Jovana Gligorijević: Zašto nam baš sad trebaju hrabri mediji

Razgovarali: Bojan Marjanović i Dunja Karanović Izvor: Liceulice

• Kakva je, po vašem sudu, bila uloga tzv. tradicionalnih medija u kontekstu svih društvenih promena koje su se desile u prethodnih godinu dana?
  

Prvo moram da kažem da i sajtove, tj. portale ubrajam u tradicionalne medije, jer savremene teorije medija čine isto. I to ima smisla, pogotovo ako su to pisani mediji. U poslednjih godinu dana promenio se i uticaj medija na društvo i uticaj društva na medije. Čini mi se da su se građani vratili medijima, jer imaju veću potrebu da budu informisani nego ranije. Zatim, poboljšale su im se veštine filtriranja kredibilnih i nekredibilnih medija. Nije nam medijska pismenost još uvek na visokom nivou, ali je bolje nego u oktobru 2024. S druge strane, mediji su (kad kažem „mediji”, mislim samo na one koji nisu pod uticajem režima) postali ponovo svesni koliko su važni kad je reč o javnom interesu. Zapanjujuće je to što mi za ovih godinu dana nismo imali gotovo nijednu lažnu vest u nezavisnim medijima, jer su svi dobro pazili da ne iznevere novostečeno poverenje.

Pored toga, tradicionalni mediji su se transformisali i shvatili značaj društvenih mreža, pa sad imamo trend proizvodnje sadržaja isključivo za mreže. To s poslovne strane možda ima mane, ali je odlično za izgradnju zajednice i širenje publike.

• Prema podacima Reportera bez granica, od pada nadstrešnice na Železničkoj stanici, u Novom Sadu je zabeleženo čak 89 napada na novinare i novinarke, od čega je polovina bila od pripadnika policije. Aktuelni režim se nalazi i na spisku „predatora slobode medija” – šta nam sve ovo govori o njihovom odnosu prema nezavisnim medijima?

Ma, to nam govori tek toliko da su skinuli maske i sad otvoreno rade ono što su sanjali i od čega su se suzdržavali poslednjih trinaest godina. Čak se neću iznenaditi ako budu gori.

Na dan kad razgovaramo, izašla je informacija da je Srbija u izveštaju Fridom hausa o slobodi interneta iz slobodnih pala u grupu delimično slobodnih zemalja. Dakle, stežu obruč sve više. Policiju odavno ne smatramo policijom, nego oruđem za represiju. Ono što je utešno jeste logičan sled u ovakvim situacijama: oni će da pojačavaju pritisak, nama će da raste temperatura, i onda će oni pući.

• Ako izuzmemo direktne napade, od kojih su mnogi zabeleženi kamerama, koje smo još režimske strategije ućutkivanja medija i manipulacije informacijama mogli da vidimo tokom protekle godine?

To je vrlo zanimljivo. Kad čitamo teorije o dezinformacijama i manipulacijama, o propagandi, obično se definicije tih pojmova oslanjaju na fabrikovanje lažnih sadržaja. Toga, naravno, ima. Ali, kod nas je mnogo prisutnije fabrikovanje konteksta i davanje lažnih tumačenja onoga što se dogodilo. To je ona neusklađenost slike i tona u prorežimskim emisijama, kad gledaoci vide jedno, a glavni urednik priča sve suprotno. To je ono kad predsednik kaže da je „Ćacilend” poslednja oaza slobode u Evropi. Zatim, tu je selektivno iznošenje biografskih detalja ljudi koji su kritičari režima.

Što se tiče direktnih ućutkivanja medija, imamo ovaj tekući pokušaj gašenja medija iz United Grupe, ali imamo i otkaze „nepodobnim” kolegama na Euronewsu, RTS-u i u Politici. Imamo skidanje dečjih emisija s programa, imamo razna ludila. A imamo i nešto što javnost ne vidi, ali je stara i davno provaljena metoda: BIA, naime, radi punom parom i skoro svakodnevno pokušava da ubaci medijima lažne informacije, da bi oni koji to objave bili diskreditovani jer su objavili nešto netačno. Međutim, za ovih godinu dana sam samo jednom videla da je jedan medij zagrizao mamac, a i to u brzini, a onda objavio demanti.

• Koliko je, u takvim političkim okolnostima, moguće i dalje se institucionalno boriti za slobodu medija i da li je važno, makar na neki način, da ostanemo deo tih procesa? 

