Ruska ekonomija – kratkoročna prognoza

Piše: Branko Milanović

Prikaz memoara Andreja Kozirjeva „The Firebird: The Elusive Fate of Russian Democracy / Žar-ptica: Neuhvatljiva sudbina ruske demokratije“, deo edicije od 33 toma Ruskih i istočnoevropskih studija, University of Pittsburgh Press, 2019.

Rusija ima težak peh da je vode krajnje nekompetentni lideri. Oni čine suprotno od svojih namera. Brežnjev je planirao da uvede neki stepen predvidljivosti u unutrašnju i spoljnu politiku zemlje, ali njegova duga vladavina obeležena je padom sovjetske privrede. Gorbačov je želeo da stvori demokratsku federaciju, ali je na kraju morao da prihvati raspad SSSR-a i opšti uspon nacionalizma. Jeljcin je krenuo da pravi demokratsku Rusiju, ali se za vreme njegove vladavine odigrala najveća pljačka imovine u istoriji, a on je na kraju spao na pomoć KGB-a. Putinov cilj je bio da zaustavi propadanje Rusije, ali posle njega Rusija će biti slabija, manja i izolovanija nego što je ikada bila u poslednjih 250 godina.

Andrej Kozirjev je bio Jeljcinov ministar inostranih poslova od 1990 (kada je Rusija još bila deo SSSR-a) do 1996. Bio je najproameričkiji ministar spoljnih poslova u istoriji Rusije, nazvan „gospodin Da“ nasuprot Andreju Gromiku, dugogodišnjem sovjetskom ministru inostranih poslova, kojeg je zapadna štampa zvala „gospodin Njet“. U knjizi „Žar-ptica: Neuhvatljiva sudbina ruske demokratije“, Kozirjev se seća svog vremena na vlasti. Memoari su dobro napisani i laki za čitanje. (Podnaslov je varljiv: knjiga jedva da ima veze sa demokratijom, ali ima mnogo sa ruskom spoljnom politikom.) Sam tekst nema nikakav analitički okvir, bilo da je reč o diplomatiji ili o međunarodnim odnosima i u njoj nema uobičajene naučne aparature: u knjizi nema nijedne fusnote, niti reference na bilo šta, članak ili knjigu, osim raznih ruskih i američkih novina. Stiče se utisak da se ruska spoljna politika nije opterećivala bilo kakvim teorijama međunarodnih odnosa. (U poređenju sa sličnim memoarima Henrija Kisindžera „O Kini“, o kojima sam pisao, i izvanrednim ratnim dnevnicima sovjetskog diplomate Ivana Majskog, knjiga Kozirjeva je daleko inferiornija.)

Tokom prve polovine 90-ih godina prošlog veka Kozirjev zastupa neverovatno naivan stav da demokratije neguju uzajamno prijateljske odnose, dok totalitarne zemlje poput Sovjetskog Saveza imaju drugačiju, imperijalističku spoljnu politiku. On je prosto staru sovjetsku teoriju o odsustvu protivrečnosti u komunističkim režimima primenio na demokratije. Pritom on koristi i iste klasifikacije, samo ih popunjava drugačijim sadržajem. Obe teorije su naravno nerealne: zemlje imaju interese i bore se za njih bez obzira na unutrašnje političko uređenje. Mada nerado, Kozirjev će to uskoro shvatiti, suočen sa američkom nepopustljivošću i prezrivim odnosom prema svim ruskim zahtevima. Drugi deo knjige je zato mnogo mračniji.

Svi problemi koji su doveli do ruske invazije na Ukrajinu su već tu i čitalac ima utisak da je aktuelni rat bio gotovo predodređen. (To nije cilj knjige objavljene 2019. Kozirjev je oštro kritikovao Putinovu odluku da izvrši invaziju na Ukrajinu.) Rusko-ukrajinski problem se javlja već sa prvom tačkom Bjelovješkog sporazuma kojim je ozvaničen raspad Sovjetskog Saveza (Kravčukovi zastupnici su odbili da učestvuju u izradi sporazuma u Bjelovješkoj šumi, a ukrajinski parlament je usvojio verziju sporazuma koja je uključivala dodatni amandman o nepovredivosti republičkih granica). Legalnost samog sporazuma je krajnje sumnjiva. Odluku su doneli predsednici tri republike umesto svih 15 (kazahstanski predsednik se zapanjio kada je u jutarnjim novinama pročitao da je SSSR raspušten i da je njegova republika postala nezavisna država).

