Vladimira Dorčova Valtner (Storyteller): „Meni je najvažnije da ne zamenimo jednu vrstu političke zavisnosti drugom”

Autor: Mia Savić, Izvor: Zoomer

Prvo je to bio manji blog, da bi 2018. postao registrovani medij. Skroman poduhvat, sa velikim entuzijazmom, vrlo malo resursa, ali jasnim ciljem iznedrio je Storyteller. Duboko verujući da „neke stvari zaslužuju više od jednog naslova”, Vladimira Dorčova Valtner, urednica ovog portala, ispričala je za Zoomer da je želela medij u kojem „ljudi neće biti samo brojke, statistika ili povremeni sagovornici” i ukazala na to da ono što u velikim gradovima često prolazi nezapaženo, za ljude u manjim sredinama ili selima predstavlja važnu temu. Sa njom smo razgovarali o najčešćim izazovima sa kojima se suočavaju lokalni mediji, o problemima koji se tiču finansiranja, političkim pritiscima, ali i o tome da li će pobeda Studentske liste uticati na promene u lokalnim medijima.

Storyteller objavljuje sadržaj na srpskom i slovačkom jeziku. Zašto Vam je bilo važno da portal bude dvojezičan i koliko je to značajno za informisanje slovačke zajednice u Vojvodini?

Za mene je dvojezičnost od početka bila potpuno prirodna. Odrasla sam i živim u višejezičnoj sredini i nikada nisam doživljavala srpski i slovački jezik kao dva odvojena sveta. Naprotiv, oni su deo istog prostora, svakodnevnog života i zajedničkih problema.

Mislim da je važno da pripadnici nacionalnih manjina imaju pristup kvalitetnim informacijama na svom maternjem jeziku. Ali još je važnije da novinarstvo na manjinskim jezicima ne bude ograničeno samo na folklor, tradiciju, kulturne manifestacije i rad manjinskih institucija.

Slovaci u Vojvodini nisu samo pripadnici nacionalne manjine. Oni su građani koje zanimaju kvalitet vode, stanje zdravstvene zaštite, javni novac, obrazovanje, klimatske promene, politička odgovornost i budućnost njihovih zajednica. O svim tim pitanjima treba da postoji ozbiljno novinarstvo i na slovačkom jeziku.

S druge strane, dvojezičnost nam omogućava da priče iz slovačke zajednice približimo i široj javnosti. Ne želim da manjinske zajednice žive u nekim paralelnim informativnim svetovima u kojima jedni o drugima znamo samo ono što vidimo na festivalima i manifestacijama.

Jezik ne bi trebalo da bude granica između zajednica, već način da se bolje razumemo. To je, zapravo, jedna od osnovnih ideja Storytellera.

Kojim temama se najviše bavite i sa kakvim problemima vam se građani najčešće obraćaju? Postoje li teme koje su posebno važne za manje sredine, a kojima nacionalni mediji ne posvećuju dovoljno pažnje?

Storyteller jeste nastao u lokalnoj zajednici i iz nje crpi veliki deo svoje snage, ali naše novinarstvo odavno nije ograničeno samo na lokalne teme. Bavimo se ozbiljnim društvenim pitanjima, analiziramo političke i društvene procese, istražujemo funkcionisanje institucija, odnos moći i odgovornosti, položaj nacionalnih manjina, ljudska prava, klimatske promene i zaštitu životne sredine. Važno mesto imaju i kultura, identitet, društvene promene i ljudi koji svojim radom pomeraju stvari.

Zapravo, ne volim strogu podelu na lokalne i nacionalne teme. Mnogi problemi koji se vide u malim sredinama samo su konkretne manifestacije mnogo širih društvenih pojava. Kada istražujemo kako se neka opština priprema za ekstremne vrućine, ne bavimo se samo tom opštinom, već funkcionisanjem sistema zaštite građana. Kada analiziramo rad nacionalnih saveta, bavimo se pitanjima političkog uticaja, demokratskog predstavljanja i odgovornosti institucija. Kada pišemo o životnoj sredini, lokalni primer često postaje polazna tačka za mnogo širu priču o klimatskim promenama, javnim politikama ili odnosu društva prema prirodnim resursima.

Građani nam se obraćaju zbog problema sa kojima se suočavaju u svakodnevnom životu, od komunalne infrastrukture i kvaliteta vode do postupanja institucija i različitih oblika nepravde. Ali važno mi je da naglasim da ne čekamo samo da nam neko prijavi problem. Veliki deo našeg rada čine teme koje sami prepoznajemo, istražujemo i analiziramo, čak i kada nisu u fokusu dnevnih vesti.

Ne mislim da ozbiljno novinarstvo mora da nastaje u velikim redakcijama i velikim gradovima. Iz jednog malog mesta u Vojvodini možemo da postavljamo pitanja koja su važna za čitavo društvo. I upravo to pokušavamo da radimo u Storytelleru: da povezujemo iskustva ljudi sa širim društvenim procesima, da objašnjavamo, propitujemo i istražujemo, ali i da tražimo odgovore na pitanje šta možemo da naučimo iz primera koji pokazuju da su promene moguće.

