Šta sa mirovnjacima?

Autorka: Svetlana Slapšak

Mlada devojka sa transparentom na kome piše: Zaustavite genocid u Gazi! Najteže ju je zamisliti u Tel Avivu, a tamo je fotografisana. Šta je čeka? Najmanje izjava da je izdajnica. Kao i mnogi pravni stručnjaci koji su se usudili da to javno kažu, devojka je svoju izjavu zasnovala na definiciji genocida UN.

Međunarodna pravna definicija zločina genocida data je u članu II i III Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida, iz 1948. godine.

Član II opisuje dva elementa zločina genocida:

1) mentalni element, znači namera da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa kao takva, i

2) fizički element koji uključuje pet dela opisanih u sekcijama, a, b , c , d i e. Zločin mora uključivati oba elementa da bi se zvao „genocid“.

Delovi Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju genocida

Član II: U ovoj konvenciji genocid znači bilo koje od ovih dela izvršenih sa namerom da se potpuno ili delimično uništi nacionalna, etnička, rasna ili religiozna grupa, kao takva:

(a) Ubijanje pripadnika grupe (određenog naroda);

(b) Prouzrokovanje teških telesnih i mentalnih povreda pripadnicima grupe;

(c) Namerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili delimično uništenje;

(d) Uspostavljanje mere s namerom sprečavanja rađanja u okviru grupe;

(e) Prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu.

Član III:

(a) Genocid;

(b) Plan za izvršenje genocida;

(c) Direktno i javno podsticanje na izvršenje genocida;

(d) Pokušaj genocida;

(e) Saučesništvo u genocidu.

Dobar deo definicije, kao i sam neologizam „genocid“ potiču od Rafaela Lemkina, poljskog pravnika jevrejskog porekla, koji je o genocidu počeo razmišljati na primeru uništavanja Jermena od strane turskog carstva. Dopunio ga je za vreme i posle Drugog svetskog rata, jer je uspeo da posle napada na Poljsku pobegne, prvo u Švedsku a zatim u SAD. Dobar deo njegovih istraživanja nije bio prihvaćen u UN. Genocid još nije bio prihvaćen u pravu za vreme nirnberškog procesa, u kojem je Lemkin učestvovao na američkoj strani. Definicija bi se danas izvesno morala dopuniti ekocidom i kulturocidom. U svakom slučaju, onakva kakva je, u svim elementima odgovara onome što se događa u Gazi. Pitanje šta će se desiti sa devojkom iz Tel Aviva mora da se odnosi i na sve one druge koji po svetu nose njen transparent. I mora se postaviti pitanje šta realno, sem gesta humanosti, može da znači (i da uradi) pacifizam. Realističan odgovor je – skoro ništa. Istorijski gledano, pacifizam nikad nije mnogo značio, sem utehe da svi ljudi nisu krvoločni. Neki pacifisti imali su ulogu u odlučivanju u parlamentarnim uređenjima, bez pravog uspeha, ali sa izvesnom moralnom težinom (primer srpskih socijalista u glasanju protiv ratnih kredita pred Prvi svetski rat), feministički pokreti su većinom bili mirotvorni – pa ipak je upravo učešće žena u Prvom svetskom ratu odlučujuće delovalo pri glasanju za žensko pravo glasa u SAD i drugde… Neki pacifisti bili su spremni da umru za mir i protiv rata – setimo se samospaljivanja budističkih sveštenika u šezdesetim godinama, ili Štefana Luksa, slovačkog Jevrejina, koji se ubio usred sednice Lige Naroda 1936, pokušavajući da skrene pažnju na opasnost od nacizma. U novije vreme, pacifizam je uglavnom negativno određen, od Bosne preko Bliskog Istoka, Ukrajine… pa sve do devojke iz Tel Aviva. Sa druge strane, pacifizam zapravo nikad nije bio tako masovan i globalan, posebno u pokušajima da se rat spreči pre početka ili na samom početku, kao u novom veku. Pacifisti su išli 2003. u Irak da naprave živi zid i tako spreče rat; najveće zabeležene demonstracije uopšte bile su u Rimu protiv rata u Iraku, sa tri miliona učesnika. Od tada, već dvadeset godina svakodnevno stotine miliona ljudi protestuje protiv ratova, kojih je u izobilju bilo.

Između realne ocene o neuspehu pacifizma i realne ocene o izuzetnom porastu pacifizma mora postojati neka koliko-toliko čvrsta osnova za pojedinca, recimo za devojku iz Tel Aviva, i ta osnova je u odredbama UN o genocidu: kriterijum za genocid nije broj žrtava, već dokazana namera. Haški sud za Jugoslaviju mučio se sa dokazima namere, i tako i treba da bude. Devojku iz Tel Aviva dobro razumemo mi, koji smo živeli nedaleko od genocida i znali za njega, i nismo ćutali. Drugim rečima, biti mirovnjakinja/mirovnjak je duboko lična, intimna odluka, i samo tako može da postane većinska.

Članak je prenet sa portala Peščanik.