20 godina bez Stojana Cerovića

Izvor: Peščanik

 

Svetlana Lukić: Na današnji dan pre šest godina osvanulo je isto ovakvo blistavo jutro, bio je to prvi dan bombardovanja Jugoslavije. A čovek koji je do njega doveo, a onda u junu proglasio pobedu, od jutros će opet u Hagu nastaviti, onako spokojan i nadmen, svoju bitku protiv, kako je govorio, drogiranih mladih NATO ubica i domicilnih ništarija. On je nadživeo Zorana Đinđića, nadživeo je i Stojana Cerovića.

Danas će u Beogradu biti sahranjen Stojan Cerović, a početak Peščanika je posvećen njemu. 5. oktobra smo se radovali zajedno, 12. marta zajedno bili očajni, a između se raspravljali o Hagu, Koštunici, Tadiću i svemu ostalom. Stojan Cerović.

19.10.2000.

Stojan Cerović: Trebalo bi da imam tridesetak godina manje, pa da budem jako oduševljen, ali događaj jeste ogromnih razmera i jeste za neko oduševljenje. Prvi put valjda u životu imao sam osećanje neke vrste ponosa. Obično se ne ponosim skoro ničim, niti mislim da čovek ima neko naročito pravo da se ponosi bilo čime. Ali ovog puta, skoro sam osećao tako nešto, kao sad mi je baš zgodno što sam iz te zemlje. To je bilo neizrecivo prijatno. I to bi bilo sve. Nisam imao nikakvu naročitu zluradost prema bivšem režimu, mada mi se činilo da je najbolje što se moglo uraditi sa tim nekim ljudima, recimo sa televizije, je da tako dobiju malo batina. I to je otprilike to.

Prosto ceo događaj mi je izgledao skoro perfektno, rekao bih da je to na kraju ispalo bolje nego da je Milošević priznao poraz u prvom krugu. Čak mi se dopada i što to nije slomljeno u jednom danu i što imamo i neki tako produženi efekat. Bagerska ideja, Otpor i svi oni, to je sad zbilja jedna duboka promena. I kako god se oni držali, to više ne može biti ni nalik Miloševićevom režimu. Ne vidim da bi iko imao razloga da se brine oko toga. Nije to promena tipa – izašao Milošević, ušao Koštunica, daleko od toga. Ja znam većinu njih, oni su prosto jedan valjan svet, uglavnom. Biće tu i među njima uskoro nekih sukoba, biće verovatno podela unutar DOS-a, verujem da će se ta koalicija možda posle izbora u Srbiji ili kasnije raspasti na neke dve-tri grupe, što je sve normalno.

Srbija je toliko radikalno okrenula leđa tom režimu, što se videlo na izborima i veličanstvenost ove stvari je u tome što, ne samo da je Milošević izgubio izbore, nego što su tu nestali svi drugi: više nema ni Vuka Draškovića, Šešelj je praktično sveden na neku razumnu i bezopasnu meru, nema ni JUL-a i to je stvarno radikalno druga zemlja. Da li će Milošević odgovarati u Hagu ili neće i da li će biti izručen, to je stvar koja ovde, lokalno, više ne doprinosi ničemu. Verujem da će na kraju doći do nekog suđenja, ako se bude mogao izbeći taj spoljni pritisak u pravcu izručenja u Hag, što bih ja voleo da se nekako izbegne. Dakle, on će verovatno doći na neki sud ovde i jako će me zanimati da vidim kako će to da izgleda, šta bi on uopšte mogao da kaže na sve te teme. Njegova priča je, pretpostavljam, svetski zanimljiva.

25.01.2001.

Stojan Cerović: Kad imaš toliku vlast, ljudi onda traže sve i odmah i gledaju samo u taj DOS i u tu vladu. To očekivanje je nekako utrostručeno zbog toga što su oni baš tako, ako hoćeš, i pravedno pobedili. Pobedili ste tako apsolutno, svi su bili za vas, hajde sad dnevno proizvodite neka čuda. I oni zbilja rade po 25 sati dnevno, ali istovremeno je tačno da u pravom smislu sistem nije profunkcionisao. Neki ljudi padaju na nos u ministarstvima, a ostatak naroda manje-više sedi i gleda i traži da se sad tu nešto isporuči. To uključivanje društva u tu tranziciju nekako nije uspelo i mislim da je vlada tu nešto propustila da uradi. Nekako nisu uspeli da animiraju ljude, ne znam tačno šta se dogodilo.