Storyteller se poslednjih godina sve više okreće dubinskim pričama, umesto svakodnevnom informisanju. Zašto ste odlučili da promenite pristup i koje teme smatrate posebno važnim za zajednice o kojima izveštavate?

Zapravo, Storyteller nikada nije bio klasičan dnevnoinformativni medij. Od samog početka želela sam da razvijamo narativno novinarstvo, da pričama pristupamo drugačije, da ljudima, pojavama i društvenim procesima posvetimo više vremena i prostora. Uostalom, nije slučajno što se zovemo Storyteller. Verujem u moć dobro ispričane, temeljno istražene priče, koja ne samo da informiše već pomaže ljudima da bolje razumeju svet oko sebe.

Istina je da smo se tokom poslednje dve godine nešto intenzivnije bavili i dnevnim informisanjem, pre svega zato što su nas društvena i politička dešavanja u Srbiji na to navela. Smatrali smo da u takvim okolnostima imamo profesionalnu odgovornost da reagujemo i pratimo događaje od javnog značaja. Ali to nikada nije bio naš primarni urednički pravac.

Ono što se jeste menjalo i razvijalo jeste način na koji radimo. Danas mnogo sistematičnije pristupamo dubinskom i istraživačkom novinarstvu, sve više koristimo podatke, dokumenta, multimedijalne i interaktivne formate, a posebno razvijamo novinarstvo orijentisano ka rešenjima.

Taj pristup mi je veoma blizak jer ne želim da se naše novinarstvo zaustavi na konstataciji da nešto ne funkcioniše. Želimo da istražimo i kako se određeni problemi rešavaju, šta možemo naučiti iz iskustava drugih, postoje li dokazi da neki pristup daje rezultate i koja su njegova ograničenja. To nije ulepšavanje stvarnosti, naprotiv. To je pokušaj da o njoj izveštavamo potpunije.

Posebno su nam važne teme koje povezuju svakodnevni život sa širim društvenim procesima: klimatske promene, životna sredina, javne politike, odgovornost institucija, ljudska prava, položaj manjinskih zajednica, ali i kultura, identitet i društvene inovacije.

Sve više razmišljamo i o tome šta se događa nakon što objavimo priču. Da li je ona pokrenula razgovor? Da li je neko reagovao? Da li se nešto promenilo? Možemo li da nastavimo da pratimo problem, umesto da ga napustimo čim objavimo tekst?

Upravo zato želimo da razvijamo i naš fizički Storyteller Hub, da organizujemo razgovore sa građanima i nastojimo da publika ne bude samo pasivni primalac informacija, već aktivni učesnik u razgovoru o pitanjima koja su joj važna.

Ne želimo da proizvodimo što više sadržaja, već što više novinarske vrednosti. U vremenu kada smo svakodnevno zatrpani informacijama, mislim da je to možda važnije nego ikada. Naše „spore priče za brzo vreme“ nisu samo slogan, već način na koji razumemo svoju ulogu.

Kako biste opisali ulogu lokalnih medija, posebno onih koji izveštavaju o životu nacionalnih manjina? Po čemu se njihov rad razlikuje od rada nacionalnih medija?

Lokalni mediji i mediji zajednice imaju nešto što veliki nacionalni mediji teško mogu da imaju u istoj meri: duboko poznavanje zajednice, njenih odnosa, problema, istorije i ljudi.

Kada govorimo o manjinskim medijima, mislim da moramo da izađemo iz okvira u kojem se oni posmatraju isključivo kao čuvari jezika i identiteta. To jeste jedna od njihovih važnih funkcija, ali nikako ne sme biti jedina.

Manjinski medij mora imati pravo i hrabrost da kritički izveštava o institucijama sopstvene zajednice. Nacionalni savet, kulturna ustanova ili bilo koja druga manjinska institucija ne bi trebalo da budu izuzeti od novinarskih pitanja samo zato što predstavljaju nacionalnu manjinu.

Verujem da je kvalitetno lokalno novinarstvo jedna od osnova demokratije. Ako ne znamo kako se troši novac u našoj opštini, ko donosi odluke i kako one utiču na naš život, teško možemo govoriti o informisanim građanima, bez obzira na to koliko smo dobro upoznati sa nacionalnom politikom.

Finansijska održivost jedan je od najvećih izazova lokalnih medija. Kako se nosite sa tim problemom i da li rad na dva jezika donosi dodatne finansijske i organizacione izazove?

Finansijska održivost je verovatno najveći izazov sa kojim se suočavamo, ali ne želim da našu priču o opstanku svedem samo na nedostatak novca. Mnogo važnije pitanje je kako izgraditi medij koji može dugoročno da radi kvalitetno, nezavisno i bez stalnog straha od toga šta će se dogoditi kada se završi sledeći projekat.

