Proces za ubistvo Slavka Ćuruvije obesmišljen kršenjem prava na suđenje u razumnom roku

Piše: Tamara Spaić

Profesorka Marijana Pajvančić kaže da će „svaki pravnik reći da nije normalno da tako dugo traje sudski postupak“, profesorka Vesna Rakić Vodinelić ističe da se, s obzirom na vreme ubistva, slučaj „već može identifikovati kao odbijanje suđenja“, a bivša predsednica Vrhovnog suda Srbija Vida Petrović Škero zaključuje da „razumni rok više ne postoji“ u ovom predmetu.

U 22 godine dugom neuspešnom kretanju, doduše više u pobočne slepe ulice, nego ka pravosnažnoj presudi za ubistvo Slavka Ćuruvije, jednog od najistaknutijih novinara i najhrabrijeg izdavača novina devedesetih, simbolički je okamenjena vladavina „paradržavnog kartela“, kako je Nenad Dimitrijević svojevremeno nazvao specifičnu mafijašku mešavinu političara, državne bezbednosti i kriminalaca kod nas, koja je nesumnjivo naručila, naredila i sprovela ubistvo.

U njoj su, imamo pravo da sumnjamo, zarobljeni neefikasno i nimalo nezavisno sudstvo.

Takođe, kako je to precizno definisao novinar Miloš Vasić u svojoj knjizi „Atentat na Zorana“, „ubistvo Slavka Ćuruvije može se shvatiti kao ona prelomna tačka posle koje više nema nikakvih granica niti moralnih prepreka golom nasilju kao nastavku politike drugim sredstvima“.

Kršenje prava na suđenje u razumnom roku u ovako graničnom slučaju, kao što su precizno opisane okolnosti ubistva Slavka Ćuruvije u gornja dva citata, predstavlja poseban i opominjući slučaj za celo društvo, a posebno za sud koji u ovom trenutku odlučuje o presudi za ubistvo iz 1999. godine, a nakon ponovljenog postupka.

Sedam godina nenormalnosti

Pravosudni postupak za ubistvo Slavka Ćuruvije traje od kraja 2014. godine ako za početak, shodno pravilima domaćeg i evropskog zakonodavstva, uzmemo podizanje optužnice u obliku koji ona ima danas. To nam govori da sam postupak traje skoro punih sedam godina i da ulazimo u osmu godinu suđenja. Sudeći prema toku čitavog suđenja, a posebno ponovljenog posle odbacivanja presude od strane Apelacionog suda, sudije zadužene ovim predmetom ne pokazuju svest o tome.

Čekalo se čitavih 16 godina da taj postupak krene sa ozbiljnim predistražnim i istražnim radnjama. Ubistvo se dogodilo na mafijaški način i optužnicom je povezano sa državom. To je posebna težina tog slučaja. A onda su uradili sve da ga razvuku, a ništa da ga ubrzaju (Vesna Rakić Vodinelić)

„Iz prakse Evropskog suda za ljudska prava proizlazi da bi se dve godine pred jednom sudskom instancom mogle smatrati granicom čijim prekoračenjem slučaj postaje sumnjiv sa stanovišta povrede prava na suđenje u razumnom roku“, stoji u studiji o pravu na razumno suđenje koju je 2018. godine objavila beogradska kancelarija Saveta Evrope, čiji su autori ugledne sudije.

Vesna Rakić Vodinelić: Odbijanje pravosuđa i opstrukcija suđenja

„U odnosu na vreme ubistva Slavka Ćuruvije, to je strašno. Nema nikakvih dilema da je tu prekršeno pravo na pravično suđenje i u odnosu na dan ubistva i u odnosu na početak. Trajanje samog postupka od podizanja optužnice do sada apsolutno krši član 6 Evropske konvencije o pravu na suđenje u razumnom roku. A u odnosu na vreme ubistva, počinje da liči na odbijanje pravosuđa. ’Justice delayed. Justice denied’, kaže stara engleska izreka. Prvi put je to pravno obrađeno još u Napoleonovom zakoniku iz 1804. godine, da je kažnjivo za sudiju odbijanje suđenja u stvari za koju je nadležan, a ovo se već može identifikovati kao odbijanje suđenja“, kaže za Cenzolovku profesorka prava Univerziteta Union u penziji Vesna Rakić Vodinelić.

