Srpski virus

23. January 2024.
Foto-Pescanik-024-02-1
Foto: Peščanik

Autor: Dejan Ilić

Deca iz Srbije neće da igraju lopte s decom sa Kosova: kada kadeti odbojkaške reprezentacije Srbije ne odigraju meč s kadetima odbojkaške reprezentacije Kosova – to je poruka, zar ne? Ne vidim kako se to može drugačije shvatiti. Ali, ako je to poruka, šta to zaista znači? Iako ne žive zajedno, ta deca žive jedna pored druge. Reklo bi se – susedi. Samo što nisu. Jer susedi nemaju problem da igraju lopte. I druže se, barem ponekad. Ako se ne igraju jedna s drugima i ne druže među sobom, onda to ponajviše izgleda kao da se spremaju da se u dogledno vreme pogledaju preko puščane cevi. Preterujem? Razmislimo još malo.

Dakle, vest kaže, u nedelju poslepodne, odbojkaška kadetska reprezentacija Srbije odbila je da odigra zvaničnu utakmicu s kadetskom odbojkaškom reprezentacijom Kosova. Trebalo je da igraju u Strumici, u Makedoniji, u okviru kvalifikacija za Evropsko prvenstvo. Tako je reprezentacija Srbije ispala iz kvalifikacija, a Kosovo ide dalje. Samo, taj takmičarski deo potpuno je nebitan. Zanimljiv je tek u onoj meri u kojoj pokazuje ozbiljan kapacitet za autodestrukciju koji se među „Srbima“ razvija i jača posebno u osetljivom formativnom, dakle tinejdžerskom uzrastu.

Od samoizbacivanja s takmičenja, mnogo je važniji jedan drugi aspekt odbijanja da se igra. Neko je poslao poruku da nema nevine igre za „našu“ decu, pogotovo ne s malim Albancima s Kosova. Ko god je pomislio da ovo ima veze s nepriznavanjem Kosova, duboko greši. Ovde je reč o vaspitavanju i podizanju mladih ljudi za streljačke strojeve (bez obzira na to da l će se naći u njima ili ispred njih). „Srpska“ deca su dobila nalog da ne smeju da se igraju s „albanskom“ decom. Naličje tog naloga je jednostavno: kada porastu, ako se ukaže prilika, biće im dopušteno da u tu decu (koja će isto porasti) pucaju. Hoću da kažem, sve i da ne priznate Kosovo, šta ima loše u tome da se deca igraju?

A da su nekim srećnim čudom utakmicu odigrali, bar tih desetak mladića dobro bi razmislilo da li da pucaju kad im jednog dana (a valjda taj dan neće doći) „neko“ gurne pušku u ruke. Jeste, tako vidim ovaj gest osoba zaduženih za „srpsku“ odbojku („srpsku“ ovde mora pod navodnicima pre svega zato što je kod nas sve, ali baš sve, etnički obojeno i ima etničku a ne recimo sportsku svrhu): zabrana da se igra je deo vaspitno-obrazovnog rada s mladima, što je u Srbiji bez ostatka sinonim za predvojničku obuku. Ali, nije stvar samo u podizanju zidova (u tom smislu, odbojka bi čak mogla biti i prihvatljiva za ovdašnje nacionalne dušebrižnike zbog mreže razapete na sredini terena), već i u laganju i izbegavanju odgovornosti.

Jer, nisu kadeti Srbije rekli – nećemo da igramo, mi ne priznajemo Kosovo. Njima je rečeno da odu kod lekara, da slažu da im nije dobro i da tobože zbog toga onda ne mogu da igraju. A lagali su da ne bi reprezentacija bila diskvalifikovana sa narednih takmičenja. (Kako će se ona kvalifikovati za ta takmičenja ako odbija da igra, sasvim je drugo pitanje o kome očito niko ne razmišlja.) To su novi slojevi vaspitno-obrazovnog rada. S Albancima ne treba ni lopte igrati. Ali se ne sme tako reći jer za to sledi kazna. A da se izvučemo od kazne važnije je nego da jasno kažemo šta mislimo. Do nekog novog susreta s Albancima, kada će opet svi biti bolesni. „Srpski virus“ na delu. (Fali mnogo navodnika u sintagmi „srpski virus“, neka ih čitalac sam postavi.)

Tako otprilike izgleda „srpsko“ patriotsko obrazovanje. Red mržnje, red laži, red kukavičkog sklanjanja od posledica.

Preterujem, uopštavam na osnovu jednog izdvojenog događaja? Čitalac je verovatno zaboravio kada se pre pet godina okupio „srpski“ svet da spreči devojčice s Kosova da igraju lopte u jednom beogradskom predgrađu. Pa umesto da policajci razjure siledžije, ondašnji ministar policije („najgluplji“ Stefanović) poslao je devojčice kući, nazad na Kosovo. I objasnio da su demonstranti imali pravo, jer šta devojčice s Kosova ima da se igraju u Srbiji i to još s malim „Srpkinjama“. Bile su to kosovske rukometašice juniorke. Neki roditelji s Kosova su tu decu poslali/pustili u Srbiju. Verovali su nam, mislili su da njihovoj deci, posle svega i uprkos svemu, ništa loše kod nas ne može da se dogodi. Videli su u nama ljude poput sebe. I, šta se dogodilo – demonstranti nasrnuli na devojčice, ne daju im da igraju lopte.

Evo šta mene zanima – kada Kurti razgovara s Vučićem, koga on predstavlja? To što on predstavlja, je l „mi“ priznajemo ili ne priznajemo? Šta god da je odgovor, zašto jedna pravila važe za decu, a druga za Vučića? Jer, evo, srpskoj deci u Strumici u nedelju zabranili da se igraju s albanskom decom, a već u ponedeljak u Skoplju, odrasli Vučić i Kurti zajedno na grupnom portretu predsednika vlada i ministara država (dakle: država!) zapadnog Balkana. (Jeste, Vučić je uljez na slici: jedini predsednik države na sastanku.) Pitanje za kraj onda glasi – ko se tu sa kim igra?

 

Članak je prenet sa portala Peščanik.

Click