Ova zemlja je iscrpljena, užasno umorna. Jako mnogo ljudi je prolupalo, prosto mentalno se loše držimo, tako da, ako se izvučemo iz ovoga to će biti veliko čudo i podvig velikih razmera. Nije dovoljna politička volja, trebaće nam i sreće, ne znam, bilo bi dobro da nam neko i malo pomogne, pretpostavljam, ali ne znam kako to ide. S obzirom da imam neke crne slutnje kad slušam onog ministra Mihajlovića i to njegovo društvo, bojim se da nam zbog mafije preti neka vrsta društvenog sloma i da ćemo možda mi biti neka zemlja neuspele tranzicije. Ne moramo mi proći kao Mađari, Česi, Poljaci, Slovenci. Mi uopšte nismo sasvim nepovratno na tom putu. Postoji neka politička volja da se to tako napravi i ostvari, ali izgleda da postoje dosta jake te sile nekog raspada, koje potiču iz tog kriminalizovanog društva, koje su možda suviše moćne. Pitanje je kako će to uopšte ići.

Ne mislim da će Đinđić da odustane, ali to što on gleda izbliza je verovatno prilično strašno. I on sad gleda na koji način da se to hendluje, kako ti da rešiš problem, a da te ne ubiju, recimo. I to ljudi koji nisu suviše daleko od njega. Malo se bojim te raspadljivosti i zato nisam toliko strog. Nekako mi se čini da stvari još uvek mogu da kolabiraju. Nije uspostavljen osnovni društveni konsenzus ni oko jedne jedine stvari, to znači da država praktično još ne postoji.

Ima jako mnogo onih koji u stvari ništa ne prihvataju od te države, ni jedan jedini simbol, ništa, ni granice. Misle da je to ostatak nečega koji treba još da se ruši. Nekad me to brine, čini mi se da to može još da se raspada, a trebalo bi negde da se podvuče crta. Ovde će mnogo ljudi reći, ne znam, to sa Crnom Gorom, šta će nam to. Čanak svako malo kaže kako je Beograd granični grad. Ako je to legitimno za nekoga ko je predsednik skupštine te pokrajine, da se šali na taj način, mislim to je krajnje zabrinjavajuće.

Povremeno pomislim kako je to možda neko prokletstvo, kako je Srbija u stvari zemlja nezavršenih poslova i sve je uvek ostavljeno otvoreno, svaki problem. Nismo se dogovorili kojom azbukom pišemo, pazi, mi smo jedina zemlja koja piše sa dva alfabeta ravnopravno, dva kalendara su u opticaju, a ako to nismo rešili, šta smo. Volimo da živimo bez jasno utvrđenih činjenica, čak i kad su to vrlo akutne činjenice, zato da bismo imali sve te teorije, da bi svako mogao da bude u pravu. Sad svako dovodi u pitanje koliko je gde bilo mrtvih i biće opet rat ako mi ne znamo ko je koga gde ubio prethodno, je li to utvrđeno ili nije, jesmo li ustanovili neke krivce ili nismo. Ako nismo, onda sve teorije jednako važe.

Sećam se da se uvek govorilo o tome da je u Jasenovcu ubijeno milion Srba, to je cifra srpskih nacionalista. Pouzdano je utvrđeno da je bilo ukupno oko milion žrtava u celoj onoj bivšoj Jugoslaviji tokom II svetskog rata iz svih mogućih razloga, iz svih naroda. Međutim, to nikoga nije zanimalo, nikom nije smetalo da kaže – ne, samo u Jasenovcu, samo Srba – milion. Ovde postoji ta kultura slobodne rasprave bez ikakvog obaziranja na fakte. To je užasno neoperativno, ne vodi nikud, to stalno pravi neke magle, sve je sporno. Ovde se nekako ne ide dalje, nego se manje-više stoji u mestu.

Zato mi se čini da ipak ta vlada, koja je nekako na zemlji i barata nekim ciframa i pokušava da stvori atmosferu nekog racionalnog pristupa stvarima i neke operativnosti, ipak zaslužuje, u meri u kojoj uspevaju u tome, neku pohvalu.

