Automatizacija – Preuzmaju li mašine svet?

31. Jul 2020.
Naše društvo predstavlja vid takmičenja. Nije loše što neki ljudi dobijaju mnogo više od drugih, ali ukoliko određena grupa ljudi uopšte ne dobija priliku da pobedi, to je dobar put ka propasti. Od svih socijalnih nepravdi u svetu, najveću cenu plaćaju neobrazovani. Nama je potpuno normalno što ljudi koji obavljaju poslove za koje nije potrebno usavršavanje jedva preživljavaju.
franck-v-jIBMSMs4_kA-unsplash
Foto: Franck V./Unsplash
Foto: Franck V./Unsplash

Šta je zajedničko telemarketerima, kuvarima i modelima? Čini se ne mnogo toga, ali prema istraživanjima koja je Oksford sproveo 2013.godine, šanse su veće od 95% da sva tri zanimanja budu zamenjena robotima. Kako bi modeli tačno mogli da budu zamenjeni robotima, pitate se?

Pre mnogo godina, svoju strast prema automobilima i fotografiji sam spojio u okviru jednog projekta o automobilu јugo. Saznao sam da је ovaj auto simbol uspona i pada Jugoslavije. Još uvek ih voze samo stariji ljudi, ali su veoma brzo zamenjivani nemačkim automobilima. Ponos i sreća koji okružuju Zastavina vozila brzo su zamenjeni pragmatizmom modernih potrošača. Fotografije modernih automobila više uopšte nisu fotografije. Slike najnovijeg terenskog vozila koje u punoj brzini prelazi grubi planinski put, zapravo su 3D animacije. Profesija fotografa automobila je skoro potpuno nestala. Sa druge strane ovog spektruma nalaze se zanimanja koja je vrlo teško zameniti poput zubara, kustosa ili terapeuta. Mogućnost da ova zanimanja budu zamenjena je ispod 1%. Zbog čega je ovako? Zašto je neke profesije skoro sasvim nemoguće kompjuterizovati?

Zamislite da idete u bolnicu na pregled – ne bi nam se svidelo da nam rezultate saopštava robot. Neki poslovi iziskuju dobro razvijene veštine vođenja dijaloga poput pregovaranja, brige za drugog ili socijalnu inteligenciju. Ako vesti nisu dobre, doktor treba da bude saosećajan. Možda postoje dva načina medicinskog postupanja, gde svaki nosi određene rizike i posledice. Određeni stepen pregovaranja može biti u redu. Teško je pregovarati sa kompjuterima. Jeste li ikada pokušali da na kasi za samouslužno plaćanje dobijete neki popust? Kompjuter će vam reći „ne“. Dakle, iako računari tehnički mogu biti osposobljeni da vam saopštavaju vest, oni ne mogu zameniti našu potrebu da budemo među ljudima. Možda će oni u budućnosti i biti u stanju da usvoje napredne načine komunikacije, ali za sada je to samo naučna fantastika.

Druga stvar za koju računari nisu sposobni jeste kreativnost. Računar može da stvori „originalno“ delo, ali ne može da proceni je li taj posao dobro urađen. On može da izvrši samoprocenu samo u okviru zatvorenog sistema. Kako biste nagradili dizajn haljine ili raspored na umetničkoj izložbi? Ovo ne znači da oni to ne mogu da nauče, ali do učenja dolazi putem nagrade. Uzmimo za primer šah. Sve se promenilo nakon što je IBM-ov šahovski kompjuter Dip blu porazio tada aktuelnog svetskog šampiona u šahu, Garija Kasparova. Kasparov je 1996.godine pobedio u duelu sa kompjuterom i prihvatio ponovno nadmetanje naredne godine. Nakon što je pobedio u jednoj igri, izgubio u drugoj, a tri se završile remijem, finalna pobeda je zavisila od šestog i poslednjeg duela. U prvom potezu, Kasparov je odlučio da povuče kontroverzan potez, obmanjujući Dip blu za naizgled veoma skupu žrtvu. Na iznenađenje Kasparova, Dip blue je prihvatio ovo žrtvovanje. Kasparov je bio prinuđen da se povuče nakon samo dvadeset poteza. Besan zbog poraza, optužio je tim IBM-a da je varao i smatrao je neverovatnim da kompjuter može da prepozna takvu vrstu žrtve. Kružile su glasine da je Kasparovov američki rival, Bobi Fišer, potajno davao savete IBM timu. Kasnije je otkriveno da je IBM baš tog dana ažurirao sistem Dip blua, tako da prihvati žrtvu i na taj način je pobedio. Danas bi Deep Blue izgubio se velikom razlikom od modernih šahovskih kompjutera. Ukoliko bi postojale optužbe da se vara u današnje vreme, ljudi bi bili ti koji bi proveravali greške uz pomoć računara.