Širenje Natoa zauzima centralno mesto počev od druge godine Klintonove administracije i ostaje najvažnije pitanje američko-ruskih odnosa sve do 1996 (kada Kozirjev podnosi ostavku). Čitaocu tako postaje jasno da sukob oko proširenja Natoa nije pokrenut Putinovim govorom u Minhenu 2007, ni pozivom Džordža Buša Mlađeg Ukrajini i Gruziji da se pridruže vojnom savezu 2008, već samim otvaranjem rasprave o transformaciji/proširenju Natoa u prvoj polovini 90-ih.

Kozirjev iznosi mnoštvo bizarnih detalja u vezi sa tim delom istorije uključujući i lukavo organizovan susret Leha Valense i Jeljcina, gde se ruskom predsedniku obezbeđuju neograničene količine votke tako da na kraju pristane na jednu rečenicu u poljsko-ruskom komunikeu, kojom Jeljcin praktično pristaje na članstvo Poljske u Natou. Uzrujani Kozirjev (pošto je ranije već video sličan tretman votkom kome je Jeljcina podvrgnuo Nursultan Nazarbajev) ulazi kod Jeljcina i vidi da predsednik nije u stanju da vodi razuman razgovor. Sledećeg dana rusko ministarstvo pokušava da ublaži spornu rečenicu, ali je šteta već učinjena.

Osim odsustva bilo kakvog analitičkog okvira, pa samim tim i spoznaje da je vođenje ruske spoljne politike zasnovano na diletantizmu, čitaoca čudi i to što Kozirjev izgleda ne shvata glavnu kontradikciju američko-ruskog nesporazuma. Posle Buša Starijeg koji je SSSR (i Rusiju) tretirao sa poštovanjem, za Klintonovu administraciju Rusija je bila zemlja koja moljaka za finansijsku pomoć dok istovremeno očekuje tretman globalne sile. Jaz između ove dve uloge se širio tokom ekonomskog opadanja Rusije 90-ih. Ni Jeljcin ni Kozirjev nisu mogli realno da očekuju da bi, nakon što izmole novac od Klintona, u nastavku razgovora neko mogao da ih shvati ozbiljno kao predstavnike globalne sile.

Ako je Rusija htela moć nije trebalo da se razbacuje besmislenim tvrdnjama o svom demokratskom statusu, već da se posveti jačanju svoje ekonomije, uvođenju reda u svoj politički sistem i smanjenje korupcije, te da počne da proizvodi ono što svet hoće da kupi i da prestane da bude petro-država. Da je Rusija to učinila u naredne dve decenije, SAD bi je drugačije tretirale, možda kao strateškog konkurenta (što su očigledno činile od 1991) ali sa poštovanjem, onako kako se Amerika odnosila prema Kini pre dolaska Trampa na vlast. Ali čini se da ova jednostavna istina izmiče Kozirjevu koga (eksplicitno) ne zanimaju ni ekonomija ni korupcija, koja je uništavala tkivo ruskog društva i temelje Jeljcinovog režima.

Budući da Rusija nije mogla da prihvati gubitak statusa velike sile, a ni za vreme Jeljcina ni za vreme Putina se nije transformisala u značajnog međunarodnog igrača, mogla je da se osloni samo na pretnju nasiljem: nuklearno oružje i mogućnost uništenja sveta. Dakle, morala je da se osloni na negativnu moć razaranja jer, za razliku od sovjetskih vremena, ekonomski i ideološki nije imala šta da ponudi čak ni onim delovima sveta izloženim istorijskom uticaju njene kulture, jezika i velike ruske umetnosti 19. veka.

Kozirjev ne priznaje, mada možda ni ne shvata ovo ključno pitanje. Njegovi memoari su zanimljivi za čitanje, ali pre svega ilustruju, uprkos želji autora, amatersku prirodu ruske diplomatije vođene 90-ih godina prošlog veka.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.