12.04.2003.

Stojan Cerović: Đinđić je pobedio posmrtno. Đinđić posthumno stoji najbolje, on je prosto poginuo za svoje uverenje. On je svojom smrću otvorio vrata više nego ikad toj političkoj opciji. E sad, gubitak je naravno ogroman, tačno je da bi on lično bio najbolji realizator te politike, ali on nije imao taj legitimitet dok je bio živ. Naravno da to nije bila njegova stvarna žrtva, nije on odlučio da to uradi, ali je tako ispalo. Ljudi su poverovali da je Zoran Đinđić stvarno stavio svoju glavu u torbu i rekao – evo, ja dajem glavu za ovu stvar, ima li nekog ko je spreman na istu takvu žrtvu – nema niko. To je pomalo mitska reakcija, malo iracionalna, iz nekog nivoa kolektivne svesti, odakle ljudi prepoznaju da je to stvarno velika žrtva koja mora da se prizna. Morate da kažete – čekajte, ako je ovaj čovek poginuo za tu stvar, pa tu mora da ima nečega mnogo većeg nego kod onih koji samo pričaju.

On je stvarno reprezentovao ovu zemlju mnogo bolje nego što ova zemlja to zaslužuje. On je izgledao pred svetom sto puta bolje nego iko ko odavde dolazi i bio je briljantan u mnogo čemu, tu nema nikakve sumnje. Ali on se zaglibio u velikoj meri, prosto nije mogao mnogo, ni spolja nije imao mnogo jaku podršku, ni iznutra. Prosto je to nekako stajalo, onako skoro u mestu, iako je on proizvodio neko osećanje dinamike.

Svetlana Lukić: U stvari, trebalo je da se desi neko čudo u Srbiji da bi liberalno-demokratske snage, koje tako zovemo, dobile veliku šansu. I to čudo je bilo njegovo ubistvo.

Stojan Cerović: Tačno se to dogodilo, tako je. To je kao iz narodne pesme, kao pred početak bune na dahije, kad treba da se dogodi veliki prevrat, pa svi čekaju neki znak s neba.

11.10.2003.

Svetlana Lukić: Poslednji put kad smo razgovarali, to je bilo možda mesec dana posle Đinđićevog ubistva i ti si tada rekao da nikada liberalno-demokratske, proevropske snage u Srbiji nisu imale veću šansu nego posle njegove smrti. Da smo tada dobili nekakvu drugu šansu. Da li misliš da su ljudi iz njegove stranke, a i svi mi zajedno potrošili taj kapital koji smo stekli njegovim ubistvom?

Stojan Cerović: Jesmo, mislim da si u pravu. Pre svega, pokazalo se da je njegova smrt suviše veliki gubitak. Nije bilo prave zamene za njega i za to vođstvo. Sad ovo izgleda kao da navijam za nekog jakog vođu, ali nije to u pitanju. Prosto, u zemlji u kojoj baš nemate dovoljno stabilnih institucija i nekih usvojenih čvrstih pravila igre, vrlo je važno kakvi su vam ljudi na čelu. Taj problem liderstva svuda postoji, i u stabilnim demokratijama, iskusnim državama. Vrlo je važno ko je na čelu stranaka ili vlada. Tako da zemlja jeste u pravom smislu te reči ostala bez vođstva.

Posle petog oktobra trebalo je biti jako pozitivan, pomoći da se nešto od te pozitivne energije pretoči u neku državotvornu akciju. Tu Đinđićevu vladu je trebalo jako podržavati, u stvari. Mislim da je trebalo da i Đinđić i Koštunica nađu nekakav način da opstanu zajedno, to bi bilo najbolje što se moglo desiti u ovoj zemlji. Mediji nisu podržali Đinđićevu vladu u meri u kojoj je ta vlada zasluživala da bude podržana. Ja se sećam da smo mi pričali jedanput o tome, baš si ti bila rekla – pa, ja ne znam bolju ekipu od ove.

