Suočavanje sa prošlošću na Kosovu i Srpska Pravoslavna Crkva: Refleksije iz manastira Dečani

Piše: Dr Julianne Funk

Valiñas i Arsovska (2013) su predstavile različite zvanične, nezvanične, tradicionalne i savremene mehanizme koji su korišteni u Kosovu u cilju suočavanja sa prošlošću: MKSJ i presude domaćeg pravosuđa, zvanična državna tela koja su obezbeđivala reparacije, inicijative civilnog društva na lokalnom nivou (npr: održavanje dijaloga i razmene između grupa, utvrđivanje činjenica o prošlosti, simboličke komemoracije stradanja i praktična pomoć žrtvama), plus, određena mera osvete (ubistava) po kanonu, običajnom albanskom pravu. Dodatno, postoji pokušaj da se osnuje Komisija za istinu i pomirenje, iako se na tome ništa još nije konkretno uradilo, ali je Aljbin Kurti, tehnički premijer Kosova, naglasio potrebu za priznanjem prošlosti i restorativnom pravdom, zajedno sa retributivnom.[1]

Uzevši u obzir poverenje koje balkanski narodi obično imaju prema svojim crkvenim predstavnicima i moći koju oni predstavljaju, da ne spominjemo njihovo ključno učenje o prihvatanju drugoga i ljubavi prema susedu, nego bi mogao da očekuje da religija igra značajnu ulogu u suočavanju sa prošlošću na Kosovu. I tu je međutim sve raštrkano. Dok sam analizirala slučaj Bosne i Hercegovine (Funk Deckard 2012), religije su razdvajale grupe na Balkanu, ali su u istoj meri, bile ‘neupitno značajne za međusobne odnose i stoga nisu mogle biti ignorisane ili izbegnute ako je krajnji cilj bio mir. Ako su uzroci konflikta vukli koren iz religije, onda je religija morala biti involvirana u transformaciju konflikta’ (ibid., 4). Izgradnja mira uz pomoć religije kao disciplina i praksa tvrdi da uvođenje religioznih aktera u oblast transformacije konflikta može da pomogne stvaranju održivog poverenja i nove realnosti. Dodatno, i da ne bude zanemareno, religije mogu da daju pozitivan doprinos, od unutrašnjeg legitimiteta i prepoznatljive moći unutar zajednice, do ‘vizije, motivacije i inovacije u oblasti izgradnje mira’ (ibid., 3).

Iz tog razloga, istraživala sam aktere Srpske Pravoslavne Crkve, posebno one u manastirima na Kosovu, da bih videla ko bi mogao da bude uključen u suočavanje sa prošlošću i na koji način. Ovaj tekst je deo šire studije o neuključivanju srpskih manastira u trenutni dijalog oko kosovske budućnosti, koju je finansirala Kosovska Fondacija za otvoreno društvo. Iako se nisam bavila islamskom i drugim verskim zajednicama, one su podjednako važne za proučavanje.

Ponašanje Srpske Pravoslavne Crkve tokom rata na Kosova je značajno za trenutni post-ratni period i odnose između bivših neprijatelja – Srba i Albanaca – iako crkva nije igrala ulogu u nasilju. Zbog toga što se Pravoslavna crkva čvrsto povezuje sa srpskom zajednicom, kao njena zaštitnica i predstavnica, implicirana je njeno učešće u nasilju koje je Srbija počinila na Kosovu tokom 1990. godina. Pre raspada Jugoslavije tokom 1990. godine, albansko stanovništvo je postalo velika većina na Kosovu, sa rastućom moći u donošenju odluka unutar državnih institucija i civilnom društvu. Ipak, kako je rastao separatistički pokret među Albancima, to je kazna Srbije bila oštrija. Milošević je ukinuo autonomni status Kosova, a Albanci su gubili svoje poslove. Organizovani nenasilni pokret je stvorio i održavao paralelne institucije i obrazovanje za kosovske Albance niz godina, dok se nije pojavila Oslobodilačka Vojska Kosova (OVK) i započela sa onim što će se tada nazivati terorističkim akcijama. Miloševićev odgovor na albansku separatističku pobunu je bila brutalna sila, koja je omogućila da sve više Albanaca podrži OVK. NATO je intervenisao protiv Srbije vazdušnim udarima početkom 1999. da bi završio konflikt. (Bieber and Daskolovski 2003).

Manastir Dečani za vreme rata

Tokom rata, otac Sava Janjić, monah u manastiru Visoki Dečani, bio je poznat kao ‘sajbermonk’, zbog toga što je ‘novinarima i diplomatama dostavljao jedinu pouzdanu perspektivu konflikta sa terena’, kroz dnevne emailove i prevode lokalnih vesti, ‘probijajući se kroz retoriku nacionalističkih novinskih izvora’ i medijsku manipulaciju režima (Tanenbaum Center 2007, 129). Otac Sava je takođe bio uključen i u neke diplomatske napore. Na primer, učestvovao je u nacrtu mirovnog predloga koji je onda zagovarao u Vašingtonu.

Na terenu, monasi u Dečanima su pomagali svima u nevolji (Tanenbaum Center 2007). Ovo je uključivalo lokalne Srbe koji su bežali od etničkog čiščenja OVK, kao i lokalne Albance koji su bili izloženi oštrom progonu Miloševićeve mašinerije (ibid.; Nikolic 1999). Otac Ilarion Lupulović, tada iskušenik u Dečanima a sada iguman manastira Draganac, rekao mi je da je tada manastir ‘prihvatio oko 150 Albanaca u svom posedu, pre svega albanske porodice iz Dečana, jer im je pretila opasnost od Srba’.[2] Slično, otac Sava se podsetio kako su organizovali humanitarnu pomoć i raspodelu iste, pre svega kosovskim Albancima.[3] Nije iznenađujuće što su i otac Sava i tadašnji iguman Dečana, Teodosije bili doživljavani kao izdajnici zbog pomaganja tolikom broju lokalnih Albanaca koji su se nalazili u opasnosti zbog Srba.

Otac Sava i kritika nasilja

Tokom rata na Kosovu, Patrijarh SPC Pavle, takođe je ‘par puta pozvao na prekid nasilja, zahtevajući ostavku Miloševića, iako se može sa sigurnošću tvrditi da su takve molbe bile zakasnele’ (Johnston 2003, 190-191). Prema srpskom analitičaru Srđanu Garčeviću, Srpska Pravoslavna Crkva je propustila priliku da osudi srpsko nasilje tokom 1990. godina:

Crkva nikada nije potpuno osudila one u svojim redovima koji su širili ratno-huškačke stavove, ili su pomogli represiju nad ne-srpskim stanovništvom. Umesto osude zločina protiv bošnjačkih, albanskih i hrvatskih civila, njihove izjave o ratovima su često povezane sa relativizacijom stradanja ne-srpskih žrtava i odbijanjem da se osude Srbi koji su činili ratne zločine.

U poređenju sa tim, otac Sava me je podsetio da:

Mi smo konstantno isticali, čak i pre nego je rat počeo, da smo protiv nasilja. Mi smo govorili, i ja sam lično govorio, protiv nasilja za vreme rata i izražavao žaljenje zbog toga što je albanska zajednica na Kosovu propatila, ali smo isto tako hrabro svedočili stradanju srpskog naroda nakon rata, i bili smo veoma glasni o svemu onome što je srpska zajednica preživela poslednjih 20 godina.

Danas, kritika oca Save je uperena protiv nepouzdanosti kosovskih vlasti, jer su dozvolile nasilje 2004. godine, tokom post-ratnog i mirnodopskog perioda: progon, kidnapovanje i ubijanje Srba, uz ‘uništenje ili ozbiljno oštećenje oko 150 crkava.’ Rekao mi je da je bio ‘razočaran, ne toliko Albancima koji su to počinili, jer su oni bili ekstremisti, … već pre svega reakcijom političara, i propustom međunarodne zajednice da ih zaustavi’ uprkos mnogim upozorenjima. Otac Sava je jednako otvoreno kritičan prema sadašnjem režimu u Kosovu, kao što je to bio prema Miloševićevoj Srbiji poznih 1990: ‘Greška je bila napravljena u početku sa ljudima iz OVK, bila je ideja da će oni postati nekakvi golubovi [sic] mira. Ovo je u suštini konsolidovalo njihovu poziciju, razvilo ih i tako je sada čitavo Kosovo taoc tog sistema… Oni su sada ozbiljna prepreka budućnosti Kosova.’ Bez iznenađenja, nije omiljen u Kosovu zbog ovakvih opozicionih stavova.

Poziv na aktivniju ulogu Srpske Pravoslavne Crkve?

Čini se da put ka miru, prema oca Savi zahteva priznanje istine sa obe strane. Pomirenje, kako on kaže, ‘jeste da govorimo otvoreno o stradanju, tako da i kosovski Albanci mogu da osete da Srbi razumeju kroz šta su oni prošli. Da oni nisu odlazili na put 1999. godine. Da su oni bili izbacivani iz svojih kuća, da su isterivani, da su mnogo propatili tada.’ Istovremeno, on dodaje da kosovski Albanci takođe ‘moraju da razumeju da su Srbi stradali nakon rata.’ On zagovara da i Srbija i Kosovo moraju da priznaju svoju nasilnu prošlost i utvrde odgovornost onih koji su činili zločine:

Srbija [treba] da govori o ovome mnogo otvorenije, sa više saosećanja prema stradanju kosovskih Albanaca tokom rata, da se odrekne paravojnih i kriminalnih struktura, koje su vodile srpsko društvo u to vreme. Važno je i da se kosovski političari distanciraju od onih iz OVK koji su bili odgovorni za zločine.