Vesna Rakić Vodinelić je još prošle godine, pre nego što je počelo razvlačenje ponovljenog postupka pred Posebnim odeljenjem za organizovani kriminal Višeg suda u Beogradu, u svom tekstu na Peščaniku rekla da je u ovom slučaju nesumnjivo prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U tom tekstu je iznela i opravdane sumnje u časnost odluka suda u prvostepenoj instanci, ali i istakla odgovornost Apelacionog suda, koji je, umesto da sam otvori pretres, predmet vratio prvostepenom sudu. Simptomatično je i upozoravajuće njeno retorsko pitanje: „Da li su tužilaštvo i sud znali šta rade?“

Na osnovu svega što se događalo u ovom procesu javnost ima pravo da sumnja da li je na delu namerna opstrukcija suđenja.

„Ne samo okrivljeni već i porodica žrtve ima pravo na okončanje postupka u razumnom roku. Odavno je prekoračen, zaslugom tužilaštva i suda. Svakog od njih ko je bio nadležan proteklih 21 godinu. Drugo, u pitanju je ubistvo koje je organizovala i sprovela država, tzv. državni zločin, koji je po prirodi stvari jedan od društveno najopasnijih zločina. (…) A isplivale su tu i neke, naizgled sporedne, ali suštinski bitne stvari. Suštinski bitne za ravnopravnost svih pred zakonom. Recimo Kurak, koji je u bekstvu, posle ubistva je izvadio pasoš. Pa nas je onda Ministarstvo spoljnih poslova obavestilo (slavodobitno) da je pasoš izdat za vreme one vlasti 2011. Pa se o tome otvorila tabloidna debata. A neizbežni Šešelj je još 2002. objavio da je ubica Kurak i tražio nagradu. Da li je to Vučić, objavivši svoju verziju tek 2014. ‘znao’ još 2002. godine? Da li je verovao svom tada neprikosnovenom šefu? Da li bi neki tužilac ili policijski inspektor mogao o tome da ga priupita, štaviše da promoviše poligrafsko održavanje vatre kome je predsednik tako sklon. Možda bi i moglo. Negde drugde“, napisala je, između ostalog, Vesna Rakić Vodinelić u pomenutom tekstu na Peščaniku i time postavila dodatna pitanja na koja nijedan razuman, obavešten građanin ne može da očekuje odgovor, ali ima pravo da sumnja i da pita.

Profesorka za Cenzolovku ukazuje i na širi kontekst koji kršenje zakona, ali i kršenje Ustava Srbije, jer i on štiti pravo na suđenje u razumnom roku, ima na društvo.

„Svako ima pravo na pošteno i nepristrasno suđenje u razumnom roku. Ako se to pravo negira jednom, rađa veliku sumnju u pravosuđe. Suština je u tome da je postupak otpočeo tek 2015. godine, a Ćuruvija je ubijen 1999. Čekalo se čitavih 16 godina da taj postupak krene sa ozbiljnim predistražnim i istražnim radnjama. Ubistvo se dogodilo na mafijaški način i optužnicom je povezano sa državom. To je posebna težina tog slučaja. A onda su uradili sve da ga razvuku, a ništa da ga ubrzaju“, kaže Vesna Rakić Vodinelić.

Vida Petrović Škero: Izgubila se svaka svrha i smisao suđenja

Predsednica Centra za pravosudna istraživanja i bivša predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero kaže za Cenzolovku da „sa sigurnošću može da kaže da razumni rok više ne postoji“.

„Kad krivični postupak, sve i uz postojanje velikog broja problema, traje toliko dugo, gubi se svaka svrha suđenja i svaki smisao. To ukazuje da nešto ne funkcioniše u svakoj relaciji, uključiv policiju, tužilaštvo, sud, politiku, mešanja ili nemešanja. Ne znam predmet dovoljno da bih rekla da li je samo kršeno pravo na razumni rok, jer to je samo jedan od segmenata člana 6 Evropske konvencije. Sa sigurnošću bih mogla da kažem da razumni rok više ne postoji. Razumni rok obezbeđuje pravdu i otklanja neizvesnost i sumnju da li ima pravde, da funkcioniše pravosuđe“, kaže za Cenzolovku Vida Petrović Škero.

Ona dodaje da „dužina postupka ukazuje da razumni rok nije obezbeđen u ovom slučaju“. Ističe i da sve to nepovoljno utiče na društvo jer se gubi poverenje u pravosuđe, neophodno da bi sudska vlast funkcionisala.

