Žilijet Greko

26. September 2020.
Ovaj tekst je napisan 2000. godine i objavljen u knjizi „Ženske ikone XX veka“ (Biblioteka XX vek, 2005). Žilijet Greko umrla je pre nekoliko dana, u 93. godini.
20180804194954!Juliette_Greco_voor_het_programma_Domino_in_de_Cinebone_Studio_in_Duivendrecht,_Bestanddeelnr_914-9574
Foto: Jack de Nijs / Anefo - CC 1.0

Piše: Svetlana Slapšak

Ima žena koje ne prestaju da zrače – svojim talentom, svojom sposobnošću da se menjaju, svojim prisustvom. U slučaju Žilijet Greko (Juliette Greco, rođena 1927), vrlo je teško uhvatiti pravu osnovu ikone: promenljiva, višestrana, dugotrajna, ona sigurno nosi mnogobrojna značenja koja u raznim trenucima bude novu, različitu publiku, ali uvek sadrži prepoznatljive elemente koji povezuju ukus i interes sasvim različitih generacija.

Žilijet Greko potiče iz politički jasno opredeljene porodice, i njen stav nije se bitno razlikovao od samih početaka: mati joj je bila kapetan u Pokretu otpora za vreme II svetskog rata, mati i sestra su uhvaćene i preživele su koncentracioni logor, ona sama provela je nekoliko meseci zatvora u okupiranom Parizu. Kada se to ima na umu, onda je razumljivo što Žilijet Greko gotovo uvek nastupa na godišnjem prazniku L’ imanite, dnevnika francuske komunističke partije. Njene veze sa levicom duboko su emocionalne, i mnogo lakše upisane u francusku nego u neke druge kulture.

Njena karijera započela je odmah posle rata, zahvaljujući delu Pariza gde je našla utočište: Sen-Žermen-le-pre, u šestom arrondissementu, na levoj obali Sene, uz Latinski kvart. Taj neveliki prostor označio je intelektualno buđenje posleratne Francuske, i Evrope. U kafanama, aulama i pozorištima nalazila se populacija koja je htela da objasni nedavne strahote, da izrazi sebe, ali i da se zabavi. Noć je bila važnija od dana. Sem mislilaca egzistencijalizma, tu su bili pesnici, kompozitori, pevači, glumci, slikari i mnogobrojni živopisni statisti kulture koja se stvarala nasuprot „desnoj obali“, u svakome značenju te reči. Biti lep i mlad bilo je dovoljno za početni uspeh. Žilijet je tako započela karijeru glumice, statirala je u nekoliko predstava, pojavila se u nekoliko nikada prikazanih filmova, recitovala je poeziju svojih još nepriznatih prijatelja, kao Borisa Viana. Izgleda da joj je upravo Žan-Pol Sartr dao ideju da počne pevati. Vrlo brzo, „muza egzistencijalista“ je postigla uspeh, bar u svojoj prirodnoj okolini. Duge crne kose, sa šiškama koje padaju preko čela, u crnome puloveru, crnim pantalonama i crnim mokasinama sa belim soknama, ikona je delovala pre svega zahvaljujući dubokom, tamnom, uistinu mediteranskom pogledu mlade žene. U uzbudljivome dobu kada je Žilijet Greko oblikovala svoj prvi lik, sve na njoj je značilo izazov – buržujskoj kulturi, neurotičnome posleratnom traženju sreće u materijalnom dobru, nasilnom zaboravu i potisnutoj odgovornosti za ratne strahote. Oni koji su najviše dali za slobodu u ratu, ljudi sa levice, bili su potpuno isključeni ne samo iz nove podele vlasti, nego i iz područja ustanovljavanja novih vrednosti i novih moralnih principa. Gorčina, ironija, protest bili su osnovni oblici govora koji se razvijao u prvu veliku posleratnu alternativnu kulturu. Žilijet je pevala reči svojih prijatelja, koji su pisali nove reči slušajući njen dubok, provokativan, isto toliko glumački koliko i pevački glas. Vredi analizirati taj lik, uokviren crnim, bojom žalosti: pokriveno je sve, sem lica – čuvenog beloga tena Žilijet Greko. Ženska figura svedena je na pogled, univerzalni ljudski pogled nedavne patnje. Smrt je upisana u aluzivna značenja. Ženska privlačnost svedena je na oči i glas. Ova svesna cenzura, koja zahteva razmišljanje i ozbiljnost, dijametralno je suprotna slikama koje je istovremeno nudila potrošačka, posebno američka kultura – zdrave, raspoložene, ne naročito verbalne i pogotovo ne misleće žene. No ne treba se ni za trenutak zavaravati – pokrivena i tajanstvena, Žilijet Greko je možda bila još zavodljivija u svome svetu, a kako će se docnije pokazati, i za mnogo širu publiku. Poezija koju je pevala – Rejmona Kenoa, Žaka Prevera, Borisa Viana, Žorža Brasansa, docnije jednog mladog pesnika i pevača osuđenog na kratkovečnost – Žaka Brela, davala je ljubavnoj pesmi višeznačnost i dubinu, koje je Žilijet Greko umela da iskaže. Privlačnost i zavodljivost njenog mladalačkog lika bila je u podrazumevanoj komplikovanoj, istovremeno surovoj i nežnoj ljubavi, ljubavi pravih i odraslih ljubavnika koji nemaju potrebu da jedno drugo obasipaju besmislenim stereotipima. Među obožavaocima egzistencijalističke muze bio je i Marlon Brando, koji ju je često posle večeri pevanja u lokalu vozio na motoru kući. Njen kult bio je potvrđen kada je u slučajno otkrivenom podrumu osnovala svoj klub, sa imenom punim značenja – Tabu. Mit o Tabu-u bio je toliko jak da su godinama posle turisti i obožavaoci pariske istorije obilazili mesto gde se klub nalazio. Kada mislimo na francusku žensku šansonu, onda su to Edit Pjaf, za šire slojeve, i Žilijet Greko, za one nešto zahtevnije. Pjafova je bila mala, bespomoćna, bolesna i u intervjuima nije imala da kaže nešto posebno; Žilijet je bila samosvesna, nezavisna, opasna i u intervjuima je imala itekako šta da kaže. Ne zaboravimo, obe su nosile istu „radnu uniformu“ – crno. Kada se u 80-im godinama pojavila Žilijetina knjiga uspomena Žižib, publika je shvatila da je ova žena ne samo imala šta da kaže, nego je to i umela da kaže dobrim jezikom, oštra duha i sa vrhunskim talentom za opažanje, dragocenim za svakoga istoričara epohe o kojoj je pisala.

