„Pozvala me je i rekla: Naša Ema je ubijena. Ja sam pao na pod i pitao Boga zašto“: Roditelji ubijene devojčice svedočili u postupku protiv Kecmanovića

22. February 2024.
Emotivnim svedočenjem porodica nastavljen je parnični postupak pred Višim sudom u Beogradu koji se vodi protiv Vladimira i Miljane Kecmanović, roditelja dečaka koji je 3. maja u Osnovnoj školi "Vladislav Ribnikar" ubio učenike te škole i radnika obezbeđenja. Na današnjem ročištu govorili su članovi porodice Kobiljski, majka i otac devojčice koja je ubijena u školi.
Ema-13-1-640x853
Cela porodica Kobiljski. Foto: Privatna arhiva

Autor: Jovan Mladenović

Nina Kobiljski, majka ubijene devojčice, ispričala je da je tog 3. maja život nastavio dalje, ali su stale porodice.

“Šta je uspeh? Povratak u funkcionalnost? Treba biti jak i sačuvati razum, to znam. Našu decu ne možemo povratiti to znam, to je bitka koju smo izgubili. Letos sam iz čista mira pala na ulici i povredila se, nisam znala da kažem zašto. Imam osećaj kao da mi krvari srce, a fizička manifestacija duševnog bola je ogromna. Kada ulicom prolazim gledam u pod, zabolizam mesta gde ima puno ljudi jer ne želim da na ljude prenosim moj bol”, rekla je uplakana majka.

Govorila je i o svakodnevnim borbama kada ode na posao. Objasnila je da se poslu prvo isplače, pa tek onda nastavlja dalje.

“Osećanja koja su konstantna su tuga i bol. Nisam mogla svoje dete da zaštitim, da li smo ih slagali učenjem da budu dobri? Naša deca su ubijena na mestu gde je trebalo da budu, nisu bili na pogrešnom mestu” rekla je.

Devojčicin otac, Dragan Kobiljski ispričao je da je sa svojom porodicom imao bajku od života, da im ništa nije falilo i da su uživali u svakom trenutku.

“Ema je i moja treća sreća. Kada bi Nina ulazila u ordinaciju osećao sam strepnju i kada je izlazila sa vestima da je izgubila plod, to je bila trauma. Kada je treći put izašla nasmejana nije bilo srećnijeg čoveka od mene. Tada sam odmah zavoleo Emu. Ona je bila moja najveća ljubav u život”, rekao je kroz suze.

 

„Probudio me je poziv da se desila pucnjava“

Kroz sudnicu su, kako javlja naš reporter sa lica mesta, odzvanjale suze i jecaji dok je otac pričao kako je Ema bila dete koje je razumeo od prvog dana, te daje rasla u svetu punom ljubavi i razumevanja.

“Radio sam u inostranstvu, Nina me je probudila pozivom da se desila pucnjava, plakala je. Kada sam čuo da je Dragan ranjen, nije mi bilo svejedno. Odmah sam izašao napolje da prošetam. Prolazilo je puno vremena, to je izazivalo nelagodu, znam da me je dobro razumela, da treba da mi javi kad je nađe. Tada se pojavila slika na nekom portalu Nine kako plače, zovem kuma da proverim, on kaže da nije. Bio sam sam na nekom parkingu kada mi je javila. „Naša Ema je ubijena“, rekla je. Ja sam tada pao na pod i pitao Boga zašto? Rekao sam Nini da krećem za Beograd odmah, pozvao sam jednog svog igrača, jedva sam smogao snage. Jedan od igrača je rekao da će me on voziti. Kada sam stigao kući Nina me dočekala na vratima i rekla samo sam te čekala da dođeš, oboje smo plakali”, rekao je.

On je ispričao da sada radi u Bukureštu i da svaki dan gleda ćerkine slike.

“Dosta vremena provodim sam, gledam njene slike, njen osmeh mi govori: Tata, biće sve dobro. Imam i snimke na kojima mi priča koliko me voli, oni mi život znače.

Na Viberu joj često šaljem poruke ali tamo piše da je viđena poslednji put pre mnogo vremena. Pokušavam sa nađem mir, ali mira nema“, kazao je Kobiljski.

Podsetimo, parnični postupak pokrenule su porodice ubijene dece. Do sada je više porodica svedočilo o tragediji koja se dogodila 3. maja, ali o životima koji su živeli pre i posle nje.

Inače, ovo je drugi parnični postupak protiv porodice dečaka-ubice, dok je prvi pokrenut od strane porodice Adriane Dukića. Otac Dane Dukić i majka Biljana Paunović su prošle nedelje do najsitnijh detalja u sudnici govorili o svojim životima.

Podsetimo, K. K. (14) hicima iz očevog pištolja ubio je 3. maja prošle godine 10 osoba u školi “Vladislav Ribnikar”, odnosno devet učenika i domara škole.

Tekst je prenet sa portala Novisti.