Automatizacija nije ništa novo. Ford, američki proizvođač automobila, neslavno je uveo novi model – T. Automobil koji je u potpunosti sastavljen na montažnoj liniji. Njihov slogan bio je: dostupni u bilo kojoj boji, sve dok je ta boja crna. Na montažnoj liniji, automobil bude sastavljen 30% brže, što bi značilo da radnike treba platiti 30% manje. Jeftina proizvodnja omogućava da auto bude ponuđen po kompetitivnoj ceni. Tako je stvoren prostor za nova zanimanja: sastavljanje i održavanje montažnih traka. Ipak, postoji ogromna razlika između tog vremena i danas. Umesto unajmljivanja mehaničara koji zna kako se sastavlja automobil, proizvodna traka nije zahtevala tako visokotehnološki obučeno osoblje. Pošto je posao na proizvodnoj traci vrlo repetitivan i fokusiran na jednostavan proces, može da ga radi bilo ko. Automatizacija u savremenom dobu i dalje otvara mogućnost za nova radna mesta, ali ti poslovi zahtevaju mnogo detaljnije/ozbiljnije obrazovanje. Radnici u fabrikama poslati su kući.

Ovo je glavni problem, problem koji vremenom postaje sve veći, i za koji nemamo dobro rešenje. Ljudi koji imaju IQ ispod 83 ne mogu da budu deo vojske SAD-a. Smatra se da su kontrapdoruktivni. Ova grupa čini otprilike 10% populacije. Šta znači imati IQ manji od 83%? Čini se da si normalan, ali ne možeš da pišeš, imaš veće poteškoće sa čitanjem, poteškoće da predvidiš posledice postupaka i ne možeš da koristiš kompjuter. Ne preostaje mnogo poslova gde se ne traži baratanje kompjuterom. Ako Uber i Gugl usavrše autonomni automobil, neškolovani radnici mogu da snose ozbiljne posledice. Vozač je, bilo da je u pitanju taksi ili kamion, najčešće zanimanje neškolovanih muškaraca širom sveta. Naravno, i autonomni automobili će zahtevati održavanje. Javiće se potreba za novim radnim mestima, ali će ti poslovni biti tehnički zahtevni. Previše zahtevni da bi vozači mogli da ih rade.

Jedno od rešenja za ovaj problem jeste osnovni dohodak. Opšta ideja je da od države dobijate dovoljno novca za najosnovnije stvari. Novac je „besplatan“, što znači da ga možete koristiti bez ikakvih restrikcija niti da treba da ispoštujete određena pravila da biste mogli da ga zadržite. Osnovni dohodak se od socijalne pomoći razlikuje u nekoliko tačaka. Socijalna pomoć zahteva da konkurišete na minimalan broj radnih mesta. Ukoliko dobijete ponudu za bilo koji od ovih poslova, morate da je prihvatite. To znači da morate prihvatiti i poslove koje prezirete. Radite zbog spoljnog pritiska, a ne zbog sopstvene motivacije. Kada jednom pronađete posao, socijalna pomoć se ukida, negodujući što imate posao.

Osnovni dohodak ne bi bio ukinut kada počnete da zarađujete. To bi značilo da možete zaraditi i više nego što želite. Ukoliko zarada nije nešto što vam je važno, već radije stvarate umetnost, a da ne zaradite mnogo i to bi bilo sasvim u redu.

Ovakav sistem bi koštao dosta. Jedno od zanimljivijih rešenja za finansiranje osnovnog dohotka jeste da se vlasnicima preduzeća traži da plaćaju robote koji obavljaju posao. U suštini, zaposleni u fabrici ne bi više imao posao, ali bi i dalje imao primanja koja je zaradio robot koji ga je zamenio. Fabrika bi i dalje imala prednosti zbog mehaničke trake. Robot ne pravi pauze, radiće po celu noć i ne zauzima se za svoja prava.

