: Almirom Halilovićem, Sakibom Kivirićem, Eminom Mustafićem i Fuadom Đozićem. Njih četvorica rastala su se te večeri sa Hasićem u jednoj šumi u blizini Vojne ekonomije Branjevo. Hasić je nakon desetak dana lutanja ponovo uhvaćen od strane VRS i 26. jula je sa još jednom grupom zarobljenika prebačen u logor Batković (opština Bijeljina), iz kojeg je izašao nakon pet meseci zatočeništva.

Dva dana kasnije, odnosno 18. jula 1995. godine u Loknju, deo opštine Zvornik, Almir Halilović, Sakib Kivirić, Emin Mustafić i Fuad Đozić naišli su na Neška Đokića, lokalnog zemljoradnika i vojnika VRS. On ih je sklonio na sigurno, doneo im hranu i čistu odeću, pošto je ona koju su nosili bila umazana krvlju. Njegov sin Slobodan, takođe vojnik VRS, objasnio im je kako da najlakše dođu do Teočaka, kako bi se probili do bezbedne teritorije.

Halilović, Kivirić, Mustafić i Đozić sledili su put koji im je pokazao Slobodan Đokić, ali su se izgubili i naišli na jedno srpsko selo. Predali su se srpskom vojniku po imenu “Bojo”, koji im je dao nešto hrane i odveo ih u Komandu VRS u Teočaku, odakle su kasnije sprovedeni u zatočenički objekat kasarne u preduzeću “Standard” u Zvorniku, gde su ispitivani.

Nebojša Jeremić, vojni policajac Službe za suzbijanje kriminaliteta Zvorničke brigade, uzeo je izjave od Almira, Sakiba i Emina, a Čedo Jović, njegov kolega, izjavu od četvrtog zarobljenika, Fuada Đozića. Sva četvorica rekla su da su im pomogla dvojica vojnika Vojske Republike Srpske.

U vreme kada su četvorica Muslimana privedena u “Standard”, na to isto mesto dovedeni su Neško i Slobodan Đokić, takođe da bi bili ispitani. U jednom trenutku je Drago Nikolić, načelnik bezbednosti Zvorničke brigade VRS, rekao Jeremiću da su Neško i Slobodan Đokić vojnici VRS “koji su pomagali neprijatelju” i da protiv njih treba pokrenuti krivični postupak. Nikolić je ošamario Slobodana Đokića jer on nije hteo da objasni zašto je pomogao četvorici Muslimana, a Nikolić je i naredio da im se izrekne kazna vojnog zatvora od 60 dana. Brzina sa kojom je Služba za suzbijanje kriminaliteta i potom Vojno tužilaštvo VRS procesuiralo Đokiće za humanost, proporcionalna je opštoj nekažnjivosti za ubistva više od 2.500 ljudi koja su izvršena u zoni odgovornosti brigade čiji su pripadnici bili i Đokići.

Četvorica bosanskih Muslimana vode se kao nestali od pada Srebrenice do danas. Nisu identifikovani, a ni putem analize DNK-a nije potvrđeno da su mrtvi. O Almiru Haliloviću, Sakibu Kiviriću, Eminu Mustafiću i Fuadu Đoziću, koje su spasili Neško i Slobodan Đokić, svedočio je Nebojša Jeremić u procesu Popović i drugi pred Tribunalom u Hagu, gde se sudilo i Dragu Nikoliću. Jeremić je govorio o tome i kada se kao svedok odbrane pojavio na suđenju Ratku Mladiću, koji je 2017. godine prvostepenom presudom osuđen za genocid u Srebrenici.

Osim presude u predmetu Popović i drugi, jedno od retkih svedočanstava o sudbini Almira, Sakiba, Emina i Fuada je dokumentarni film Izjava 710399 reditelja Refika Hodžića, koji je u produkciji XY Films iz Sarajeva snimljen 2006. godine. Na osnovu izjave zavedene pod brojem 710399, koju su Nebojši Jeremiću dala četvorica momaka, u Hodžićevom dokumentarcu prikazano je kako članovi njihovih porodice pokušavaju da rekonstruišu događaje od streljanja na Branjevu do nestanka njihovih najbližih. Prema Hodžićevom sećanju, Neško Đokić nije smeo pred kamere, ali se tokom snimanja filma susreo sa Suljom Halilovićem, ocem Almira Halilovića, koji je tog jula 1995. godine imao nepunih 15 godina. Nakon Neškovog pitanja “Jesi li ti otac onog malog?”, jedini odgovor bio je zagrljaj.

Đokići su zbog “pomoći neprijatelju” poslati na prvu liniju, ali su ipak uspeli da prežive rat. Uspeli su da se spasu od smrti, ali ne i od stigme izdajnika. Društvenu kaznu Neško Đokić morao je da služi do kraja svog života i to izolacijom i šikaniranjem njegove porodice.

Drago Nikolić je u januaru 2015. pravosnažno osuđen na 35 godina zatvora za pomaganje genocida u Srebrenici, ali je u oktobru iste godine ubrzo po puštanju na privremenu slobodu, preminuo dok je boravio u Srbiji. Međutim, njegov šamar na obrazu Slobodana Đokića i dalje peče jer umesto priznanja za humano delo vidimo sveopštu glorifikaciju optuženih i osuđenih za ratne zločine.

Humano delo Slobodana i Neška Đokića u industriji smrti srebreničkog genocida ne može da umanji užas i bol porodica žrtava koje i danas tragaju za posmrtnim ostacima. Međutim, ovo sećanje, kao i mnoga druga, može biti referentna tačka za rastakanje vladajuće kulture poniženja, čije srce tame jeste genocid u Srebrenici.

Članakje prenet sa portala Talas.