Osvajanje slobode

Svako ko danas i ovde primi ovakvu nagradu mora se zapitati čime ju je zaslužio. Slušali smo i čitali da je sloboda tek iluzija, da je samo izuzetno dostupna. Možda. Ali osećaj slobode je stvaran. Nema nikoga ko ga nije nikad udahnuo, proživeo. Osećaj slobode je i važan. Zato što individuu čini srećnom, a društvo sposobnim da se nada i da gradi svoju utopiju.

Nema recepta, nema mape puta osvajanja slobode. Ja sam išla uskom stazom pokušaja osvajanja vladavine prava. Uverena da vladavina prava oslobađa državu, do izvesne mere i društvo, despotske samovolje. Bezlični zakon, jednak za sve, jeste sloboda od tiranske osionosti koja nikad nije jednaka za sve, nikad se ne obazire na unapred postojeća pravila. Igra svoju igru, a pravila samo ona zna. I tu slobode nema.

Sa mnogim svojim kolegama i koleginicama govorila sam i pisala o vladavini prava kao o slobodi. Danas, ovde vladavine prava nema. Štaviše, manje je ima nego što je ikad bilo za vreme mog dugog profesionalnog života. Nisam uspela, nisam osvojila, nisam doživela vladavinu prava. I neću je doživeti, nemam više toliko vremena pred sobom. Ako sam ičim zaslužila ovo visoko priznanje to je dosadna upornost. Dosadna upornost, koja, sigurna sam, ni ubuduće neće prestati. Postaće još dosadnija.

Iza Osvajanja slobode, to dobro znamo, stoji sećanje na Maju Maršićević Tasić. Umrla je u trenutku kada je verovala, kada je mnogo nas verovalo da je sloboda na domak ruke. Što više danas tonemo u neslobodu, to je sećanje na Maju bolnije. Ona je imala svoje inovativne načine rvanja sa neslobodom, nekad prečicom, nekad zaobilaznim putem. Danas mnogi samo ponavljaju njene metode. Inovativnost nije odlika ovog političkog trenutka.

Svaka nagrada Osvajanja slobode, svih koje su je dobile, posvećena je sećanju na Maju. A pored nje, svako ko bude nečim nagrađen ima potrebu da nagradu još nekome, svom ličnom, posveti. Moja posveta ide dvema ženama, koleginicama. Njih više nema. Jedna je advokatica Ebru Timtik, koja je umrla u 42. godini od posledica štrajka glađu u zatvorskoj bolnici u Turskoj. Zato što je u autoritarnom režimu tražila pravično suđenje. Druga je Rut Bejder Ginsburg, sutkinja Vrhovnog suda Sjedinjenih Država. Ona je višestruku diskriminaciju koju je iskusila, uspela da pretoči u svoj poziv pravičnog sudije bespomoćnih ljudi. Njihova sloboda je nedostižna, ali su njihovi životi apsolutno inspirativni.

Na samom kraju. Ovde među nama je žena koja mi je pre više od 20 godina poklonila metlu, smatrajući je adekvatnim prevoznim sredstvom za mene, s obzirom na neke moje osobine. Izuzev što je to bila majušna metla, metlica, i ja je smatram takvom, adekvatnom. Tada sam razumela, a danas još bolje, da je potrebno imati nešto od tog bića fantastike, bića koje se prevozi metlom, da bi se čovek odvažio na poduhvat kakav je, na primer, osvajanje slobode. Bilo od čega, bilo od koga.

Hvala vam svima.

Članak je prenet sa portala Peščanik.