Rat drogama – koliko droge koštaju društvo?

Rat je 1969. godine započeo (američki) predsednik Nikson. Vrlo brzo je usledila nulta tolerancija na droge gde je svaki dolazak u kontakt rezultirao pritvorom. Bila je zabranjena prodaja, korišćenje ili posedovanje droge. „Rat“ nije bio sveden na sopstvene granice već je aktivno sprovođen u zemljama koje su proizvodile drogu. Svi predsednici SAD koji su vodili zemlju posle Ričarda Niksona su ili održavali ili pojačavali politiku nulte tolerancije prema drogama. Tokom Reganove administracije, uvedena je obavezna minimalna kazna za posedovanje i upotrebu narkotika. Stopa pritvaranja uvećala se tri puta od tad. Na godišnjem nivou, zbog droge bude uhapšeno 1,5 miliona Amerikanaca.

Počnimo jednim prividno očiglednim pitanjem: zašto su droge uopšte loše? Istraživanje koje je uticalo na naše viđenje droge i zavisnosti, sprovedeno je šezdesetih godina 20. veka. Pacovima je tom prilikom davana minimalna doza opijuma u nekom periodu. Kada bi jednom stekli zavisnost, dato im je da biraju između hrane i vode i droge. Mnogi pacovi bi izabrali opijum umesto hrane i na taj način se ubili. Ukoliko bi se ljudi ponašali slično pacovima, oni bi, kada steknu zavisnost, izgubili sposobnost da donose produktivne izbore. U ovome leži opravdanje države da interveniše. Bilo bi bezosećajno ne reagovati – bez intervencije bi sigurno umrli.

Krajem sedamdesetih, jedan kanadski profesor psihologije ponovio je ovaj eksperiment. Neke pacove je smestio u male, odvojene kaveze, dok je druge držao u velikim kutijama od iverice, ispunjenim limenkama i kutijama u kojima bi se pacovi igrali. Bio je to društveni raj za pacove, nazvan Pacovski park. I izolovani pacovi i pacovi u parku dobijali bi jednaku dozu morfijuma. Istraživači su zatim posmatrali kako zavisnost utiče na njihovo ponašanje. Pacovi u izolaciji bi se ponašali upravo kao u eksperimentima sprovedenim deset godina ranije: prelazili bi u potpunu i krajnju destrukciju. Pacovi u parku bi, ipak, odolevali drogi koliko god mogu. Zatim bi kroz „spuštanje“ prolazili zajedno i borili se sa svakom novonastalom krizom. Droge su loše. Eksperiment u kome je postavljen ovaj aksiom, nije zapravo istražio loš uticaj droge, već razarajući uticaj društvene izolacije.

Budimo realni – pacovi i ljudi nisu isti i morfijum nije isto što i kristal met (metamfetamin – prim.ur). Eksperiment nam ne dokazuje da li su droge loše ili bezopasne. Umesto toga, on nam dokazuje da je okruženje ključan faktor u problematičnim stadijumima zavisnosti. Zatvaranje korisnika droge je verovatno najkontraproduktivnija mera koju možemo preduzeti. U 2008. godini, nakon tridesetogodišnjeg istraživanja, najzad su dobijeni čvrsti dokazi o učinkovitosti rata protiv droga. U izveštaju se navodi da kriminalizacija zavisnika vodi ka četiri puta većoj upotrebi droga. Pored toga, stroge mere protiv droge su je učinile dostupnijom i jeftinijom. Izvesno je da je 50 milijardi dolara uloženih u borbu protiv droge moglo biti iskorišteno na mnogo bolji način.

Droga nije loša, zavisnost je loša. To su dve različite stvari. Sasvim je moguće koristiti drogu odgovorno i bez negativnih posledica. Podučavanje dece da su droge užasne je nešto najgore što možemo da uradimo. Svakako će ih koristiti i otkriti da su one, zapravo, sjajne. Pre ih treba podučiti o opasnostima koje nosi zavisnost. Bolje je pričati im kako da se nose sa izolacijom i kako da pronađu smisao svog života. Ovde sam se malo zaneo sa pričom.