„Gubi se poverenje u celokupno pravosuđe, koje se mora očuvati i vratiti, a ovakvim postupkom suđenja koji traje toliko godina, poverenje se kontinuirano gubi. Tu je evidentno umešana politika i to kod građana stvara sumnju i, bez obzira na to da li je tačna ili ne, imamo percepciju da sudstvo nije nezavisno“, kaže Vida Petrović Škero.

Marijana Pajvančić: Povređeno pravo na pristup pravdi

„Svaki pravnik će vam reći da nije normalno da toliko dugo traje sudski postupak. Dužina trajanja govori da je pravo na pristup pravdi i pravo na suđenje u razumnom roku povređeno. Ne znam ko bi rekao nešto drugačije“, bio je principijelan komentar Marijana Pajvančić, profesorke Ustavnog prava na Pravnom fakultetu Novosadskog univerziteta, uz ogradu da se nije bavila ovom tematikom, ali i da je u pitanju eklatantan slučaj.

Profesorka Pajvančić nedavno je radila na obimnoj studiji, istraživanju o povredama prava na suđenje u razumnom roku, odnosno žalbama koje je rešavao Ustavni sud zbog kršenja Zakona o suđenju u razumnom roku.

Trajanje samog postupka od podizanja optužnice do sada apsolutno krši član 6 Evropske konvencije o pravu na suđenje u razumnom roku. A u odnosu na vreme ubistva, počinje da liči na odbijanje pravosuđa (Vesna Rakić Vodinelić)

Za Cenzolovku dodaje da iako je Zakon o suđenju u razumnom roku trebalo da smanji broj ustavnih žalbi na postupanje suda po ovom zakonu, to se nije dogodilo, već je Ustavni sud još više zatrpan žalbama na kršenje zakona, a ustavna žalba se pokazala kao neefikasan pravni lek.

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 6 garantuje pravo na suđenje u razumnom roku kao deo prava na pravično suđenje. U naš Ustav je ista stvar ugrađena, a onda je kao pojačanje donet i poseban zakon.

Sudije su dužne da se u ovoj stvari ponašaju u skladu sa najvišim međunarodnim standardima, jer kršenje ovog prava u najvećoj meri utiče na nesigurnost i nepoverenje u sudski sistem i da je pravda dostupna.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava ukazuje na to da se predmeti koji su pred nacionalnim sudovima vođeni po sedam i više godina, a upravo je to slučaj sa suđenjem za ubistvo Slavka Ćuruvije, ističu kao najnegativniji primeri kršenja ovog prava. Nešto što ne bi smelo da se radi.

Proces za ubistvo Slavka Ćuruvije, a početak se računa od podnošenja i potvrđivanja optužnice, traje gotovo punih sedam godina i sasvim je sigurno da ulazimo u osmu godinu.

Međutim, ne treba zaboraviti da je policijska istraga odmah nakon ubistva urađena traljavo, da je svaka naredna istraga bila opterećena sumanutim i zlonamernim teorijama zavere, da je prva krivična prijava u ovom slučaju podneta još 2001. godine i da je sve do 2014. više puta pokretana, pa zaustavljana, policijska i tužilačka istraga. Istrage su takođe jedan od kriterijuma za ocenjivanje da li je prekršeno pravo na suđenje u razumnom roku, ali su još bolji pokazatelj kontinuiteta one vladavine „paradržavnog kartela“ s početka teksta.

EVROPSKA KONVENCIJA I DOMAĆE ZAKONODAVSTVO

Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u članu 6 garantuje pravo na suđenje u razumnom roku kao sastavni deo prava na pravično suđenje. Poštovanje prava na suđenje u razumnom roku odraz je efikasnog pravosuđa i doprinosi jačanju poverenja javnosti u sudski sistem. Konvencija zahteva da u nacionalnom zakonodavstvu postoji i delotvoran pravni lek kojim bi se omogućila zaštita prava na suđenje u razumnom roku.

Načelno posmatrano, vreme trajanja postupka predstavlja njegovo ukupno trajanje od dana podnošenja inicijalnog akta kojim se postupak pokreće, odnosno dana donošenja akta ili preduzimanja radnje kojima se postupak smatra pokrenutim, pa do dostavljanja pravosnažne odluke, odnosno odluke donete po delotvornom vanrednom pravnom sredstvu.

Domaće zakonodavstvo početak prava na suđenje u razumnom roku računa od pokretanja istrage. Saglasno odredbama člana 1 stav 3 i člana 2 stav 1 Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, sudska zaštita ovog prava uključuje i istragu koju u krivičnom postupku sprovodi javni tužilac, a pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku.