Osobe sa invaliditetom i desnica
Piše: Lazar Stefanović
Ovaj članak se fokusira na sudbinu prava osoba sa invaliditetom u periodu rasta političke desnice u Evropi i drugim delovima sveta, kao i ekonomske krize koja predstoji kao posledica pandemije korona virusa. Zbog čega desnica i neoliberalne ekonomske politike ne pogoduju realizaciji ne samo ekonomskih i socijalnih prava, već i građanskih i političkih prava osoba sa invaliditetom i zbog čega je moguće da ulazimo u razdoblje krize za Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom razmotriću u narednim redovima.
Konvencija Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (u daljem tekstu CRPD) je najopširniji međunarodni dokument ljudskih prava i sadrži norme koje se tiču građanskih i političkih, ekonomskih, socijalnih i kulturnih prava osoba sa invaliditetom, odnosno obaveze države i privatnih aktera da preduzmu različite mere kako bi osobe sa invaliditetom ova prava ostvarila. Verovatno više nego bilo koja druga konvencija Ujedinjenih nacija o ljudskim pravima CRPD svedoči o neraskidivosti svih grupa ljudskih prava. Takozvana prva generacija prava – građanska i politička, tradicionalno su bila bliža ideologiji zapadnih demokratija sredinom 20. veka, dok su ekonomska, socijalna i kulturna socijalna prava (druga generacija) znatno više podrške dobijala iz tadašnjeg Istočnog bloka. Ova podela je simptomatična i ilustrativna i za temu ovog članka. Iako se u poslednjih 30 godina brisala granica zapadnog i istočnog sveta, posebno uzimajući u obzir demokratizaciju evropskih država, jasno je da ideologija ima značajan uticaj na ostvarivanje prava građana i danas. Kako su generalno građanska i politička prava uglavnom uskraćivana u autoritarnim državama, tako se njihova realizacija u Evropi unapređivala poslednjih nekoliko decenija. Sa druge strane ekonomska i socijalna prava nisu doživela takav napredak, pre svega jer su bila u suprotnosti sa neoliberalnim politikama, te smanjenjem potrošnje za socijalnu zaštitu (i obrazovanje) kao jedne od glavnih karakteristika neoliberalnih sistema razvijenih država. Ali zašto je osim socijalnih i ekonomskih, realizacija građanskih i političkih prava osoba sa invaliditetom u velikoj meri zavisna od ekonomske politike? Da bih ovo objasnio daću kratak osvrt na sadržaj CRPD.
CRPD se često naziva instrumentom koji treba da promeni paradigmu – da osobe sa invaliditetom postanu ravnopravni građani, koji raspolažu svojim pravima i uživaju autonomiju, za razliku od tradicionalnog pristupa koji tretira osobe sa invaliditetom kao objekte milostinje, o kojima odlučuju drugi. Ono što je kod CRPD drugačije od većine drugih UN konvencija je upravo to što su ekonomska i socijalna prava eksplicitno i neraskidivo vezana za realizaciju građanskih i političkih prava osoba sa invaliditetom. Za potkrepljivanje ove tvrdnje obično se uzima jedno od prava iz CRPD – pravo na samostalan život i uključenost u zajednicu. Ukratko, ovo je pravo svake osobe sa invaliditetom, bez obzira na vrstu i težinu invaliditeta, da živi u zajednici (ne u instituciji, segregisano) i živi samostalno (odlučuje o svom životu, uz podršku ako je potrebno). U ovom članu Konvencije se prepliću građanska prava, socijalna i ekonomska i oslikavaju zavisnost jedne vrste prava od drugih jer uključenost u zajednicu i samostalan život su preduslovi za ličnu slobodu, porodični život, pristup pravdi, političko učešće, zapošljavanje itd. Sa druge strane, samostalan život i uključenost u zajednicu su neostvarivi bez jednakosti pred zakonom, odnosno pune poslovne sposobnosti osoba sa invaliditetom, za čiju je realizaciju osim zakonskih promena, potrebno uspostaviti usluge (socijalne zaštite) kojima će se pružati podrška za donošenje odluka u cilju uživanja svoje poslovne sposobnosti (posebno za osobe sa intelektualnim invaliditetom).
Kada se ovo pročita, samo se nameće pitanje sa početka – da li Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom ima dobre izglede da bude sprovedena u državama koje ne neguju socijalne politike blagostanja?
Razvijeni sistemi socijalne zaštite i socijalne politike koji efikasno doprinose izjednačavanju šansi i opskrbljivanju manje privilegovanih članova društva sredstvima i uslugama neophodnim za dostojanstven život i ostvarivanje osnovnih prava – prvi su neprijatelji desničarskih, neoliberalnih i libertarijanskih ideologija. Da ironija bude veća, desnica je pokazala da je sposobna da politički profitira na nezadovoljstvu građana izazvanog nejednakostima, te da se uz pomoć populizma dokopa vlasti u mnogim državama. Međutim, jednom na vlasti, desnica radi ono što joj je u prirodi – smanjuje javnu potrošnju u oblastima socijalne zaštite i obrazovanja, a diže troškove za vojsku i policiju.
Svakako treba uzeti u obzir da ideologija vladajućih partija nije jedini, pa ni glavni prediktor javne potrošnje, već su tu i rast BDP-a, kretanje nezaposlenosti i veoma značajni aranžmani sa međunarodnim institucijama kao što je Međunarodni monetarni fond, koji uvek vode rezanju javne potrošnje i u sferi socijalne zaštite (Bursać, 2018). Početke ovih politika vidimo u Srbiji poslednjih nekoliko godina kroz izmene zakona, koji navodno treba da doprinesu boljoj upotrebi socijalnih transfera. O ovim izmenama pisali su i govorili na Peščaniku Sekulović, Ćurčić, Reljanović i drugi, skrećući pažnju na posledice i stvarne namere zakonodavca – rezanje troškova za socijalna davanja.
Ne treba zaboraviti ni to da se smanjenjem učešća države veliki deo podrške i brige o najugroženijim pojedincima u društvu prebacuje na dobrotvorne organizacije. Tada građani zavise od privatnih entiteta koji mogu nekontrolisano menjati uslove za pružanje svojih usluga, ali i ostati bez finansiranja i prekinuti pružanje usluga, što unosi neizvesnost u živote i doprinosi marginalizaciji, siromašenju i isključivanju iz društva. Sa druge strane, jedna od osnovnih ideja promene paradigme invalidnosti je otklon od takozvanog dobrotvornog modela, gde su osobe sa invaliditetom objekti milostinje, primaoci pomoći, pa je oslanjanje na dobročinstvo sušta suprotnost ideje na kojoj su invalidski pokret i CRPD zasnovani.
Po svemu sudeći, sprovođenje CRPD je nezamislivo bez jačanja levice i borbe za jednakije društvo u celini, te bi se promena paradigme za osobe sa invaliditetom mogla smatrati nekompatibilnom sa politikama koje promovišu štednju i smanjuju ulogu države u socijalnoj zaštiti.
Reference
Mario Reljanović: ZFPPD nije dobar zakon – podjednako je loš za sve mame i za svu decu
Ivan Sekulović: Razaranje sistema socijalne zaštite
Emisija: Bože (socijalne) pravde
Andrew Fischer. 2020. The Dark Sides of Social Policy: From Neoliberalism to Resurgent Right-wing Populism. Development and Change 51(2): 371-397.
Dejan Bursać. 2018. Uticaj ideološke orijentacije političkih partija na javnu potrošnju u bivšim socijalističkim društvima. Doktorska disertacija na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Autor je saradnik Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI) i doktorand na Bečkom univerzitetu.
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
