Sistem (ni)je zakazao
Autorka: Nevena Ružić
Vest o sadržini zapisnika Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti duboko me je potresla, a u četvrtak sam prvi put imala priliku da pročitam šta u njemu piše, svojim očima, u svom vremenu.
Odavno sam bila rešila da svoja razmišljanja o tome kako bih ja u nekoj situaciji reagovala da sam, sada davnog leta 2019. godine bila izabrana na funkciju poverenika, ostavim za sebe i uzak krug prijatelja. Međutim, ono što smo kao društvo i pojedinačno doživeli 3. maja 2023. je veoma bolno, a posledice i dalje osećamo. Samo čitanje zapisnika vratilo me je u jutro te srede. Iz tih razloga, u ovom slučaju sam rešila da takva jedna odluka mora da ima izuzetak.
Da budem iskrena prema svakom ko poželi da čita dalje šta ja mislim o ovom slučaju, dodaću da sam proteklih meseci imala priliku da neposredno sarađujem sa Službom Poverenika, i da sam u toj saradnji imala, što se tiče međuljudskih i profesionalnih odnosa, više pozitivnih nego negativnih iskustava. Takođe, u toj Službi rade i ljudi koje poštujem, i lično i profesionalno razumem, među njima su i ljudi koji su mi prijatelji, drugovi, divni poznanici. I, ako ranije nisam reagovala na način koji bi bio više kritičan, mada sam se trudila da na direktna pitanja dajem direktan odgovor, mogu da obrazložim nečim što se u teoriji naziva „koruptivno ponašanje“.
Da preciziram, „koruptivno ponašanje“ nije delo koje se u krivičnom pravu definiše kao primanje ili davanje mita. Ovo je pojam koji definiše ponašanje koje je posledica svesne (ili izuzetno nesvesne) odluke da, zarad nekih koristi (npr. mogućnost saradnje, dobri međuljudski odnosi i sl.) prilagodimo ponašanje (npr. oćutimo na neku neumesnu šalu, prećutimo neku paušalnu primenu pravne norme, pa čak i ne reagujemo na nešto što smatramo suprotno propisu). Ovo ponašanje se može definisati i kao „socijalna inteligencija“, ali hajde da izbegavamo eufemizme. Koruptivno ponašanje nije neuobičajeno – mnogi filosofi su ukazivali na koruptivnost čoveka, i ono može biti pasivno i benigno, ali ipak i ono treba/mora da ima granice. Iako lično pogođena sadržinom dokumenata, smatram da sam, u nastavku teksta, uspela da dam nepristrasan, zakonima utemeljen stav.
Šta smo čuli u vezi sa nadzorom Poverenika nad Ministarstvom unutrašnjih poslova, a povodom prikazivanja spiska sa imenima dece za koje se smatra da su bila napisana u „listi za odstrel“ u jezivom događaju u OOŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, 3.5.2023. godine? Ukratko, na konferenciji za štampu održanoj istog dana, jedan od govornika u ime Ministarstva unutrašnjih poslova je svima pokazao spisak koji je maloletni izvršilac višestrukog ubistva sačinio, a dodatno je isti spisak tretiran kao dokaz od posebnog značaja jer je osoba, koja ga je prikazivala prisutnima na konferenciji, dakle medijima, imala rukavice na rukama. Na spisku koji je prikazan svima i sa namerom da uđe u krupan kadar bila su napisana imena maloletnih lica, a onda se čulo i usmeno pojašnjenje da je reč o učenicima određenih razreda. Konferencija je bila emitovana u realnom vremenu – uživo.
Ubistva su jeziva, a mozgu, srcu i duši nedokučiva, i emotivne reakcije su očekivane.