Kako, dakle, možemo regulisati drogu? Holandija je poznata po svojim blagim načinima da se nosi sa marihuanom. Možete je kupiti, posedovati i pušiti, ali ne možete je uzgajati za dalju proizvodnju. Možete posedovati pet stabljika po domaćinstvu. Ipak, na sajtu holandske policije to je formulisano malo drugačije: ukoliko imate manje od šest biljaka i voljni ste da ih se predate, biljke će vam biti oduzete, ali nećete biti zakonski gonjeni. Ukoliko odbijete da predate biljke, one će vam svejedno biti oduzete, ali ćete biti i krivično gonjeni. Pretpostavljam da se tu negde krije sloboda izbora.

Dakle, ukoliko je vi ne možete proizvoditi na veliko, odakle ona dolazi? Većina droge je uvezena. Jedan moj prijatelj, Španac, je u kofi-šopu pitao gde nabavljaju tako kvalitetnu robu i rekli su mu da je uvoze iz Španije. Deo se uzgaja ilegalno, u podrumima ili skriveno u poljima, bez znanja poljoprivrednika. Čudan je koncept da se mafiji prepušta da kontroliše distribuciju droge. Droga nije legalizovana. Zvanično, postoji dogovor da policija i tužilaštvo neće prioritizovati lakše droge, što daje kranje zanimljiv ishod. U Holandiji mladi počinju da konzumiraju travu između 18. i 22. godine. Međutim, konzumacija u 28. godini smatra se tragičnom. Jedan moj srpski prijatelj je, tokom svoje posete Holandiji, prokomentarisao kako ovde duvaju svi sem Holanđana.

Pogodite koja droga je najštetnija po društvo? Nek zasvira doboš, tačan odgovor je – alkohol. Ne samo da je najzastupljenija droga, već njegov uticaj donosi mnogo više štete drugima, nego bilo koja druga droga. Alkohol je prisutan u 40% nasilnih zločina. Šta više, alkohol je prisutan i u saobraćajnim nesrećama, komplikacijama pri porođaju i uzrokuje različite bolesti. Prema izveštaju Svetske zdravstvene organizacije, 5% svih bolesti i povreda se može pripisati alkoholu. U 2012, 6% od ukupnog broja uzročnika smrti u svetu, bilo je u vezi sa upotrebom alkohola. Heroin, koji je drugi po smrtnosti, predstavlja dvostruko manju opasnost po druge. Kako bi ovo bilo jasnije, treba reći da je većina kolateralne štete uticajem heroina, povezana sa narko zločinima. Legalizacijom heroina, smanjili bismo i štetu koju nanosi i drugima.

Neverovatno je koliko smo nevoljni da legalizujemo drogu, dok istovremeno zdušno branimo pravo na upotrebu alkohola. Rekao bih da ne možemo sve da imamo, ali se ipak čini da to zapravo jeste sasvim moguće. Argument protiv legalizacije droge se u osnovi svodi na sledeće: ukoliko kokain postane lako dostupan, ljudi bi ga koristili često koliko i alkohol.

Istina je da je teško predvideti kako bi ljudi reagovali na legalizaciju droge. To je eskperiment koji se retko sprovodi; zakoni teže pooštravanju. Retko se odričemo pravila, jer ne verujemo u samoupravljačku sposobnost naroda. Ja ovo pripisujem nepoverenju prema bližnjem svom. Uzmimo za primer zapovest sa kojom se svim slažemo: ne ubijaj. Možemo smatrati da je ovo dobro pravilo, ali ne zato što je nama samima potrebna restrikcija, već zato što naš komšija možda neće imati tako čvrstu volju kao mi. Ironično je što i naš komšija veruje u isto to. Nepoverenje prema drugima čini čvrst temelj svakog zakona.

Ipak, postoje mnoge opasne ili destruktivne stvari koje nisu regulisane zakonom. Alkohol je jedno, ali imamo zakone protiv vožnje u alkoholisanom stanju. Međutim, nije ustanovljen pouzdan način da se reguliše pospanost u toku vožnje. Postoji način da se kontroliše ukupno vreme držanja očiju zatvorenim, ali je merenje veoma nepraktično i zahtevalo bi postavljanje kamere u unutrašnjosti automobila. Ipak, umor je daleko od bezazlenog – on na nas utiče poput pijanstva. Nekoliko studija je utvrdilo da je izmedju 9% i 10 % saobraćajnih nesreća nastalo usled umora. Mi prihvatamo rizik da vozimo umorni, jer nije pronađen pouzdan način za merenje pospanosti.

