Principi i ideje: opšte dobro ili lični profit?

Piše: Jacob Gesink

Mozgom je upravljao stariji čovek po imenu Maestro. Bilo je sjajno. Zašto ne bismo uradili isto to sa dobrim idejama? Neka se dobra ideja zove Melvin, a mi ćemo pratiti njegovo probijanje kroz ralje stvarnosti. On mora da se bori sa svojim neprijateljem – lošim idejama. Na svom putu, zavode ga principi, odbačen je iz političkih razloga i prodat je organizacijama koje odbijaju da ga iskoriste. Hoće li Melvin uspeti da raširi svoja krila i uradi nešto dobro za sve nas? Putovanje počinje…

Nedavno sam sa svojim ocem razgovarao o rijalitijima. On je smatrao da su nemoralni i odvratni, i iako nije da se ne slažem sa njim, ja nalazim da su fascinantni za gledanje. Postoji nešto intrigantno o životima drugih ljudi; neka perverzna radoznalost, ista ona koja vas tera da netremice posmatrate saobraćajnu nesreću ili da gledate kako tornado, poput makaza, seče zgrade.

Holandska televizija emituje samo rijalitije, od međunarodnog uspeha Velikog brata, nastale su stotine sličnih televizijskih formata. Takmičari bi prodavali dušu za trenutak slave ili novac, a publika bi odmahivala glavom u neverici, ali ne bi prestajala da gleda. Imamo emisije poput Poznati na socijalnoj pomoći, Sa tobom želim dete i ništa više i naravno Glas. U ovom poslednjem, prve epizode su bile klasičan rijaliti, stotine ljudi bi došlo na audiciju da pokaže svoj pevački talenat. Nisam mogao da se ne zapitam kako je moguće da kandidati nisu svesni koliko loše pevaju. Pevali bi iz svega glasa, ne poljuljani sumnjom, sa snovima i nadama o slavi. Valjda bi ih porodica i prijatelji savetovali da ne pokušavaju. Umesto toga, oni žiriju objašnjavaju kako su ih prijatelji ohrabrivali da učestvuju.

Dakle, da bismo bili dobri u nečemu, moramo znati šta je zapravo dobro. Ukoliko ne znamo zbog čega je nešto dobro, znači da ne možemo da procenimo da li smo uopšte u tome dobri ili ne. Da bismo dobro pevali, potrebno je da imamo kontrolu nad tonom, kontrolu jačine pevanja, kontrolu disanja i osećaj za ritam i muzičku dinamiku. Ukoliko jedan od ovih činilaca nije usklađen, primećuje se nedostatak koji može da se usavrši. U svakom slučaju, ukoliko ste neznalački loši u pevanju, mislićete da je procena o kvalitetu pevanja samo pitanje ukusa. Ipak, kvalitet i ukus su retko oprečni. Kvalitet je ono što vidite kada odete u muzej, a ukus je ono što vi odaberete da okačite na zid svog stana. Ukoliko ne znate šta je to što čini kvalitet, ne možete proceniti da li ga vi sami posedujete ili ne i samim tim je potpuno logično da svoje samopouzdanje gradite na pretpostavkama. Ubeđeni da ste u pravu, gradite legendu oko sebe. Ponašate se kao rok zvezda; neshvaćen i neprepoznat vunderkind.

Zašto im, onda, niko ne govori da nisu dobri u tome što rade? Nećak mi je pokazao crtež leptira, ali da mi je rekao da je u pitanju vatrogasni kamion, bilo bi mi mnogo lakše da pronađem sličnosti. Ja sam mu naravno dao mnoge savete; predložio mu da pažljivo posmatra leptira. Na njegovim krilima ima još boja pored crvene, i ukoliko pogleda malo bolje, videće da njegovo telo ima i specifičan oblik i da nije samo nedefinisani snop spiralnih linija. Ako meni nije problem da smaram svog nećaka, zašto drugi toliko oklevaju da iskritikuju odrasle?

Ovde se dotičemo i povratne informacije. Zamislite da ste CEO turističke agencije u nastajanju i da treba da organizujete putovanje. Imate godine iskustva u turističkom sektoru, a imate i prilično dobru ideju kako da završite posao. Unajmili ste desetak mladih ljudi koji su motivisani, ali neiskusni. Šta ćete vi uraditi po tom pitanju? Možda počnete sa obukom zaposlenih i sastancima, da edukujete svoj tim. To bi svakako bilo prihvaćeno sa velikim interesovanjem. Čini se da svi žele da uče, ali postoji i jedna osoba koja je skeptična; ona kaže da već zna sve te stvari. Neka se ta osoba zove Zoran. Zoran misli da zna sve, ali ne može da postigne rezultate koji se od njega očekuju.