 

Nina Borović Kobiljski – Roditeljima nelečenog dečaka

….ako nas ikada budete tražili i poželeli da kažete: “Molim vas oprostite, nismo znali bolje i mnogo nam je žao…”

Autorka: Nina Borović Kobiljski, Tekst objavljen na Facebook-u 23. maja. 2023. godine

Znate, mi više u ovozemaljsku pravdu ne verujemo…ali se trudimo da nastavimo da verujemo u ljudskost i u istinu…

Verujem da vam je dobro poznata činjenica da je naše odeljenje VII2 bilo jedno izuzetno odeljenje, ne zato sto je bilo sastavljeno od odličnih đaka, vec zato sto su to bila dobra deca i dobri prijatelji jedni drugima. Oni su u školu odlazili nasmejani i vraćali se zadovoljni.

Sećate se da su nam deca išla zajedno na jezički kamp u Francusku…pa dobijali smo njihove video snimke kako pevaju pored kamina, igraju se na tematskim večerima i idu na izlete…znate i da su se svi zajedno kartali i smejali u sobama do kasno u noć.

Kako ne biste znali, kada ste puni zahvalnosti zvali razrednog starešinu i zahvaljivali se što vam je sin tako lepo prihvaćen od strane drugara u novom odeljenju u koje ste izabrali da ga prebacite.

Bilo im je prelepo, ali im je istovremeno bilo čudno zašto jedno dete svih 7 dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba?!

Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć i vas roditelja i stručnih lica?

Tragedija koja nas je zadesila je toliko strašna, bolna i nepojmljiva, da se svakodnevno borimo za udah.

 

Sa njihove strane i dalje odzvanja isti odgovor : “Nisam kriv/a” bez žala zbog loših izbora, bez pokajanja i bez spremnosti za preuzimanje odgovornosti za prava koja su želeli, koja su svojoj slobodi birali i u kojima su uživali….život su živeli upravo u skladu sa sopstvenim sistemom vrednosti u koji očigledno i dalje veruju. Razlika nakon skoro 9 meseci je samo u tome što su sada angažovani i advokati koji će nam kroz iskrivljeno ogledalo vešto opravdavati ove jezive činjenice i pokušati da sakriju suštinu dogođenog zla usvajajući isti šablon klijenata – kriv je neko drugi za moje izbore i moje postupke te će i taj neko drugi snositi odgovornosti za moja prava (ili neće niko u najboljem slučaju)

Ne mrzim, čak ni ne prerezirem…samo sam neutešna i beskrajno tužna….

 

Misli koje će nas doživotno moriti su: Zašto mu niste pomogli?! Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi nasu decu vodili na časove umetnosti i sporta?!

Ako niste bili svesni svoje uloge u nezapamćenoj tragediji od 3.maja 2023. godine, onda biste se morali osvestiti i shvatiti da se nažalost ovde suočavamo sa tragedijom nakon tragedije koja poprima svetske razmere. Jasno nam je da javno mnjenje traži neki smisao – razlog sa ciljem da se ovakav zločin na neki način obrazloži i shvati kako je do njega došlo?

Da se razumemo, vršnjačko nasilje je krucijalna tema današnjeg doba kojoj se mora posvetiti najveća pažnja i briga kako bi se ono zaustavilo.

Ali se u ovoj tragediji ono nije desilo niti biste smeli ponovo da se obmanjujete i krijete iza neistine.

Izvinjavam se, desilo se na najpogubniji mogući način ali od strane vašeg deteta prema našoj deci.

Da li ste svesni činjenice da preživeli i ranjeni dobijaju životne pretnje iz celog sveta jer će “neko završiti ono što je započeto”, u bolesnom ubeđenju o zadovoljenju pravde za “maltretiranog” dečaka.

Vi dobro znate da su ga deca VII2 naivno prihvatila, pružila mu ruku prijateljstva i to je sve što su njihova zlatna srca mogla da urade…sve drugo je bilo na vama koji ste za njega odgovorni i stručnim službama koje su morale da zadrže objektivnost onda kada nastupi roditeljska slabost.

Znate, 21. vek je nažalost vek bez srama….ne bi trebalo da je u ovom veku bila sramota potražiti svu stručnu raspoloživu pomoć današnjice.

Kada vas opet budu pitali, razmislite hoćete li ponoviti: “Nisam kriv” ili ćete makar reći: pogrešili smo nismo znali bolje…

Tada mozda niste znali, ali je sada bolna istina iza svih nas i trebalo bi da možete bolje…makar da kažete: “Oprostite, mnogo nam je žao, vaša deca ni za šta nisu kriva!”

Ovde nije u pitanju samo lična tragedija, već kolektivna tragedija jednog društva jer su stradala izuzetna deca koja su bila na pravom putu da postanu sjajni ljudi i koji su sa nesudjenim sopstvenim porodicama trebala da budu zalog ovom društvu.

I dalje se molimo za spasenje vaših dusa, ali bez priznanja, nema ni pokajanja.

Click