Dakle, da li bi trebalo da legalizujemo droge? U zavisnosti od vrste droge, ja bih rekao: zašto da ne? Ukoliko ne predstavlja štetu drugima, ili manje štete nama samima nego što to čini duvan, nema sumnje da ih treba legalizovati. Svaka droga je potencijalno štetna, ali za neke je produženi rizik stvar izbora. Neki ljudi biraju da postanu vozači relija, drugi jedu hranu prženu u fritezi, a neki popuše paklu cigareta na dan. Kada rizikujemo, prihvatamo ličnu odgovornost do nekog stepena. Droge za žurke poput LSD-ja, MDMA-e, ili pečurki su mnogo manje štetne od cigareta, a takođe su manje aditivne i manje štete okolini. Čini mi se da ovde nije teško odabrati. Trenutna definicija teških i lakih droga je budalaština i vodi ka opasnoj stigmatizaciji. Situacija u kojoj majka svojoj deci govori da u kući za njih nema mesta ukoliko konzumiraju droge, dok je ona pušač, jednostavno nije u redu. Ova teorija opstaje zahvaljujući prejednostavljenoj karakterizaciji droga.

Ali, šta je sa teškim zavisnicima? Pomislite na kristal met ili krek. Primedba koju možete da uputite u vezi sa isticanjem alkohola kao najgore droge, zasniva se na njegovoj leganosti. Ko može da tvrdi da bi zastupljenost i upotreba kristal meta ostala ista ukoliko bi se on legalizovao. Da bismo uradili procenu rizika, treba uzeti u obzir da postoje tri vrste ljudi. Prva grupa koja ne bi koristila droge, bez obzira na njihovu (ne)legalnost. Druga grupa bi najviše uticala na statistiku; oni bi koristili drogu samo ako je legalna. Za njih legitimizacija visoko adiktivnih droga predstavlja rizik. To je pitanje vrednosti: da li je lična sloboda vrednija od povećane upotrebe opasnih supstanci? Ovo je veoma realan problem; suočavamo se sa bolom koji alkoholizam može predstavljati zavisniku i ljudima iz njegovog okruženja. Da li možemo opravdati omogućavanje nečega što može izazvati ozbiljnu zavisnost kao što je kristal met? Verovatno ne.

Tu je zatim i treća grupa koja bi droge koristila, nezavisno od njihovog zakonskog statusa. Legalizacija bi ovoj grupi donela mnoge prednosti. Kvalitet droge bi bio bolji i ne bi zavisili od sumnjivih dobavljača. Takođe, kokain bi bio legalan, i to bi ih možda sprečilo da počnu da koriste teže i štetnije droge.

U svakom slučaju, zatvaranje korisnika droga nikada nije dobro rešenje. Ukoliko su zavisnici, treba da dobiju odgovarajuću pomoć, ukoliko su rekreativni korisnici, nisu nikome naškodili. Sećam se kada sam gledao Netflixovu seriju Narkos, o Pablu Eskobaru. U uvodu, narator grdi japije zbog konzumacije kokaina. On kaže: Kada bi samo znali koliko krvi je na njihovim rukama. Njihova potreba za kokainom je zadovoljena zahvaljujući bezosećajnom kolumbijskom kralju zločina. To jeste dobar uvod u seriju, ali je neobično razmišljanje. Ukoliko želiš da zaustaviš krvoproliće, zašto ne zaustaviš rat drogama? Možeš da zadržiš 50 milijardi dolara godišnje i uložiš ih u javno zdravstveno osiguranje. Možeš da iskoristiš porez od legalne distribucije droge da bi obezbedio odgovarajuću pomoć zavisnicima. Možeš da sprečiš da 4.5% populacije završi u zatvoru. Meni se to čini sasvim logičnim.

Hvala vam na čitanju. Molim vas, podelite sa mnom svoje utiske. Možda vi smatrate da sve droge treba da budu dostupne, ili možda smatrate da su sedativi koje prepisuju lekari mnogo opasniji od nelegalne droge.

Tema u sledećoj epizodi je Propaganda, gde ćemo saznati kako su ljudi bezgranično manipulativni.

Pročitajte i prethodni post – Principi i ideje: opšte dobro ili lični profit?.

Tekst je prenet sa portala Remarker.