U grupi postoji i vredni štreber koji sve radi kako treba. Vrsta male ambiciozne devojčice koja je volela Tita više nego bilo ko drugi u odeljenju. Znate već takve ljude. Zvaćemo je Tanja i praviti se da je potpuna slučajnost što se i moja žena zove tako. Zamolite Tanju da pokaže Zoranu kako da pravilno radi stvari, ali na vaš užas, sve se završi tako što Zoran krene da objašnjava stvari Tanji! Počinjete da užurbano guglate kako se druge kompanije nose sa ovim problemom. Nekoliko dana kasnije, uvodite sistem povratne informacije. Organizujete nedeljne sastanke i uspostavljate pravila. Povratna informacija mora biti napisana metodom sendviča – prvo kažete nešto dobro, zatim izrazite kritiku i završite pohvalom. Svako će morati da odgovori pozitivno na kritiku. Ukoliko odgovorite defanzivno, biće potrebno potegnuti razgovor o poverenju I otvorenosti. Kažete Zoranu: ”Tanja ti je upravo rekla da joj je neprijatno kada izlaziš sa klijentima, Zorane. Zar ne misliš da je važno da se ona oseća dobro dok radi svoj posao?“

Ovde su dakle dve stvari u igri. Tu je prvo tenzija između reakcije i neželjenog saveta. Ovaj potonji je savet dodeljen nekome ko ga nije tražio niti ga zanima. Razmišljanje bez motivacije da se razmišlja ne vodi nikuda. Možete normalizovati periode fidbeka, ali ne znate da li su vaši zaposleni zaista motivisani da razmišljaju o tome. U takvim slučajevima, pružanje fidbeka se pretvara u skupove sa čudnom atmosferom. Nije lako kritikovati nekoga ukoliko nismo sigurni da je ta druga strana zainteresovana da kritiku i primi. Naravno, svi će reći da jesu zainteresovani za konstruktivnu kritiku, ali, da li je zaista tako?

Na drugom mestu je i tenzija između kritike i komplimenata i tu stvari postaju posebno zanimljive. Ne postoji pozitivan ili negativan fidbek. Fidbek predstavlja nalaženje načina da se nešto uradi na najbolji mogući način. Ukoliko vas to nešto zaista zanima, sugestije koje vam daju drugi nećete tumačiti ni kao dobre ni kao loše. One su jednostavno ideje – dobre ili manje dobre. Nebitno je kako ste ranije pristupali situaciji. Ako želite kompliment, ne tražite fidbek.

Džon Kliz, engleski glumac koji je glumio u Montiju Pajtonu, objasnio je svoj proces dolaženja do dobrih ideja. Nije bio baš najtalentovaniji član trupe Montija Pajtona, ali je imao volje da se sa jednom idejom rve beskonačno dugo. Za razliku od drugih članova koji bi došli do krajnje ideje posle jednog ili dva dana, Kliz bi nastavio da se bori sa jednom idejom sve do kraja te nedelje. Uspeo je da prihvati i neprijatan osećaj koji dolazi sa tim. Kratki dokumentarac o nastanku epizode Saut Parka je savršen primer za ovo. Vidite ljude koji proživljavaju mentalni pakao kako bi došli do zaista dobrih ideja.

Živimo u vremenima gde je pozicioniranje sebe važnije od dobrih ideja. Stručnost sve više postaje potcenjena osobina. Koga briga šta sve znaš o nuklearnoj energiji? Drugi su već oformili mišljenje o tome. Šta imaš da kažeš na neku temu neće ga promeniti. Ali, zašto neće? Možda imaš baš dobru ideju?

Razmena informacija je kao mahanje zastavom, nekada je služilo da ustanoviš kojoj grupi pripadaš. U SAD-u ovo ide toliko daleko da se činjenice smatraju potpuno zastarelima. Tramp nas je upoznao sa alternativnim činjenicama, neistinama koje su navodno promovisali levičarski mediji. Na fakultetu, studenti koji pripadaju levom krilu, napuštaju predavanja biologije gde se zagovara ideja da su muškarci u proseku viši od žena. To su primeri gde je identitet grupe važniji od našeg ličnog identiteta. Nauka sve svela na samo još jedno mišljenje. Posledice mogu biti najstrašnije moguće. Odjednom, ravnozemljaši uzimaju sve više maha. Smatraju prevarom teoriju da je Zemlja okrugla. Kada već govorimo o lošim idejama: upravo su ravnozemljaši napisali na svojoj Fejsbuk stranici: “Udruženje za ravnu Zemlju ima pripadnike širom Zemljine kugle.“