A istovremeno niko nije hteo da hvali tu vladu, niko nije hteo da kaže – baš su odlični, niko to nije radio. Ako ti vidiš da imaš najbolju ekipu na vlasti, boljem ne možeš da se nadaš, ničemu boljem. Šta sad hoćeš? Pa što nismo podržali tu vladu? Što nismo rekli da je Đinđić daleko najbolji premijer koga smo mogli da imamo i da uskoro nećemo imati ništa slično? Naravno, nismo mogli znati da će ga ubiti, mi smo mislili da će on i ovako pobeđivati stalno pošto je bio onoliko nadmoćan.

Meni se ništa nije sviđalo to sa Otporom – samo vas gledamo. Šta, bre, samo gledate? Uzmi lopatu i kopaj nešto, šta ima da gledaš? Gledaj ako hoćeš usput, ali radi nešto. Mislim, čemu sad taj gard, kao svaka vlast je ista. I Otpor je lansirao tu teoriju o tome da se ništa nije – kako beše ono?

Svetlana Lukić: Sve je isto, samo njega nema.

Stojan Cerović: Nešto gore od toga se nije moglo reći, totalno pogrešno. Posle 6. oktobra smo postali razočarani. Stani, zašto smo bili razočarani tako brzo? Možda je ta vlada mogla i duže da traje, možda je to sve moglo i malo bolje da ide, umesto što smo svi bili onako kao šiparice zaljubljene – dečko me razočarao.

06.05.2004.

Stojan Cerović: Malo me sekira DSS, oni su sada dobili mandat, treba da preuzmu neku inicijativu, a njima je svaka ideja o preuzimanju inicijative strana. Godinama su gradili svoj identitet oko toga da budu kiseli kritičari svega postojećeg. Jedan mali, elitni klub kome ništa ne valja. Koštunica je neobičan političar po tome što u stvari ne želi vlast, vlast koja znači odgovornost i ovlašćenja da ti nešto uradiš. On ne želi da uradi bilo šta i ne želi da ima ikakva ovlašćenja, a pogotovo ne podnosi odgovornost za bilo šta. Zbog toga se sekiram, što vidim da smo sad dobili mandatara koji ne želi da ima mandat. I onda gubimo silno vreme.

05.11.2004

Stojan Cerović: Ovde postoji ta psihologija izolacije, na koju smo se navikli u ono vreme Slobino i još smo negde izvan sveta. Tek kad izađeš iz zemlje primetiš da uopšte postoji neki spoljni svet. I mi primamo te vesti, čak i kad se na nas odnose, kao neku apstrakciju, ne znamo ni da li da verujemo u to, da li uopšte postoji ta EU, šta je to tačno, što bismo mi obraćali pažnju na to. Ako nam neko odande ispostavi neke zahteve, zbog toga se sekira nekoliko ljudi u ministarstvu spoljnih poslova, a mi ostali – ništa, koga se tiče to. Mi živimo i dalje potpuno onako autistično, u svom nekom svetu, mi to vidimo u medijima kao neku vest, ali to je kao s Marsa.

Ja ipak koliko-toliko pratim šta se događa napolju, ali moram da uložim veliki napor da ostanem zainteresovan i da me stvarno zanima i da stvarno razumem šta se događa i da ubedim sebe da me se to tiče. To me košta, prosto, na tome mora da se radi jako. Ja mislim da je to možda i ključ uspeha radikala, ta psihologija izolacije, oni govore u ime te izolacije i ubeđuju ljude da to ionako nema veze. Mi ćemo ostati izolovani, svejedno, mi smo tu gde smo, Evropa je tamo negde. U tom smislu oni su apsolutno većinska stranka.

Veliki zadatak političke pameti domaće i nečega što zovu demokratski blok, jeste da pronađu način da pokažu ljudima da to baš nije tako. Da Nikolić, čak i ako tačno opisuje realno stanje zemlje, da prosto nije dobra politika kad se kaže – tu se ne može ništa uraditi, mi smo ionako izgubljen i propao slučaj, nemamo budućnosti, nema nade nikakve, hajde da mi živimo onako kako smo naučili, ne moramo da ratujemo, ali nećemo ni da se družimo sa ostatkom sveta. Eto, to bi bila neka poruka radikala, a to treba zbilja ubedljivo da ospore ljudi koji žele da promene nešto u ovoj zemlji.

Iz emisije Peščanik, 25.03.2005.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.