Lingua blablativa – Policija

Piše: Ana Simona Zelenović

Policijska brutalnost i ubistva pod izgovorom pretnje po njihovu bezbednost američko društvo više ne želi da toleriše. Svakodnevni protesti hiljade Amerikanaca/ki (uprkos karantinu) pokazuju godinama gomilani bes prema policijskom nasilju i otvorenom rasizmu. Rasizam ne samo da nije pobeđen, on je sistemski institucionalizovan u državnom aparatu opresije i nasilja – policiji.

U martu ove godine je medicinska tehničarka, Afroamerikanka Breona Tejlor ubijena u sopstvenom stanu od strane policije koja je bez naloga i najave upala u stan pod sumnjom da je umešana u dilovanje drogom. Droga nakon pretresa stana nije nađena. Botam Džin je 2018. ubijen od strane bele policajke koja je upala u njegov stan misleći da je njen a da je Džin provalnik koji joj predstavlja pretnju, nenaoružani Afroamerikanac računovođa i njen komšija. Zatim iz 2015. slučaj aktivistkinje Sandre Bland uhapšene zbog manjeg prekršaja na semaforu a tri dana nakon pritvora pronađene mrtve u ćeliji. Iste godine ubistvo nenaoružanog Afroamerikanca Valtera Skota, pa 2016. Altona Sterlinga i Filanda Kastilea. Ubedljivo najgora bila je 2014. u kojoj su se desila policijska ubistva sedamnaestogodišnjeg Afroamerikanca, Lakana Mek Donalda u koga je policajac ispalio 16 metaka u roku od nekoliko sekundi, osamnaestogodišnjeg Majkla Brauna i dvanaestogodišnjeg Tamira Rajsa, koji je nosio lažno oružje što je policiji bilo sugerisano pre ubistva. Iste godine davljenjem je ubijen i Erik Garner. Od 2015, policija je pucala ili ubila preko 1200 Afroamerikanaca/ki (i to bez onih preminulih u pritvoru ili ubijenih na druge načine).

Džordž Flojd dakle nije usamljen slučaj policijske brutalnosti prema afroameričkom stanovništvu, već je primer duge istorije rasističkog odnosa „organa reda“ – da ne odemo s nabrajanjem do linčovanja, prakse rasnog terora sa kojom se započelo u 19. veku i koje je trajalo do duboko u drugoj polovini 20. veka – ali slučaj njegovog ubistva se poklopio sa otporom stanovništva prema trampovskoj Americi koja rasizam uključuje u svoj politički program. Poklopio se sa definitivnim gubljenjem ideala američkog slobodnog i jednakog društva, za koje su borbe protiv rasizma, a za građanska prava i jednakost svih ostale u 1960. Poklopio se sa strahom da demokratski postulati društva više ne predstavljaju nikakav neoboriv ideal američkog sna, a tek ne političke vlasti. Ignorisanje nasilja i diskriminacije je uvek povod za društvenu kritiku, ali njihova institucionalizacija podrškom državnog aparata i sudstva, povod je za pobunu.

Posle gotovo svakog od pomenutih ubistava usledili su protesti, iz kojih su se izrodile aktivističke organizacije, kao i parola BlackLivesMatter koja je prerasla u organizovani pokret otpora. Rasizam protiv kojeg se protestuje odnosi se s jedne strane na tretman policije koja pokazuje očiglednu diskriminaciju prema afroameričkom stanovništvu, a sa druge na činjenice da ovo stanovništvo i dalje živi u gorim uslovima, izloženo sistemskom nasilju od države. Budući da čine 13% stanovništva, Afroamerikanci/ke su meta policije neproporcionalno mnogo – čak tri puta više od svojih „belih“ sugrađana/ki.[1] Rasizam koji počinje nasiljem se dalje neguje unutar krivičnog sistema – afroameričko stanovništvo je češće privođeno zbog droge, iako nije veća verovatnoća da je prodaju ili kupuju, a čine neproporcionalno veći deo populacije u zatvorima. Samo deo disproporcije može da se objasni socio-ekonomskim faktorima poput siromaštva, nezaposlenosti, segregacije ili sistemskog zapostavljanja. Policija je tako prisutnija u afroameričkim krajevima, te je veća verovatnoća da tu i sprovedu akciju. Pomenuti primeri ubistava su najčešće pokrenuti prekršajima koji nisu neuobičajeni za bilo koju rasnu strukturu – saobraćajni prekršaji, prodavanje na crno, krađe, dilovanje. Veća stopa kriminaliteta u afroameričkim zajednicama samo opravdava 61-80% veće prisutnosti u zatvorima[2] (stopa kriminaliteta se ne poklapa ni sa učestalošću pucanja, nasilja i ubistava afroameričkog stanovništva), te ostatak može da bude uzrokovan rasizmom u policiji na državnom nivou, kao i individualnim rasizmom.

