Ljubodrag Stojadinović – Fabrika monstruma
Autor: Ljubodrag Stojadinović, Izvor: Peščanik
Pre nego što je ovdašnja policija prekoračila brutalnost i iskazala se u svireposti, još su važili izvesna samilost prema njima i stereotip o pripadanju: ma to su ljudi iz naroda, ne mogu oni da opstanu na drugoj strani. U odsudnom času pobacaće štitove i pendreke i potrčaće u zagrljaj svojima. Svoji – to smo svi mi koji nisu oni.
Bila je to još jedna zabluda, jedna od mnogih. Ona nas je držala prilično daleko od stanja stvari. U toj obmani je odnegovana naivna hipoteza o tome kome pripadaju trupe i ljudi u njima zaduženi za nasilje. Oni nemaju svoje. Njihova odlučnost da bezdušnost isteruju do kraja, delegirana je sa samog vrha nasilne piramide. Surovim snagama neposredno rukovodi osoba koja se nalazi u ogromnom raskoraku sa razumom i moralom.
Njegove su emocije nepoznata mešavina raznih protivrečnih svojstava i čudovišnih javnih ekspresija. Strah od gubitka moći veći je od svega što oseća. To je projekcija koju negira upotrebom svih sredstava protiv istinskih i izmaštanih protivnika. Koristeći ljude kao nerazborito živo oružje, zakoračio je prema epilogu odakle nema izlaza. No izvori surovosti tzv. srpske policije i njenih ilegalnih derivata, nisu neposredno samo u njemu.
Prvi uslov za ubilačke impulse u tzv. srpskoj policiji (nije poznato čija je), jeste dresura. Upotreba razuma je svedena samo na fiziološke okvire opstanka i čisti, tupi fanatizam, u kome je sadizam operativna svrha. Protivnika (neprijatelja) koga određuje nadređeni, valja polomiti, osakatiti i poniziti. Nevažno je da li je meta mirna, nenasilna ili ne napada nikoga. Teško prebijanje će ga naučiti da više ne bude tu ako ponovo prohoda. To je psihofizički rat protiv onih koji se ne brane i protiv svih koji gledaju mučenja.
U dresuri za divljaštvo postoji ključna stavka o statusu žrtava: njihova sloboda, dostojanstvo, životi i zdravlje su nevažni i neće biti uzeti u obzir. Nema griže savesti, nema savesti.
Saznanje o nekažnjivosti dodaje novi zverski impuls, kao dovršeni motiv za slobodno orgijanje. Nasilnik koji nosi uniformu policije svakako oseća zadovoljstvo zbog učinjenih nedela, jer ga niko nije naučio niti to smatra potrebnim, odakle potiču uljudnost i altruizam. Šta je to zakon ili nije određuje samo onaj koji ima vrhovnu moć nad nedelima.
Svirepi nasilnik koji je viđen u javnosti kao zločinački prestupnik, umesto teških posledica dobiće priznanje sa najvišeg mesta.
Kostimiranje uglednih kriminalaca u policijske odore, samo je dodatna okolnost za ukidanje svake policijske etike. Baš nas briga, nemamo lica, ne zna se ko bije, ali je važno da bijemo udarnički do očaja, sloma, poništavanja ljudi i bogaljenja.
Pozivanje na kriminalce kao neka vrsta budućeg oprosta za svirepe policajce uglavnom ne prolazi, jer su u gadnom poslu skoro svi ujednačeni. Pokazalo se da su profesionalci bolji, imaju gadniji prostački jezik i težu ruku.
Najveći domet u negaciji ljudskosti možda je dostigao Marko Kričak komandir za čuvanje posebnih ličnosti, ili nešto tome slično. On je miljenik vrhovnog i možda ključni dokaz odakle sve dolazi. Njihova bliskost je dirljiva. Dele sudbinu mučiteljskog trijumfalizma, podeliće je i na samom kraju.
Videli smo postrojavanje za mučenje u garaži Macutove Vlade. Čista slika SS torture. To je prizor koji bi morao da vodi raspuštanju policije.
Ne bih da ispadnem grešan, možda u policiji zaista postoje ljudi koji su drugačiji i ne žele da im se sramoti ime i vezuje za varvarske obrede.
Možda postoje. Ali da postoje javio bi se makar jedan, izašao iz stroja bacio štit i rekao: ja ovo neću i ne mogu da radim.
Zasad se nije javio ni jedan.
Tekst prenet sa portola Peščanik.
