Odlazak Dubravke Ugrešić

Piše: Svetlana Slapšak

Kada ode velika svetska književnica, moralo bi biti mnogo članaka, nekrologa, ocena, sećanja… O Dubravki Ugrešić je napisano neočekivano malo, skoro stidljivo. U Hrvatskoj, koja bi se morala boriti za njeno ime i poreklo, samo je alternativa (Novosti, Booksa) pisala o njoj, i organizovala komemoraciju u Zagrebu, u Lutkarskom pozorištu, mesec dana docnije. Nimalo čudno, kad se setimo kako se hrvatska zvanična politika, zajedno sa nacionalističkim krugovima, ponašala prema njoj. Na komemoraciji u Zagrebu bio je izaslanik Predsednika republike, bilo je i nižih „izaslanika“ iz Ministarstva kulture. Ali bio je i holandski ambasador. U publici – stotinjak onih koji su ju istinski poštovali.

Nelagodnost u Hrvatskoj i javna sramota sa nagomilanim strahotama koje su joj priređivane više od 30 godina, potiče izvesno od toga što je nisu mogli opredeliti. Neki su je nazivali „hrvatska“ književnica, neki „jugoslovenska“ – većina nije mogla da se pomiri sa time da Dubravka Ugrešić, po svojoj volji, ne pripada nijednom kolektivu. Sa tim odrednicama odlučno je raskinula, nije bila ni izgnanica, ni nekadašnja kolonizovana, ni „lutajuća Holanđanka“ – jer dobila je holandsko državljanstvo. Bila je svoja, trans- i post- i hiper-, izvan definicija, neuhvatljiva i moderna. Holandsko državljanstvo omogućilo joj je privilegiju – čega u životu skoro nikad nije imala – da ode uz eutanaziju, okružena rodbinom i prijateljima, u miru i ljubavi.

Dubravka Ugrešić u 80-im godinama prošlog veka bila je izvesno najpriznatija i najomiljenija književnica u Jugoslaviji, nagrađivana, objavljivana, obožavana. Bila je plodna i priznata naučnica, teoretičarka i istoričarka ruske avangarde, komparatistkinja, a istovremeno je pisala privlačnu, duhovitu, žanrovski izazovnu, oslobađajuću književnost – posebno za žene. Nomenklatura nije mogla da je uvrsti među disidente, jer smislila je neočekivan i potpuno novi put – ironično je gledala svakodnevicu socijalizma, pišući humornu antropologiju (naročito mušku) toga sveta. Kada su, na talasu nacionalizma, zla i vulgarnosti, njene muške kolege odlučile da sa novog tržišta izbrišu celu uspešnu žensku konkurenciju, Dubravka je izvesno bila među potencijalnim žrtvama. U svojim romanima pre rata, ona je otvorila Pandorinu kutiju jugoslovenske kulture – patrijarhalnost, cinizam, laž, ali okrznula je i međunarodne teme, položaj tzv. „male književnosti“, zakone tržišta u književnosti, proganjanje talenta, licemerje kulturnih institucija. Njen odlazak iz Hrvatske bio je, razumljivo, obeležen prelaskom na drugačiji pogled prema drugačijem svetu, a ne ožalošćenošću i osvetom.

Dubravka Ugrešić započela je pisanje onako kako je „propisano“ za žene – poezija i/ili dečija književnost. Njene dečije knjige obeležile su ironija, neobičnost i sklonost prema nonsensu i fantastici. Takve knjige povremeno je pisala i docnije, a pred kraj života ih je napisala nekoliko, čime je zaokružila svoje delo. Romani su izvesno bili njen kraljičin žanr. U evropskoj književnosti označila je potpuno novi oblik romana sećanja kao krvavu borbu da se slike i pojmovi sačuvaju od sentimentalnosti, kolektivizacije i manipulacije. Nikada nije podlegla nostalgiji – njeni opisi prošlosti često su ograničeni na jedan predmet – već je secirala sećanje do osnovnog, netaknutog sadržaja, onog koji još tvori smisao u sadašnjosti. Njeni „gorki“ romani samo koriste isti, kritički odnos prema stvarnosti, nisu lišeni ni humora ni ironije, jer prethodni svet je, bez razmišljanja i kajanja, odneo rat. Istovremeno, osvojila je i jedan novi žanr, esej. Sa svojim književnim i istorijskim znanjem posegnula je za onim što je evropski esej od renesanse pa do realizma 19. veka negovao kao nužnu dopunu filozofije i književnosti – samoanalizu i analizu novih okolnosti, određivanje sopstvenog dela u društvenom kontekstu, traženje intelektualnog oslonca. Njen termin „kultura laži“ odnosi se na čitavo – vrlo čupavo – klupko problema koji tek danas, četvrt veka docnije, postaju jasniji u svoj svojoj grozoti. Lokalno je uistinu pokazalo svoje ružno globalno lice, i Dubravkino razmišljanje o kulturi laži je danas aktualnije nego ikad. Njena intervencija u svetu koji nije bio lokalni ponekad je razbešnjavala, posebno u SAD, one „stručnjake“ koji ne podnose da se neko sa periferije meša u njihov autoritet. A upravo je u svojim američkim esejima Dubravka odškrinula vrata međusobnom razumevanju i raskrinkavanju kulturnog kolonijalizma. Usuđujem se da kažem da je u američkim esejima pokazala malčice sentimentalnosti, razneženosti nad besmislenim i skrajnutim, čega nema u njenim evropskim ili lokalnim esejima. Njeni romaneskni eseji posebna su kategorija, neka vrsta poetske enciklopedije fragmenata ličnih sećanja, slika, kolaža i rasutih detalja iz kojih postepeno nastaju priče. Enciklopediju Dubravka shvata kao gomilu fragmenata, lični izbor koji dozvoljava različite verzije povezivanja. To je cirkularni argument sa naracijom, slobodni pristup oslobođen leksikografskih pravila.