Poreklo rasizma u policiji nikome nije misterija, ali je ono što je predmet kritike zašto se država sistemski i organizovano protiv toga ne bori – s jedne strane edukacijom, sa druge praktičnim merama od kojih bi možda najvažnije bile zakonske. Takođe, istraživanja i statističke evidencije o rasizmu policije, kao i javna dostupnost ovih podataka uticale bi na povećanje svesti o problemu i mapiranju njegove rasprostranjenosti i uzroka. Problem za to predstavlja nedostatak zvaničnih podataka – federalna vlada prati policijska ubistva preko FBI izveštaja o homicidima i izveštaja Biroa Pravde o smrtima koje su u vezi sa hapšenjem. Ipak, oba ova izveštaja često umanjuju brojke u korist policije. Te rupe u informisanju pokušavaju da popune istraživačko nezavisno novinarstvo kao i aktivističke organizacije. Ovakva institucionalna zaštita rasizma ignorisanjem problema ne bode oči javnosti onoliko koliko to čini sistemska podrška načinom sprovođenja zakona, kao i podrškom koju policija ima u jakom uticaju svog sindikata. Sakrivanje imena ili podataka o “lošim policajcima” predstavlja veliki problem budući da oni nastavljaju s radom i prolaze bez društvene osude za svoje postupke. Sindikat takođe štiti često policiju od istrage i obeshrabruje stanovništvo da ulaže žalbe. “Loši policajci/ke” retko snose posledice svojih postupaka pred zakonom. Doslovno 99% policijskih ubistava između 2013. i 2019. nije procesuirano ili presuđeno protiv policije.

Rasizam je, dakle, jedan problem, a drugi svakako predstavlja položaj koji policija ima, mogućnost da ne snosi posledice za sprovedeno nasilje jer se zakon tumači u njenu korist čime se i formalno i simbolički aminuje nasilje policije “u svrhu održanja reda”. Zavodljivost simboličke moći akumulirane na pozicijama „organa reda“ pokazuje se na primeru Baltimora. Iako afroameričko stanovništvo ima podjednaku (malo veću) zastupljenost u policiji, to ne umanjuje policijsku brutalnost prema “civilima”. Ono što omogućava ovu beskonačnu moć policije je legalni imunitet koji ima. Poslednih godina sudije i pravnici/ce sa svih krajeva političkog spektra, doveli/le su u pitanje zakon koji gotovo onemogućava žrtvama da ispune standard, a omogućava veliki imunitet za policiju.[3] Slučaj Džordža Flojda će, ako dođe do Vrhovnog suda, omogućiti potencijalnu novu interpretaciju sekcije 1983 američkog zakonika – koja suštinski štiti policiju od odgovornosti za narušavanje građanskih prava. Par odluka Vrhovnog suda – Tennessee v. Garner i Graham v. Connor, postavile su pravni okvir za pitanje policijske brutalnosti. Oba ključna argumenta ovih presuda – “samoodbrana i odbrana života drugih” (defense of life) i “sprečavanje bekstva” (fleeing a violent felony) – zasnivaju se na tome da nije važno da li je zaista postojala pretnja već da li je policijac/ka vidi kao “objektivnu”. Razume se da to ostavlja mogućnosti da se svaki oblik brutalnosti tumači kao “odbrana”. Neka odeljenja su pak na individualnom nivou uvela mere ograničenja upotrebe sile i prema istraživanjima Campaign Zero, pokazalo se da su odeljenja s većim restrikcijama za nasilje, imala i manje policijskih ubistava. Policija San Franciska je od primene reformi 2016. umanjila za 30% upotrebu sile do 2019. Primer pozitivne prakse pokazala je policija u San Antoniu koje ima svoje odeljenje za mentalno zdravlje, a svi u policiji moraju imati 40 časova treninga za krizne intervencije. [4]

Razmišljanje o policiji kao pretnji stanovništvu dovodi nas u poziciju da se zapitamo čemu ona služi i čije interese štiti. Da li američka policija štiti i reprodukuje rasizam potpomognuta trenutnim političkim vrhom, odnosno da nije po sredi njihova obostrana korist? Predsednik Tramp je 2017. ukinuo Obamine restrikcije u određenom tipu opremanja policije, podržavajući tako otvorenu militarizaciju vojske. “Rat protiv zločina” je retorika kojom se opravdavaju milijarde dolara Federalnog programa uložene u vojno opremanje policijskih odeljenja. Policija često koristi ovo brutalno vojno naoružanje protiv civila koji protestuju – što vidimo na primeru trenutnih protesta širom zemlje. Diskurs “rata protiv zločina” dobio je novu dimenziju izjavom predsednika Trampa da je pokret Antifa teroristička organizacija. Proglašenjem političkih neprijatelja koji izražavaju svoje nezadovoljstvo trenutnom vlašću državnim neprijateljem, opravdava se mobilizacija vojske i policije u svrhe državnog interesa. Policija i vojska su ohrabrene od strane Trampa u borbi protiv građanskog prava na okupljanje pod izgovorom sprečavanja nasilja rečima “Ako ih ne pokorite, trošite vreme. Pregaziće vas. Vi ćete izgledati kao gomila idiota.” U maniru država to sam ja, predsednik je policiju i vojsku tako pozicionirao na stranu državnog interesa, čiji je on bastion, a kao oponente postavio u istu liniju državne neprijatelje-teroriste-antifašiste-nezadovoljno građanstvo i naravno, demokrate. Nasilje koje demonstranti/kinje sprovode na protestu opravdava dodatno narativ odbrane upotrebom sile. Odbranom čega i koga?

