Živeti zajedno

Piše: Jelisaveta Blagojević

Trenutno se ne bavim ni dobrim pravnim argumentima, ni evropskim politikama, demokratijom, ljudskim pravima i slično. Ne pišem ni o tome koliko je i da li je to važno, da li uopšte želimo da stupamo u brakove ili ne. To prepuštam drugima, nadam se da će ih biti.

Dokle god se to ne desi, želim da ostavim trag, sećanje na ovaj trenutak tišine i odsustva svakog javnog razgovora na tu temu i hoću da vam kažem – kako god da ste vi iz vlasti zamislili da nam prava date kao nekim uljezima, u tišini, da niko ne primeti kako to radite, da se ne bi zgražavali, brinuli i moralisali o nama i našim životima – ta prava su na jedan drugi način već naša jer ih živimo i jer smo tu, u vašem komšiluku, radimo sa vama, kupujemo na pijaci sa vama, svuda nas ima ali se ne poznajemo. Vi nećete da znate, mi ćutimo. Pričamo nekim nemuštim jezicima. Retko pijemo kafu zajedno jer nam nedostaje jezik da razgovaramo.

A mi imamo svoje živote baš kao i vi, svoje ljubavi, svoje zajednice, svoju decu i nikad i ništa to neće promeniti. Nemojmo da živimo u tišini i neznanju plašeći se svih koji su drugačiji od nas, hajde da se upoznamo. Moraćemo jedni druge da pogledamo u oči i shvatimo da je jedina realnost to što živimo zajedno. Ne moramo da se volimo, ne moramo ni da se slažemo, ali moramo da se poštujemo i da živimo zajedno.

Nikada neću zaboraviti kako sam ležala u bolnici sa 8 žena u sobi i danima ćutala jer su one uglavnom pričale o svojim porodicama a ja sam tu temu izbegavala. A onda me je jednog dana Bosa iz Leskovca pitala koga imam od porodice i ja sam rekla ženu i sina. U sobi je nastao tajac. A Bosa (koja mi je poklonila papuče sa pufnicom da lepše izgledam) je rekla, čekaj, nemoj ništa da pričaš, idem po žene iz druge sobe da i one ovo čuju. I tako sam ja sa grupom žena sedela satima i odgovarala na njihova pitanja… Takođe, to nikako ne smem da zaboravim da kažem, neke od tih žena su me gledala pravo u oči i znale smo da nam se desilo nešto važno.

Ili kada mi je prodavačica cveća na uglu Strahinjića Bana i Rige od Fere jednog jutra prišla dok sam vozila dete u kolicima i rekla da se ceo komšiluk raspituje čije je to dete i da je, eto, ona smogla hrabrost da to i pita. Pitala me je šta sam mu ja, a ja sam rekla mama, a odmah potom usledilo je pitanje a šta mu je onda ona druga žena sa kojom ga takođe viđaju u kraju a ja sam opet, kratko odgovorila, mama. Pa čekaj, pitala se ona naglas, kako on to ima dve mame? Dugo smo ćutale i gledale se, nije imala više pitanja, ali je od tada svaki put kada bi videla mog plavokosog sina uzvikivala gde si bre Beli i davala mu po cvet.

Pričam vam ove lične priče jer sam tada naučila nešto važno; u društvu u kojem se o ne-normativnim seksualnostima ne govori i gde se one prećutkuju, ne postoji jezik da se o tome priča. Taj jezik tek treba da stvorimo i to je neophodno da bi bilo koji zakon koji će u parlamentu proći imao smisla.

Svaka vlast i svaka vlada treba da prestane da govori kako nam nešto čini, kao da su oni bolji, normalniji i ispravniji. Ispraviti viševekovnu nepravdu (a ima ih tako mnogo) koja je živote mnogih činila neživljivim, u kojoj su poniženje, stid i nasilje bile najčešća iskustva, i konačno, gde se za svoja uverenja završavalo i u koncentracionim logorima – za početak zahteva priznanje i izvinjenje. Oko toga ne sme biti pregovora.

Članak je prenet na portalu Peščanik.