Postoji izrazita veza između ranih Dubravkinih pripovedaka i njenih eseja. Njene kolekcije pripovedaka zapravo su sinopsisi nenapisanih romana, a neke od tih pripovedaka unela je u svoje romane. Poetika Dubravke Ugrešić zasnovana je na polisemiji, koja se ostvaruje prelamanjem u žanru, možda lomljenjem žanra, sa inovacijama koje kuljaju iz pukotina. Zato je fragmentarnost toliko važna, i zato svaki fragment mora biti pažljivo izrađen: svaka priča mora da razbije svoj narativni okvir, onako kako je pisao Dubravki veoma drag Danil Harms. U jednom od naših druženja rekla mi je da sva naša sretanja započinju kao Harmsove priče – jedino što nema katastrofe na kraju.

Kao mnogo puta nagrađivana i priznata vrhunska evropska (i uveliko svetska) književnica, Dubravka Ugrešić dobija i književnu narudžbinu za knjigu koja bi se bavila mitom. Odlučila se za slovenski mit o boginji koja je istovremeno majka, zver i veštica. Roman obuhvata naučno, antropološko istraživanje, zaplet i niz paradoksalnih obrta, u kontekstu koji naprosto očarava. Nikada se dotada Dubravka nije toliko igrala sa svojom veštinom pisanja, verovatno se nikada dotada nije ni toliko zabavljala dok je pisala. Poslednji roman je zagonetka koja zahteva produbljeno čitanje i mnogo razmišljanja: reč je o bestijariju, priči o životinji, koja polifono objedinjuje nekoliko žanrova, nekoliko nivoa ispovesti koje se mešaju sa naracijom, nekoliko skoro detektivskih prodora u usvojenu priču, slike iz podsvesti, imaginarij koji se bliži utopiji a onda se strmoglavi u distopiju: sub-roman, ili nešto drugo što će se tek čitati.

Svoje delo zaokružila je sasvim novim oblikom knjige, možda knjigom budućnosti. Našla je idealnog izdavača, Petra Milata, prijatelja i saradnice koji su konačno mogli da sa njom ostvare pravo čudo. Reč je o knjigama koje su izdate u malo primeraka, i čije korice, stranice i ilustracije imaju posebnu materijalnost: neke su svilene na dodir, neke malo rapave, stranice se otvaraju na razne načine. To su knjige koje deluju na čulo dodira, koje puštaju neki zvuk; to su uistinu knjige budućnosti, potpuno nekomercijalne, od prijatelja prijatelju, prenosilice ljubavi. I uz to, još i knjiga-manifest oštra kao nož, puna krvavih priča, opravdanog besa i vatrenog preuzimanja borbe za plemeniti cilj: to je njena knjiga o nepravdama nanesenim ženama.

Možda postoji još jedan razlog što je odziv na smrt Dubravke Ugrešić bio, blago rečeno, skroman i spor. Reč je o suviše velikom delu, o nepodnošljivo moćnom talentu, o književnici koja je uveliko nadmašila svoje vreme i nagovestila novo, a pre svega novo čitanje njenog dela.

Bila sam prijateljica Dubravke Ugrešić, od sredine 80-ih prošloga veka, pa zauvek. Naši susreti u Zagrebu, Beogradu, Ljubljani, Amsterdamu, Njujorku bili su uvek praznici, harmsovske priče: Idu Dubravka i Svetlana Menhetnom, kad sa druge strane naiđe Lazar Stojanović, pa pita: Kamo, dame? A one kažu, na izložbu Komara i Melamida. I onda odu svi zajedno. Neki u večnu slavu, neki da pišu nekrologe.

Dubravka Ugrešić bila je lepa. Zato ju je na zadnjem putu mogla ispratiti samo jedna pesma, Bella ciao!

Namerno nisam navela nijedan naslov: neka svako potraži ono što ga/je zanima, neka se upusti u traženje svoje Dubravke, svog čitanja, svog, ako se odluči, otpora.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.