Naše slobodno zapadno društvo počiva na mogućnostima pojedinca. U društvima pre našeg, postojale su samo određene grupe ljude kojima je bilo dozvoljeno da budu deo nečega. Slobodno društvo je neverovatno efikasno i to mora imati veze sa tim što svako dobija priliku da pokuša. Ukoliko je svima dopušteno da se takmiče, veliki su izgledi da će do izražaja doći najstručnija osoba. U prethodnom tekstu govorili smo o opasnostima koje nose klimatske promene. Ozbiljno opasan fenomen poput ovoga iziskuje da najstručniji ljudi pronađu rešenje. Najbolji način da se pronađe najstručnija osoba jeste da konkurs bude otvoren za sve. Ovde se takođe sjedinjuju jednakost prilike i jednakost ishoda. Kada se uprazni radno mesto, jednakost prilike dozvoljava svima da se prijave za tu poziciju. Bez obzira na to kojoj grupi pripadaju, kog su pola, koji im je socijalni status ili političko opredeljenje. U zemljama gde ženama nije dozvoljeno da učestvuju na konkursima za posao, znači da polovina potencijalnih kandidata ne dobija priliku. Neki smatraju da bi ishod bio isti. Kada polovinu naše populacije čine žene, i polovina političara treba da budu žene. To bi za posledicu imalo restrikciju oslobađanja radnih mesta za polovinu kandidata i zauzvrat bi ozbiljno oštetilo prilike da se pronađe najbolji kandidat.

Ako imamo grupu od sto ljudi i pitamo ih da slože veoma komplikovanu slagalicu, 80% njih ne bi uspelo uopšte u tome. Devetnaestoro bi bilo veoma blizu da je potpuno sastavi, a jedna osoba koja uspe da je sastavi do kraja, uradiće to za rekordno vreme. To se zove Paretov princip. Prema njemu, 80% bogatstva poseduje 20% ljudi. U SAD-u, 20% građana koristi 80% zdravstvenog osiguranja. 80% prihoda od prodaje dolazi od 20% kupaca. 20% kompjuterskih bagova uzrokuje 80% softverskih grešaka. Ovo funkcioniše kao prirodno pravilo, aksiom prema kome se resursi raspodeljuju sami od sebe.

Karl Marks je verovao da je kapitalizam ono što će dovesti do primene 80-20 pravila. Donekle je bio u pravu. To je definitivno očigledna istina kada je u pitanju kapitalizam, ali se može primeniti i na druge oblike vlasti; uključujući i komunizam. Mnogo veći problem u kapitalizmu jeste vlasništvo nad idejom. Nije da ono ne postoji u komunističkim zemljama, već se u njima jednostavno manje vodi računa o tome. Ako BMW tuži kinesku fabriku automobila za falsifikovanje dizajna do najsitnijih pojedinosti, kineski sudija će pogledati dokaze i presuditi: pa oni uopšte ne izgledaju isto. Čini se da je jedino pošteno da neko ko je došao na sjajnu ideju i dobije zasluge za nju. U isto vreme, ovo omogućava da ideje budu čuvane od strane pojedinca ili kompanije, na nepoštovanje svi ostalih. Tu su i multinacionalne kompanije poput naftnog giganta Šela. Poznato je da Šel dobavlja planove za alternativne ekološke izvore energije i da ih čuva u sefu. Njima bi donelo najviše koristi da razviju ideju, ali samo nakon što prodaju većinu svoje nafte. Uklonili su potencijalnu konkurenciju i iskoristiće ovog džokera kada, nekad u budućnosti, za to dođe pravi trenutak. Veoma zgodno za njih, ali ne i za sve druge. Neće proći mnogo vremena dok se Šel ne rebrendira u pionira alternativnih izvora goriva. Drugi razbešnjujuć primer jesu farmaceutske kompanije. Neke lekove može da proizvodi samo jedna kompanija. Držaće recept ekskluzivnim da bi što više uvećali svoju zaradu. Visoke cene ga čine nedostupnim za siromašne ljude i zemlje.

Ja predlažem jedno alternativno rešenje. Predlažem da umesto vlasništva nad jednom idejom, uspostavimo veliku bazu podataka u kojoj se skupljaju i čuvaju sve ideje. Ukoliko se jedna ideja iskoristi za stvaranje nečega, od svake ostvarene prodaje, procenat bi pripao osobi koja je tu ideju smislila. Ako se zarade milioni, idejni tvorac bi se obogatio. Ako je proizvod užasan ili nepriuštiv, izvesno je da će neko drugi smisliti nešto bolje, od čega će svi imati koristi.

Ipak, na ovom putu postoje i neki izazovi. Narodna jela, na primer, predstavljaju ponos i principe grupe ljudi. Prirodno, bugarski i srpski zvaničnici se mogu sastati, rukovati i ponosno konstatovati: koga briga ko je izumeo šopsku salatu, prokleto je dobra i nadam se da će svi uživati u njoj!

Članak je prenet sa portala Remarker.