Svetlana Slapšak – Pogreb sardine
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Pogreb sardine je završni ritual karnevala, u Veneciji, Španiji i još ponegde. Goja ima manju sliku sa tim motivom, koja deluje skoro veselo među njegovim turobnim karnevalskim slikama; to je i naslov romana iz 1986. Pjera Kombeskoa, uspešnog francuskog pisca koji je pod pseudonimom pisao i za Okovanog patka. Roman je eliksir veselja i ludosti, dešava se na raznim mestima i u raznim vremenima, i radnje se vrte oko nekih petnaestak stranica misterioznih navoda kako osvojiti ili srušiti vlast, ili oboje. Kroz roman prolaze najneobičniji likovi, iz visokih slojeva – čak i jedan bezimeni rimski car – a još više iz niskih, sa nakaznim izgledom, mislima i rečima. Pogreb sardine je kada karneval doživi vrhunac i treba se od njega rastati, bez kajanja i žalosti za ono što se događalo dok je trajao.
Negde i nekako u vrtlogu karnevala učinilo se da se i kod nas na Balkanu, odnosno u Srbiji izvodi ovaj ritual. Zaključak je posredan, ali su sretanja značenja i simbola razotkrivajuća: prvo je stiglo otkrovenje o preporučenoj zdravoj dijeti zasnovanoj na sardinama i poreklom iz porodične tradicije bivšeg predsednika države. Još ranije, pojavilo se misterioznih petnaestak stranica uputstva o rušenju države, koje su došle iz Hrvatske, katoličke zemlje u kojoj je karneval živ. I konačno, upravo poslednjih nekoliko dana, karnevalske ludorije dosegle su takve vrhunce da svakome mora biti jasno da je tome došao kraj. Groteskne scene sa ćacijima, u bolnici, sa studentima koji uopšte ne žele da uče i zato žive u Studenjaku a ne pred palatom Predsedništva, pa u samoj palati, gde je teškim ranjenicima ponuđeno sve, pa štrajk glađu, pa oću-neću, pa perorez kao oružje masovnog uništenja, i konačno, kraljica karnevala koja tuli o pravom nacizmu i odlazi u Doboj da poseti žrtve nacizma: sardina je definitivno mrtva, mora se odmah sahraniti da se ne usmrdi, zabavi je kraj.
Možda se neko zaista dokopao onih petnaestak stranica, neko sa razumom. Još verovatnije je da je posle pola godine karnevala masovno zaključeno da se sa sardinožderima ne može ništa drugo nego okončati zabava. Veliki izvođači karnevala prešli su sve granice. Desilo mi se da sam sasvim slučajno bila četvrt sata izložena karnevalskoj kakofoniji: čula sam da je društvo „egzamplar“ nacizma, da je negde u zemlji uspešno sprovedena „regeracija“, da se izborno ćutanje krši „svakog dana, već godinama“, da neko treba da napusti politiku i ode u opoziciju – koja nije deo politike??? – a sve se završilo krikom/zahtevom ženskog lika da je raspnu. Pažljiviji posmatrač od mene tu je prekinuo morbidnu čaroliju obaveštenjem da je ovo zadnje bio rijaliti… To je pomoglo, jer sam sačuvala zadnje snage da čujem šta se dešava u magičnim krajevima Zaječaru i Kosjeriću, gde se putevi od žute cigle sami grade dok po njima hodamo, a leteći majmuni otimaju ljude i nose ih u zatvore… a da sve to prestane, i da se vratimo kući, dovoljno je samo da udarimo petama u crvenim cipelicama.
Pa da se vratimo razumu. Karneval vlasti treba završiti odgovarajućim ritualom, da se karneval ne bi pretvorio u strašne scene iz rata, kao u Gojinom slučaju. Kombesko je u svome romanu o revoluciji očito čeznuo za veseljem koje se nastavlja u drugom obliku, a bez krvi i sa mnogo ljubavi nimalo privlačnih ljudi. Kad je sardina jedanput zbrinuta sa odgovarajućim ritualima, otvara se mogućnost za postkarnevalsku sreću. Može li se ostvariti revolucija uz sreću? I može li se ostvariti sreća bez revolucije? Može i jedno i drugo, posle sardine.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