ALI – „jedan odgovorni državni službenik, funkcioner, oficir visokog ranga, odnosno svako odgovorno lice, mora da sačuva prisebnost u postupanju, a posebno da ima u vidu žrtve i njihove porodice, sve žrtve zajedno i svaku ponaosob (i one čiji su životi zauvek okončani i one čiji nisu). Dodatno, organizacijski, svaka priprema za konferenciju, ma koliko kratka, podrazumeva podelu zadataka (kad i šta se govori), pa je zaključak da su svi prisutni, barem iz MUP-a, bili upućeni da će se kopija spiska pokazati. To je jedini način da razumemo zašto govornici donose bilo kakve materijale na konferencije za medije. Dalje, organizacija je takva da mogućnost nekog medija da montira, ili režira, snimak je gotovo nepostojeća.“
Šta se (nije) desilo nakon pronošenja ovih informacija? MUP se nikada nije oglasio ili uputio makar apel medijima da taj snimak ne (re)emituju u celosti, da je delo učinjeno iz besa. Pritom, ovaj bes bi mogao da se razume, ali ne i da obriše postojanje odgovornosti. Kako možemo da vidimo sa Portala otvorenih podataka (pretraga prema predmetu 072-21-1883/2023-07), Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti pokrenuo je postupak nadzora nad MUP 9.6.2023. (više od mesec dana kasnije). Ipak, o zaključku sadržanom u zapisniku, kao konačnom ishodu toga nadzora, javnost nije bila upoznata, sve to do 6.3.2024. godine kada je BIRN objavio vest „Nadzor Poverenika o ’Ribnikaru’: Veselin Milić nije kršio zakon kada je pokazao spisak dece“, a zapisnik sa pečatom i potpisima počeo da se deli. Tada smo saznali da je Poverenik u zapisniku naveo „da na osnovu činjenja dostupnim javnosti spiska koji je sadržao ime, prezime i eventualno razred od strane policijskog službenika Veselina Milića, identitet lica koja se nalaze na tom spisku nije određen.“
Dakle, spisak sa imenom i prezimenom lica i razredom lica, a za koja znamo da su učenici određene škole, za potpisnike zapisnika nije podatak o ličnosti. Za bilo koga ko pročita Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, ili barem neku publikaciju Poverenika koja se objavljuje za Dan zaštite podataka o ličnosti, ovakva konstatacija je, uz korišćenje deminutiva, problematična i u neskladu sa Zakonom. Jer, prema članu 4 Zakona, podatak o ličnosti je svaki podatak koji se odnosi na fizičko lice čiji je identitet određen ili odrediv, neposredno ili posredno, posebno na osnovu oznake identiteta, kao što je ime i identifikacioni broj, podataka o lokaciji, identifikatora u elektronskim komunikacionim mrežama ili jednog, odnosno više obeležja njegovog fizičkog, fiziološkog, genetskog, mentalnog, ekonomskog, kulturnog i društvenog identiteta. Primera radi, Poverenik je u Publikaciji br. 9: Zaštita podataka – Stavovi, mišljenja i praksa Poverenika, pravilno izneo stav da „pseudonimizovani podaci takođe predstavljaju podatke o ličnosti“ (predmet broj 073-14-2482/2023-02). Dakle, i u slučaju „pseudonimizacije“, kao obrade na način koji onemogućava pripisivanje podataka o ličnosti određenom licu bez korišćenja dodatnih podataka, pod uslovom da se ovi dodatni podaci čuvaju posebno i da su preduzete tehničke, organizacione i kadrovske mere koje obezbeđuju da se podatak o ličnosti ne može pripisati određenom ili odredivom licu, primenjuje se Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, i takav podatak se smatra podatkom koji određuje, čini odredivim, odnosno odnosi se na lice.
Dalje saznajemo i da su novinari pokušavali da dobiju informacije o nadzoru i zapisniku, ali ih je Poverenik odbio rešenjem navodeći da „informacije koje su dobijene i zatražene od Sektora unutrašnje kontrole mogu biti klasifikovane oznakom tajnosti u smislu Zakona o tajnosti podataka“. Međutim, u ovom navodu ima nekoliko nelogičnosti. Prvo, sam Zakon o tajnosti podataka propisuje obavezno postojanje odluke o tajnosti, odnosno o stepenu tajnosti podataka (npr. članovi 11 i 13), s jedne strane, i način procene interesa koji se štiti, s druge (npr. članovi 10 i 12). Važno je napomenuti da Poverenik, kao drugostepeni organ u postupku ostvarivanja prava na pristup informacijama, u praksi ima slučajeve odlučivanja po žalbama protiv postupanja organa koji su navodili isti Zakon o tajnosti podataka. Između ostalog, u Publikaciji Poverenika posvećenoj slobodnom pristupu informacijama br. 11, Poverenik u postupku žalbe u vezi sa pozivanjem na tajnost podataka kao primer navodi da „te (štetne) posledice odnosno razlozi za uskraćivanje pristupa informacijama ne mogu biti apstraktni i hipotetički, već moraju biti učinjeni konkretnim, jasno prepoznatljivim u odnosu na tražene informacije, što prvostepeni organ nije učinio u obrazloženju svog rešenja.“ (Predmet broj 071-11-1788/2022-03 od 17.8.2022. godine) Dakle, da je hipotetički rešenje o odbijanju zahteva za pristup informacijama bio podnet nekom drugom organu vlasti, Poverenik bi, u skladu sa uspostavljenom praksom, „mogućnost da nešto bude klasifikovano“ smatrao neadekvatnim osnovom ograničenja prava na pristup informacijama od javnog značaja.