Ovako konstantan odnos prema nasilju sa svih strana je opasna i oštra linija po kojoj hoda: u okruženju gde korupcija i nasilje imaju prednost, pozicija oca Save mu ne omogućava širok krug prijatelja (najbolji su mu međunarodni). Neko bi ga takođe mogao kritikovati zbog toga što ne pravi razliku u kvantitetu i prirodi nasilja koje je počinjeno. Ipak, njegov neobičan stav unutar Srpske Pravoslavne Crkve bi bio mnogo moćniji ako bi mu se njegovi zemljaci pridružili u podršci ozdravljenja kroz priznanje i traženje oproštaja umesto izbegavanja odgovornosti.

Zaključak

Jedina konstantna Srpske Pravoslavne Crkve u odnosu na Kosovo je da je to Srbija i da stoga ‘ne može biti predato’. Monasi na terenu imaju bitno iznijansiranu percepciju uzimajući u obzir njihove praktične potrebe, na primer, kosovska dokumenta koja su im neophodna za putovanja. S jedne strane, čini se da je prošlost zaboravljena, ali sa druge, utvrđeno nepoverenje između kosovskih Srba i Albanaca čvrsto proizlaze iz neadresirane prošlosti gde nepravda i nepoverenje čvrsto vladaju. Kao glas Srba sa Kosova, pravoslavni manastiri su dobro pozicionirani da odigraju ulogu u izgradnji odnosa prema nepravdama iz prošlosti ako bi ta tema bila prioritet za Kosovo. Na žalost, čini se da ima previše drugih prioriteta od prošlosti u sadašnjosti.

Dr Julianne Funk je istraživačica u Helenskoj fondaciji za evropsku i spoljnu politiku (ELIAMEP) i urednica časopisa za studije Jugoistočne Evrope i Crnog Mora.

Ovaj tekst je pripremljen kao deo većeg istraživanja i zagovaračkih napora koje podržava Kosovska Fondacija za otvoreno društvo, kao deo projekta Izgradnja Znanja o Kosovu.

Reference:

Bieber, Florian, and Židas Daskolovski. 2003. Introduction. In Understanding the War in Kosovo, eds. F. Bieber, and Ž. Daskolovski, 1-12. London: Frank Cass.

Funk Deckard, Julianne 2012. ‘Invisible’ Believers for Peace. Religion and Peacebuilding in Postwar Bosnia-Herzegovina. Unpublished PhD dissertation. Katholieke Universiteit Leuven, Belgium.

Garcevic, Srdjan. 2018. Serbia’s Church Should Stop Alienating Liberals. Balkan Insight, 16 April. https://balkaninsight.com/2018/04/16/serbia-s-church-should-stop-alienating-liberals-03-28-2018/.

Johnston, Laurie. 2003. Religion in Kosovo and the Balkans – Blessing or Curse? In Understanding the War in Kosovo, eds. Florian Bieber and Židas Daskalovski, 181-193. London: Frank Cass.

Nikolic, Zoran B. 1999. A witness of the times: Father Sava. Villages are Burning in the Distance. Vreme, 20 November. http://www.bndlg.de/~wplarre/back991127a.htm

Tanenbaum Center for Interreligious Understanding. 2007. The Cybermonk: Father Sava Janjic. Kosovo. In Peacemakers in Action. Profiles of Religion in Peace and Conflict Resolution, ed. David Little, 123-150. Cambridge: Cambridge University Press.

Valiñas, Marta, and Jana Arsovska. 2013. A Restorative Approach for Dealing with the Aftermath of the Kosovo Conflict – Opportunities and Limits. In Restoring Justice after Large-Scale Violent Conflicts, ed. Ivo Aertsen, Jana Arsovska, Holger-C Rohne, Marta Valiñas and Kris Vanspauwen, 183-212. Abingdon, Oxon: Routledge.

^[1] Pozdravna reč Aljbina Kurtija na konferenciji ‘Tranzicioni, post-tranzicioni i strateški narativi o jugoslovenskim ratovima: od rata u potrage za pravdom do geo-političkih agar moći’ u organizaciji Fondacije Džefrija Najsa, Centra za ljudska prava iz Ročestera, Instituta za tehnologiju iz Kosova, 23.11.2019. godine.

^[2] Komentar oca Ilariona, intervju sa autorkom, 22.09.2019, manastir Draganac.

^[3] Komentar oca Save, intervju sa autorkom, 23.09.2019, manastir Dečani.

Članak je prenet sa portala Remarker.