Policija se na protestima utvrdila u svojoj istoriji beskrupuloznog nasilja koje sada sprovodi silu nad svima, ne diskriminišući – ispaljuje suzavac na decu i maloletne, gumene metke na mirne protestante i ljude koji sede na svojim tremovima, sprovodi nasilje nad starima, hapsi i maltretira novinare, pokušava da rastera masu prolazeći vozilima kroz ljude! A koga brani – pa pre svega sebe, budući da je nekoliko policijskih vozila zapaljeno i policajaca/ki povređeno, a potom privatnu imovinu, jer su protesti eskalirali u vandalizovanje radnji i zgrada. Prvo se time pozicionirala “protiv” naroda, a potom propustila da ispuni svoju policijsku ulogu omogućavanja protesta i zaštite prava na okupljanje i iskazivanje političkog mišljenja. Obe strane postavljaju večno pitanje da li se na nasilje odgovara nasiljem? Da li je to jedino moguće sredstvo izražavanja nezadovoljstva? Demonstranti su i sada i kroz istoriju po ovom pitanju podeljeni. Međutim, nasilje demonstranata ipak ne može da se poredi sa nasiljem države i policije. Prvo, nejednak odnos moći i raspodele sredstava borbe onemogućava da se ova nasilja stave u istu ravan. Drugo, policijska ubistva ljudi koja su do protesta dovela, i njihovo nasilje nad stanovništvom na protest nije isto kao uništavanje “poseda” – ljudski život i materijalni posed nemaju istu vrednost (oh, wait). Treće, nasilje stanovništva nad policijom i zgradama institucija izazvano je dubokim i dugim (i dalje prisutnim!) sistemskim nasiljem nad afroameričkim stanovništvom, nad nižim klasama i potpuno siromašnim marginalizovanim grupama ljudi. Četvrto, treba ipak odvojiti većinu koju čine demonstranti/kinje protiv institucija, državnog odsustva rešenja i ugnjetavanja (mahom afroameričko stanovništvo i “beli” koji ih podržavaju) i manjinu (mahom “beli” i muškarci) koja je tu da provocira, pljačka, lomi, vandalizuje, jer je protest za to odlična prilika – čak i politički predstavljaju suprotnu stranu, jedni su najčešće demokratski orijentisane anti-autoritarne struje, dok su drugi većinski desničari autoritarno orijentisani koji koriste ludilo i haos da probijaju svoju političku agendu ili pokušavaju da isprovociraju reakciju lažno se predstavljajući kao protestanti.

Sve dok postoji pomenuto sistemsko nasilje koje podrazumeva, pored institucionalnog rasizma policije prema afroameričkom stanovništvu, i pitanja dostupnosti zdravstva, stanovanja, uslova rada, pobune neće biti mirne. Rasizam države i njenih aparata nije tih, on ne podrazumeva samo prećutnu diskriminaciju, već i svakodnevnu izloženost stresu, životu u lošim ulovima, a u najbrutalnijem, ali ne i retkom slučaju, on podrazumeva smrt. Kada policija čija je funkcija zaštita stanovništva i sprovođenje mira i reda bude prva u redovima nasilja, pobuna ne može biti mirna. Na ubistva koja se dešavaju godinama i vekovima očito ne vredi reagovati cvećem. Kao što je u jednom intervjuu 1994. rekao 2Pac, a kasnije ga citirao Lamar (u Mortal Man pesmi sa albuma To Pimp a Butterfly iz 2015):

I think that niggas is tired of grabbin’ shit out the stores
And next time it’s a riot it’s gonna be like, uh, bloodshed
For real, I don’t think America know that
I think America think we was just playing
And it’s gonna be some more playing but
It ain’t gonna be no playing
It’s gonna be murder, you know what I’m saying?
It’s gonna be like Nat Turner, 1831, up in this motherfucker
You know what I’m saying, it’s gonna happen

[1] https://www.trtworld.com/magazine/why-police-brutality-persists-in-the-us-36842

[2] https://www.sentencingproject.org/wp-content/uploads/2015/11/Black-Lives-Matter.pdf

[3] https://eu.usatoday.com/story/news/politics/2020/05/29/police-misconduct-supreme-court-reconsider-qualified-immunity/5275816002/

[4] https://www.trtworld.com/magazine/why-police-brutality-persists-in-the-us-36842

* Termin “lingua blablativa” osmislio je nemački sociolog Niklas Luman da opiše manipulativnost jezika, mogućnost da se njime u kulturi i društvu proizvode ili reprodukuju odnosi moći i utiče na percepciju i poimanje stvarnosti.

Članak je prenet sa portala Remarker.