To je mač s dve oštrice. Imamo taj Savet REM-a, kao tamni vilajet: uđeš, kaješ se, ne uđeš – opet se kaješ. Na kraju, ti ljudi moraju da prelome i moje mišljenje je da ipak treba da probaju i ostanu unutra, jer su se lavovski borili i izborili da budu izabrani zakonito. To je još jedno ovdašnje medijsko ludilo: ti si izabran, ali tako što je prekršen zakon i boriš se da se procedura ponovi, ali na zakonit način. Dakle, da li je moguće boriti se institucionalno, ne znam. Ali, vredi pokušati, ako ništa drugo, bar da bismo ispunili želje EU da sve bude „po proceduri”, kako bi i oni digli ruke od ove druge strane koja zadovoljava formu koja se traži, ali suštinski pravi štetu. Pri tome, ne mislim da želje EU treba bespogovorno ispunjavati, nego smo mnogo sami u ovoj borbi i trebaju nam saveznici. Ljudi vole da porede ovo s rušenjem Miloševića, a neuporedivo je jer smo sada, zaista, mi, građani, studenti, mediji, strašno sami, a čini mi se i neshvaćeni. Naravno, tu je Rezolucija Evropskog parlamenta, iz koje se vidi da oni razumeju do tančina ovdašnju situaciju, ali to je Evropski parlament, a realna moć je u Evropskoj komisiji.

• Društvene mreže su odigrale veliku ulogu u protestima – od mobilizacije građanstva do širenja informacija – i čini se da se mnogi okreću njima pre nego što čitaju, gledaju ili slušaju tradicionalne medije. U poslednje vreme svedočimo pritiscima i na društvenim mrežama, ali čini se da su oni i dalje neuporedivo jači prema preostalim nezavisnim medijima. Šta je ono što mediji i dalje mogu da pruže drugačije i važnije u odnosu na informisanje kroz društvene mreže? 

Ja ne bih pravila podelu prema toj formi, jer postoje profili na društvenim mrežama koji su jednako kredibilni ili imaju jednako tačne analize i komentare kao tradicionani mediji. Ili su brzi, ako ne i brži. Zatim, imamo medije koji su naglo iskočili za vreme ovih protesta baš na društvenim mrežama: „Mašina” ili „Kompas” postojali su i pre protesta, i za njih su znali isključivo dobro informisani ljudi. Danas oni imaju desetine hiljada pratilaca i stotine hiljada pregleda na Instagramu, kad vidimo da rade “lajv” odmah klikćemo jer znamo da je negde neka frka i haos. E sad, oni su ograničeni platformom, tj. prirodom društvenih mreža, na način na koji tradicionalni mediji nisu.

• Kad smo kod toga, nedavno smo obeležili i 35. rođendan nedeljnika „Vreme”. „Vreme” je počelo s radom u društveno-političkom i medijskom kontekstu koji se po mnogo čemu može porediti sa aktuelnim trenutkom. Šta se za 35 godina promenilo, a šta je ostalo isto?

Najveća promena je da više niko ne pije alkohol i ne koristi pisaću mašinu. Šalim se, ni ja nisam zatekla pisaće mašine kad sam došla, ali u principu, to je jedina velika promena. Druga je da nas više ljudi čita onlajn, i tu mislim na pretplatnike na nedeljno izdanje, što je i logično; ni ja godinama ne uzimam novine u fizičkom obliku, pretplaćena sam na sve i svašta u digitalnoj formi. Ove godine smo ostali bez Teofila Pančića, i zaista se taj gubitak oseća, mislim da ga i naša publika oseća jednako kao i mi. S vedrije strane, desetak ljudi u redakciji je mlađe od trideset godina, što je spektakularno. Pre dvadesetak godina, kad sam ja počinjala, bilo je dosta usamljenički biti mlada osoba u Vremenu.

Šta je isto? Iako nekih lica više nema, a neka nova su došla, redakcija Vremena je i dalje ono što je oduvek bila: skupina jakih individua s jasno izraženim i dobro izbrušenim stavovima, grupa blago ekscentričnih ali jako radoznalih ljudi kojima nikad ne manjka tema za razgovor, a iz tih razgovora se izrode teme i za novine i za portal, koji konačno raste.

Tekst je prenet sa potala Liceulice.