Na pola puta do promene

Piše: Miloš Janković

Put promene nije utabana staza navika koju sledimo bez straha da ćemo se izgubiti. Škola koja se usudi da stvara novi poredak mora biti istovremeno odvažna i nesigurna, poletna i pesimistična, ozbiljna i zaigrana. Mora biti spremna da zakorači u gustu tamnu šumu i da kroz nju odgovorno luta sve dok se u daljini ne pojavi tračak nove svetlosti.

Baš na taj korak usudile su se nastavnice književnosti iz Užica. Već 16 godina u Užičkoj gimnaziji organizuju književni festival Na pola puta (Užice je na pola puta između Sarajeva i Beograda) sa idejom „da se u školi, na času, razgovara o temama za koje u standardnoj školi, uglavnom, nema mesta, a koje su za srednjoškolce važne“. Jedan sasvim zdravorazumski predlog danas nam deluje revolucionarno. Ni reči o obuci za sutrašnji posao, ni pomene o nacionalnom identitetu. To je škola u kojoj se sa učenicima razgovara o njihovim životima i životu zajednice u kojoj žive.

Sećam se jednog od prvih predavanja kojem sam prisustvovao kao učenik ove gimnazije. Nenad Veličković nam je pokazivao slike izmišljenog sandžačkog pisca Asima Budževića i čitao odlomke njegovog izmišljenog dela Pravednik Ali. Asim je navodno pisao o svom ocu Meši. Veličković nam je ispričao kako je Meša u svojoj mladosti kao oficir službe bezbednosti odvodio neistomišljenike na Goli otok, kako se za vreme ratova devedesetih obogatio trgovinom naftom i oružjem, da bi pred kraj života postao derviš i povukao se u tekiju. Rekao nam je i da se njegov sin Asim u romanu bavi samo poslednjim godinama Mešinog života prećutkujući Goli otok i trgovinu oružjem. Potom nam je pokazao slike Svetog Save, njegove braće Vukana i Stefana i fresku njihovog oca Nemanje. Knjiga Pravednik Ali pretvorila se u Žitije sv. Simeona, u kome nema ni reči o progonima bogumila i jeretika i krvavim osvajanjima.

Veličković se kasnije u svojoj knjizi Laža i apanaža osvrnuo na ovo predavanje i prisetio naših komentara: „Reakcija jednog (malog) broja učenika uvijek je bila ista: nije to isto. Lakoća kojom su branili prava vršnjaka u Sandžaku da budu pošteno, a to znači cjelovito i objektivno informisani o prošlosti, brzo bi smijenila potreba da brane uvjerenja do kojih su došli bez tako postavljenih standarda“. Ne sećam se da li sam bio među tom (malom) grupom koja je stala u zaštitu Svetog Save. I baš taj zaborav, ta nemogućnost da oživim sopstvenu reakciju, gotovo je neoboriv dokaz da jesam. Sećanje sam verovatno potisnuo dosta kasnije, kada sam se sramio svojih nekadašnjih uverenja. Kada danas o tome razmišljam, čini mi se da je moja odbrana Rastka Nemanjića bila očekivana. Bio sam dobar đak, što znači da sam bezuslovno verovao školi i školskim autoritetima. Nenad mi je toga dana izmakao tlo pod nogama.

Najmaestralnija predavanja uvek je držao Predrag Lucić. Sala bi bila dupke puna, a on je odisao vedrinom i srčanošću u svom zelenom prsluku i ogromnim cipelama. Imao sam utisak da nas jednim korakom može sve preskočiti. Tako srčan i glomazan govorio je odmereno, jednostavno, precizno, a opet kao da će svakog trenutka zapevati jednu od svojih brojnih travestija. Predavanje o Antigoni započeo je ovako: „Ja bih volio da mi sada u jednom razgovoru malo ispretresemo drugaricu Antigonu“. Razgovarao je zvanično sa učenicima I₁ kojima je čas književnosti bio po rasporedu, ali su se švercovali i učenici viših razreda. Lucić nije govorio o političkoj teoriji, demokratiji i idealnom poretku, već o dnevnopolitičkim dešavanjima i borbi protiv zločinaca. Antigoninu odluku da uprkos zakonskoj zabrani ipak sahrani svog brata opisao je sledećim rečima: „Antigona radi jedino što je normalno. Kako god da pogledaš, taj čin je nenormalan samo iz ugla diktatora i iz ugla slijepe poslušnosti diktaturi“. Predavanje je završio razmišljanjem o današnjoj Antigoni kao simbolu otpora protiv tiranije: „Antigona je moguća, samo se nije javila. Ili možda jeste? Možda je to bila Brankica Stanković, koja se u slučaju Paulin Dvora zvala Drago Hedl, novinar Ferala.“

Luciću nije bilo strano ni da u učionici napadne kapitalizam i progovori o besramnim nejednakostima i izrabljivanju. Nije se libio ni da izgovara danas zaboravljene reči poput marksizma i socijalizma, preko svog predavanja o Brehtu: „Bertolt Brecht se ne bi nešto bunio što ga nema u lektiri. Možda bi pitao, ili bi predložio da pitam: Ima li među vama milionera? Ima li ljudi sa osiguranom budućnošću? Ima li nekoga ko neće morati radit, studirat? Ima li nekoga ko uopće ne razmišlja o onome sutra, za koga je sve već riješeno? Ima li ikoga ko misli da živi u savršenom društvenom sistemu? Ili najmanje nesavršenom, kako nam vole predstaviti kapitalizam? Ima li neko ko, nakon iskustva življenja u ovim našim vulgarno kapitalističkim sistemima, dijeli mišljenja glasnogovornika neoliberalnog kapitalizma koji propovjedaju da je kapitalizmu imanentna sloboda? Jest, imanentna je, ali samo jedna – sloboda tržišta. Sloboda gdje smo svi roba, kao što je roba i ono što znamo i ono što radimo. A to slobodno tržište je, naravno, dirigirano. E, Bertolt Brecht je posvetio život tome da ljudi ne budu roba, da čovjek bude oslobođen. Zato danas pričamo o njemu.“

Ovogodišnji festival upravo je završen. Jedina promena nakon 16 godina su maske na licima predavača i učenika. Ove godine je gost bio i Stefan Janjić, urednik portala FakeNews Tragač. Uputio je učenike u različite aplikacije za utvrđivanje autentičnosti fotografija. Osvrnuo se i na komentar jednog od učenika koji je u evaluaciji njegovog predavanja napisao: „Hvala vam što ste nam objasnili da je sve laž“. Komentar ga je porazio i uplašio. Uvideo je da je preneo drugačiju poruku od one koju je želeo. Da nije preispitivao svoj rad nikada ne bi znao da je pogrešio. A da ga je greška paralisala i uplašila, nikada ne bi napravio sledeći korak. Greška je neizostavni deo promene i negde je na pola puta do nje.

Autor je istraživač na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju i student doktorskih studija na Fakultetu političkih nauka u Beogradu.

Tekst je prenet sa portala Peščanik.