Uzbudljivost i tajanstvenost evropske žene počeli su da bivaju zanimljivi za Amerikance nekoliko godina posle rata. Tako je i Žilijet pozvana u Hollywood, gde je odmah napravila skandal u nekom restoranu zbog američkog rasizma. Ne treba za boraviti da su, od 20-ih godina nadalje, mnogi crni američki književnici i umetnici nalazili utočište i mogućnost rada upravo u Parizu. Igrala je u nekoliko filmova, njen lik je postao globalno poznat, ali to izvesno nije bilo ono što je za nju predstavljalo uspešnu karijeru. Doduše, započela je dugotrajnu ljubavnu vezu sa oženjenim Darilom Zanukom, producentom, koje se docnije sa mukom oslobađala. No prava karijera Žilijet Greko nastavila se u Evropi, u Francuskoj. Lepša nego ikada, sa operisanim nosom koji je jedan od njenih ranih i nesrećno umrlih ljubavnika smatrao malo predugačkim, ona je zauzela mesto među šansonijerima najviše klase, nastupajući povremeno na pozorišnoj sceni i u filmovima. I tu se događa jedna od najzanimljivijih stranica njenoga životopisa: Žilijet je, naime, postala izuzetno popularna u… Japanu. Broj njenih albuma i ploča tamo prevazilazi sve evropske cifre proizvodnje i prodaje. Upravo tu možda najbolje čitamo „ikoničnost“ njenoga lika, efekat maske na podlozi tekstila, koji se tako dobro uklapa u japansko osećanje spektakla, scenskog efekta i, konačno, erotike. Žilijet Greko je nastupala čak i u tako tradicionalnoj instituciji kakva je No pozorište. Možemo je zamisliti kao kobnog ženskog demona dubokog glasa, lice bez tela, koje bi bilo isuviše provokativno pri takvoj erotičkoj energiji. U svakome slučaju, Japanci su lako u svoju kulturu upisali ono što je Žilijet predstavljala.

Žilijet Greko predstavlja ikonu koja se može čitati u različitim kulturama i na različite načine, ali koja sadržava neke vrlo važne konstitutivne elemente ženskoga položaja u francuskoj kulturi. Reč je o ženi koja deluje svojim izgledom, opremom, intelektom – zajedno, možda ne u kakvoj precizno određenoj disciplini, ali svakako svojom pojavom označava i produktivno izaziva određenu grupu – salon, klub, revolucionarno udruženje. U takvim grupama, vodeću intelektualnu poziciju imaju muškarci, ali su im „muze“ potrebne da bolje formulišu svoje stavove, da ih otkriju, ili naprosto da prežive. No za razliku od, recimo, nadrealističke muze, koja je uglavnom ćutala i pozirala, egzistencijalistička muza obnavlja energične, talentovane i načitane muze francuskih racionalista 18. veka, pre revolucije. Kada je Žilijet pevala, često je za stolom u uglu sedela jedna druga pametna i nezavisna žena, autorka za žene ključne knjige 20. veka, Drugi pol, Simon de Bovoar. U kafani Kod dva majmuna, na bulevaru Sen-Žermen, još i danas možete sedeti za stolom gde je Simon, uz jutarnju čokoladu, pisala svoje eseje. A ako imate malo sreće, negde oko 2h noću, može u lokal ući i stara dama prepoznatljivog pogleda, sa neizbežnim šiškama na čelu – Žilijet Greko. Njena ikona u starome svetu označava još i danas žensku nezavisnost koja ne isključuje muškarce, feminizam ublažen i sakriven u zavodljivosti, drhtaj ozbiljnog i odgovornog u zabavi i uživanju.

Članak je prenet sa portala Peščanik.

Share