Novinarstvo i aktivizam

15. April 2023.
Da li novinari treba da govore i pišu ono što misle?
michael-fousert-SIjnWuUAzn0-unsplash
Ilustracija. Foto: Michael Fousert/Unsplash

Piše: Jan-Werner Müller

Nedavne kontroverze ponovo su otvorile staro pitanje o profesionalnoj etici novinara i njihovoj političkoj funkciji u demokratiji.

Sudski postupak koji je u toku pokazao je kako su – i koliko često – voditelji kanala Fox News lagali svoje gledaoce tvrdeći da su predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 2020. godine bili „ukradeni“. Gary Lineker, nekadašnja fudbalska zvezda, a sada sportski komentator, suspendovan je na BBC-u zbog tvitova u kojima je kritikovao imigracionu politiku britanske vlade, što se navodno kosi sa tradicionalnim standardima nepristrasnog izveštavanja u ovoj medijskoj kući. Na sve strane novinari debatuju o tome da li zauzimanjem određene političke pozicije prelaze neku opasnu crvenu liniju koja novinarstvo deli od aktivizma.

Ali konvencionalna distinkcija između novinara i aktiviste je pogrešno postavljena, jer u poslu koji novinari obavljaju za dobro društva nikada nije bilo ničega pasivnog. U vreme kada autokrati konsoliduju svoju moć napadajući medije (ili odbacuju pokušaje kritičkog izveštavanja kao lažne vesti), uzdržavanje od kritike takvog ponašanja vodi nas u tolerisanje uspona autoritarizma. Ćutanje novinara nije neutralno.

Kao što su mnogi medijski kritičari već pokazali, tradicionalna praksa mehaničkog prenošenja stavova obe strane u političkom sporu često vodi iskrivljenom viđenju stvarnosti. Otuda naslov objavljen u magazinu The Atlantic 2014: „Da, polarizacija je asimetrična, ali konzervativci jesu mnogo gori“. U međuvremenu se trampifikovana Republikanska partija okrenula protiv demokratije kao takve. Prikazivanje takvih asimetričnih situacija kao simetričnih možda stvara privid tradicionalne novinarske objektivnosti, ali to se čini nauštrb istine.

Po mišljenju kritičara medija Jay Rosena, imperativ prikazivanja obe strane manje je motivisan profesionalnom etikom objektivnosti, a više strahom novinara da će biti optuženi za partijsku opredeljenost. Ono što oni traže, dok se skrivaju iza maske neutralnosti, zapravo nije istina već sigurno utočište.

Novinar koji proglasi sebe za pripadnika pokreta demokratskog otpora može izgubiti kredibilitet, ako se taj otpor manifestuje iznošenjem stavova o pitanjima kao što je potreban iznos beneficija za nezaposlene. To pitanje jeste važno, ali ne čini samo jezgro demokratije kao takve. Pošto u demokratijama uvek postoji mnoštvo spornih pitanja koja treba rešavati, uvođenje političke agende u baš svaku novinarsku priču – bilo da je ta agenda progresivna ili konzervativna – proizvodi posledice mnogo pogubnije od samo lošeg novinarstva. Takav pristup implicira prezir prema sugrađanima, jer polazi od stava da im se ne može prepustiti da sami razmisle i donesu odluku. Često se piše o gubitku poverenja javnosti u medije, ali izgleda da je gubitak poverenja obostran.

Umesto da postavljamo problem kao pitanje izbora između novinarstva i aktivizma, korisnija bi bila distinkcija između izveštavanja i zastupanja (što nije isto što i novinarstvo mišljenja, kakvo nude kolumnisti i komentatori). Oba pristupa se oslanjaju na činjenice i pozivaju čitaoce da im pristupe otvorenog uma. Dok je kod novinara naglasak na informisanju, zastupnici određenog stava rade na reformisanju; tako definisan cilj ne znači da se ne moraju baviti istraživačkim radom – naprotiv, upravo istraživanje daje snagu njihovim tekstovima.

Kritičari takvog pristupa prikazuju ga kao alternativu vernom izveštavanju bez navijanja. Ali dobar zagovornik određene pozicije uvek će težiti onome što je Carl Bernstein opisivao kao „najbolju raspoloživu verziju istine“. Dovoljno je da se setimo primera Ide B. Wells, koja je rizikovala život izveštavajući o linčovanju na američkom jugu. Pažljivo i precizno izveštavanje bilo je temelj njene kampanje, a ne obratno.

Ono što zastupanje razlikuje od izveštavanja jeste to što advokati određene pozicije idu korak dalje od prikazivanja činjenica i na taj način grade zajednicu sledbenika. Održavanje kontinuirane komunikacije u ime i za dobro određenog cilja uvek je bilo najbolji način da se proizvede i mobiliše podrška. Dokle god je transparentan, takav proces ne mora biti u sukobu sa profesionalnom etikom.

Suština Fox News skandala nije u tome što se pokazalo da je Fox otvoreno podržavao jednu partiju; skandal je u tome što su zvezde ove mreže i njeni producenti znali da su tvrdnje o „krađi“ izbora lažne. Uprkos tome odlučili su da im daju prostor i pojačaju ih. Gledanost i profit odneli su prevagu nad činjenicama. Takav redosled prioriteta bio je očigledan i na vrhuncu pandemijske krize: dok su voditelji Foxa tražili slobodu i otvaranje ekonomije, kancelarije Foxa bile su zatvorene, a zaposleni su radili od kuće.

Profesionalne medijske kuće (kategorija kojoj Fox očigledno ne pripada) mogu se baviti i zastupanjem i izveštavanjem. Važno je da publika može da proceni šta je u pitanju – kako kuća donosi uredničke odluke i kako zarađuje. Ove kriterijume je lakše zadovoljiti ako medijske organizacije imaju neku vrstu ombudsmana, zaštitnika interesa čitalaca, koji komunicira s javnošću i ozbiljno pristupa njenim zahtevima, uvećavajući tako poverenje u medije.

Da ne bude zabune, kao što Pippa Norris sa Harvarda primećuje, poverenje nije dobro po sebi. Mnogo je ljudi verovalo stručnjacima koji su poricali pandemiju usred pandemije, a mnogi još koriste dokazano beskorisne lekove kao što je ivermektin, jer su Trump i Bolsonaro govorili da su ti lekovi efikasni. Poverenje građana u demokratiji uvek mora biti skeptično i zasnovano na dokazima o kompetentnosti i integritetu institucija, a ne na ciničnom nepoverenju ili lakovernosti.

Angažovanjem javnosti i transparentnim zastupanjem i izveštavanjem medijske organizacije mogu uvećati poverenje koje im se ukazuje, pokazujući da su ga dostojne. Novinari i advokati – kao i kolumnisti i frilenseri poput Linekera – moraju biti objektivni i težiti tačnosti. Zastupanje određenog stava i izgradnja zajednice koja će ga podržavati nije isto što i navijačko izveštavanje. Takođe, u trenutku kada su sloboda govora i medija pod neprestanim napadima autokrata, vrlina nepristrasnosti ubrzano postaje mana.

Project Syndicate, 03.04.2023.

Preveo Đorđe Tomić

Tekst je prenet sa portala Peščanik.

Click