Ova priča ima nastavak. Kasniji prilog Insajdera „Izveštaj poverenika iz juna: Za otkrivanje identiteta dece sa spiska odgovorni mediji, a ne Milić“ u vezi sa inspekcijskim nadzorom iznosi još jednu nelogičnost, a to je izjava da zapisnik „nije konačan“. Poverenik je nakon objave vesti, priloga i odjeka, a zapravo šoka društva da se tako nešto dopustilo, u saopštenju na svom sajtu izneo sledeće: „Navedeno znači da su se u pojedinim medijima objavile informacije iz nadzora koji još uvek traje i iz zapisnika o nadzoru koji nije u konačnom obliku.“ I možda bi ovo moglo da zvuči prihvatljivo nekom ko nema običaj da čita zakone, a posebno nekom kome je materija upravnog prava zamorna. Možda.
Nakon pažljivog slušanja, odnosno čitanja saopštenja, nemoguće je zanemariti nekoliko značajnih „detalja“:
1. Kako stoji na Portalu otvorenih podataka Poverenika, a i kako je potvrđeno u ovom prilogu, ovaj predmet je otvoren juna 2023. godine, i još nije okončan. To je vremenski period u trajanju od više od 9 meseci za događaj koji ne zahteva naprednu forenziku i pregledanje kompleksnih informacionih sistema.
2. Dalje, ne postoji „privremeni“, „prevremeni“, „ne-konačan“, ili „zamrznut u vremenu“ zapisnik. Prema Zakonu o inspekcijskom nadzoru, a koji Poverenik primenjuje u radu, tako nešto ne postoji, niti je ikada postojalo. Jednom kada se akt pošalje subjektu nadzora uz potpise inspektora (ovlašćenih lica), taj dokument je sačinjen.
Kako stoji u zapisniku koji ima i pečat i potpise: „Terenski nadzor završen dana 26.06.2023. godine u 12:30 časova, a zapisnik je sačinjen u Beogradu, dana 29.06.2023. godine nakon prijema pisanog izjašnjenja Rukovaoca.“ I ovde nema linka, jer zapisnik se deli van dostupnih sajtova.
I, šta ćemo sad!? Ovo se čini kao retoričko pitanje, a zapravo je suštinsko. Nakon ovakvog saznanja, šta da se radi?
Kako su u pitanju Zakon o inspekcijskom nadzoru i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, možda je odgovor sadržan u odredbama ovih zakona, uz primenu Zakona o državnim službenicima.
Primera radi, pritužba na rad službenih lica inspekcije (član 52) Zakona o inspekcijskom nadzoru nije primenjiva, jer podnosilac ove pritužbe može biti lice koje „smatra da su mu njihovom nezakonitom ili nepravilnom radnjom, odnosno nesavesnim radom povređena prava ili slobode“. Čak i u slučaju da je postupak nadzora pokrenut na osnovu predstavke onih koji su neposredno (maloletna preživela lica) ili posredno (članovi porodice) pogođeni ovom objavom, nije verovatno da bi bili prepoznati kao ova lica.
Ipak, član 53 Zakona o inspekcijskom nadzoru „Posebni slučajevi odgovornosti službenih lica“, može da bude primenjen, jer na osnovu ove odredbe inspektor, odnosno službenik ovlašćen za vršenje inspekcijskog nadzora, odgovoran je:
1) ako u vršenju inspekcijskog nadzora ne preduzme, ne predloži ili ne odredi mere ili radnje za koje je ovlašćen;
2) ako u vršenju inspekcijskog nadzora ne predloži ili ne pokrene postupak utvrđen odredbama ovog zakona, a bio je dužan da to učini;
3) ako u vršenju inspekcijskog nadzora prekorači granice svog ovlašćenja.
Treba napomenuti da je prema ovoj odredbi Zakona u pitanju teža povreda radne dužnosti, a prema članu 110 Zakona o državnim službenima na raspolaganju su različite disciplinske kazne, svakako, pod uslovom da rukovodilac, neposredni i drugi, nije učestvovao u kreiranju zapisnika.
I možda je to početak! Početak da razumemo da poslovi u javnom interesu podrazumevaju odgovornost, da ne možemo da pobegnemo od toga, da je to obaveza, ne samo moralna, već pravna. I hajde da barem oko nekih vrednosti, a ovde su životi dece u pitanju, kažemo da nema mesta politizaciji i političarenju, paušalnosti i olakim ocenama. Hajde da u tim slučajevima primenimo zakone. Hajde da ponašanjem pokažemo da smo ljudi.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