Čak i da osnovni dohodak reši problem novca, to ne bi sprečilo ljude da se osećaju beskorisnima. Posao je najosnovniji i najefikasniji način da se osećamo korisnima. Ne živimo u vakuumu. Kada sam na pitanje roditelja moje žene čime se bavim, odgovorio da sam fotograf, pitali su me – od čega zarađujem? Veza između posla koji radite i vaše svrhe u društvu je jaka. Nisu samo spoljni posmatrači ti koji vrednuju status vašeg posla, već je to i egzistencijalno pitanje. Koja je moj svrha? Hoću li nedostajati ikome ako me više ne bude? Ovo pitanja su teška za svakoga, ali za one koji su nezaposleni je skoro nemoguće da na njih odgovore smisleno. Ljudi koji sede kod kuće često snose posledice izolacije. U vakuumu ne stičete prijatelje. Dakle, ako za vas nema posla, pošto ne znate kako se koristi računar, vi ste prevaziđeni. To samo po sebi nije psihološki problem, mnogo je dublje od toga; to je stvarnost. Stvarno je koliko jedan problem to može biti, doći će i do psiholoških posledica. Biće sve više ljudi koji, depresivni, sede kod kuće. Nemaju prijatelje i imaju malo toga da ponude partneru. Nemaju više dugoročne ciljeve i nemaju razlog da ujutru ustanu iz kreveta. To je položaj iz koga je veoma teško pomeriti se.

Mislim da treba da promenimo način na koji posmatramo IQ. Trenutno na njega gledamo kao na broj koji predstavlja našu pamet. Što je broj veći to bolje. Skoro da se smatra dostignućem, što je veoma čudno jer IQ to nije. To je samo hvalisanje mehanikom, roditelji koji svojim susedima govore da im je dete bežalo sa časova i da će sasvim sigurno postati doktor. Ako je inteligencija dostignuće, šta je onda njen nedostatak? Ako smo ponosni na pametne ljude, kako gledamo na one koji nisu rođeni pametni?

Trebalo bi da IQ posmatramo kao činjenicu. Odstupanje od dualističke ideje dobra i zla. Naše društvo predstavlja vid takmičenja. Nije loše što neki ljudi dobijaju mnogo više od drugih, ali ukoliko određena grupa ljudi uopšte ne dobija priliku da pobedi, to je dobar put ka propasti. Od svih socijalnih nepravdi u svetu, najveću cenu plaćaju neobrazovani. Nama je potpuno normalno što ljudi koji obavljaju poslove za koje nije potrebno usavršavanje jedva preživljavaju. Zatvaraju se u sebe; ako nada postoji, ona se krije u eliti.

Pre jedno dve godine sam davao intervju u okviru projekta koji je pokrenulo Ministarstvo pravde koje je želelo da podigne svest o intelektualnoj zaostalosti srednje težine. Njihova ideja je bila da naprave prezentaciju virtuelne stvarnosti, a za mene su saznali nakon što sam napisao članak o seminaru o gejmifikaciji. Gejmifikacija znači da nešto predstavljamo na izazovan i angažujući način tako što ga pretvorimo u igru. Na primer, deca koja su mladi prestupnici mogu da sagledaju svoju situaciju kao da je u pitanju igra sa bekstvom iz sobe. Moraju da odgovore na određene zadatke kako bi pronašli rešenje koje vodi do slobode.

U intervjuu sam objasnio kako je naše društvo sve manje prijateljski nastrojeno prema neinteligentnim ljudima. Ukoliko želimo da živimo u održivom okruženju, moramo biti mnogo otvoreniji. 10% ljudi ima problema da pročita vreme na satu. Ne mogu da pronađu posao, jer poslovi za njih ne postoje. Pa ipak, zahtevamo od njih da prolaze kroz proces traženja posla. Jednom sam pravio društvo tinejdžeru koji je išao na razgovor za socijalnu pomoć i obećao sam sebi da ću govoriti što manje mogu. Na kraju krajeva, imao je skoro 18 godina i uskoro je trebalo da nauči da sve radi sam. Ipak, nisam uspeo u svojoj zamisli, jer svaka reč koju je on izgovorio umanjivala je šanse za dobijanjem socijalne pomoći. Ubacio sam se i pričao sam i molio, koristio sam svaki trik da zadrži socijalnu pomoć bar na još godinu dana. Nisam mogao se otmem utisku da sam katastrofu samo odložio umesto da je u potpunosti sprečim. Kako će dovraga on da sebi osigura socijalnu pomoć sledeće godine, ko će doći sa njim na intervju? Pomislio sam u sebi, kada bi se socijalna pomoć delila na automatu, možda bi i imao šanse.

Pročitajte i prethodni post – Algoritmi – slobodna volja i(li) eksploatacija.

Možete slušati i audio verziju Gole istine na engleskom jeziku:

 

Tekst je prenet sa portala Remarker.

Share