Storyteller se u velikoj meri finansira kroz međunarodne grantove, što nam je omogućilo da izgradimo redakciju, razvijamo nove formate i bavimo se temama koje teško mogu da opstanu na komercijalnom tržištu. Ali projektno finansiranje ima svoja ograničenja. Redakcija nije projekat koji počinje i završava se određenog datuma. Novinari moraju imati kontinuitet, sigurnost i vreme da rade svoj posao.

Dvojezičnost dodatno komplikuje stvari. Svaka ozbiljna priča na dva jezika zahteva dodatno uredničko vreme, prevod, jezičku adaptaciju, a često i drugačiji pristup publici. Mi praktično stvaramo dva jezička izdanja sa resursima jedne male redakcije. Ali nikada nisam razmišljala o tome da odustanemo od jednog jezika kako bismo smanjili troškove.

Zato sada intenzivno razmišljamo o diverzifikaciji prihoda, razvoju profesionalnih usluga, edukacija, multimedijalne produkcije, radu sa zajednicom i direktnijoj podršci publike. Otvorili smo i Storyteller Hub u Kulpinu, kao prostor u kojem novinarstvo može da se susretne sa ljudima, idejama i razgovorima.

Ipak, želim da naglasim nešto što se često zaboravlja kada govorimo o održivosti. Ne možemo stalno tražiti od malih redakcija da budu sve inovativnije, produktivnije i preduzetnički orijentisane, a istovremeno zanemarivati uslove rada novinara. Održivost nije samo pitanje finansijskog modela, već i toga da li ljudi mogu normalno da žive od svog rada, da imaju slobodne dane i da ne sagorevaju pokušavajući da sačuvaju medij u koji veruju.

Koliko je teško zadržati novinare i privući mlađe kolege da se bave lokalnim novinarstvom, posebno kada je reč o novinarima koji mogu da izveštavaju na jezicima nacionalnih manjina?

Teško je, i mislim da je to problem o kojem ne razgovaramo dovoljno ozbiljno.

Od mladih novinara očekujemo da budu radoznali, hrabri, digitalno pismeni, multimedijalni, da poznaju jezike, razumeju društvene procese i budu spremni da stalno uče. A zauzvrat im često nudimo nesigurne angažmane, nedovoljna primanja i ogromnu odgovornost – jer jednostavno često druge adute nemamo u rukama.

Kada govorimo o manjinskom novinarstvu, izazov je još veći. Nije dovoljno da neko govori slovački jezik. Potrebno je da ima novinarsku radoznalost, profesionalne veštine, razumevanje zajednice i sposobnost da o složenim društvenim pitanjima izveštava na tom jeziku. Takvi ljudi se ne pojavljuju sami od sebe. U njihovo obrazovanje i razvoj mora se ulagati.

Ali neću romantizovati ni svoju ulogu. I sama učim kako da budem bolja urednica, kako da ne prenesem sopstveni veliki novinarski apetit na ceo tim i kako da uskladimo ambicije sa kapacitetima koje zaista imamo.

Verujem da mladi ljudi žele da rade smislen posao. Na nama je da pokažemo da lokalno novinarstvo može biti kreativno, savremeno, uzbudljivo i profesionalno izazovno. Ali moramo im ponuditi i realnu perspektivu da od tog posla mogu da žive.

Koliko vam je značajna saradnja sa drugim lokalnim medijima, kako onima koji izveštavaju na srpskom, tako i sa redakcijama koje rade na jezicima nacionalnih manjina?

Saradnja nam je izuzetno važna, možda danas više nego ikada. Mislim da male nezavisne redakcije nemaju luksuz da rade potpuno izolovano, posebno kada istražuju probleme koji ne poznaju opštinske, jezičke ili administrativne granice.

Mi smo kroz različite projekte i partnerstva imali priliku da sarađujemo sa novinarima i organizacijama iz Srbije i regiona, razmenjujemo znanja, iskustva i pristupe pričama. To nam je pomoglo ne samo da budemo bolji u svom poslu, već i da shvatimo da se mnoge redakcije suočavaju sa veoma sličnim izazovima.

Volela bih da bude mnogo više saradnje između medija koji izveštavaju na srpskom i medija na jezicima nacionalnih manjina. Često funkcionišemo kao dva odvojena medijska sveta, iako živimo u istom društvu, suočavamo se sa istim problemima i izveštavamo o istim institucijama.

Zamislite koliko bi značilo kada bi nekoliko lokalnih redakcija zajednički istraživalo pristup zdravstvenim uslugama, kvalitet vode ili trošenje javnog novca u različitim opštinama. Ili kada bi kvalitetna priča nastala na manjinskom jeziku dobila mnogo veću vidljivost zahvaljujući saradnji sa drugim medijima.

Za mene saradnja nije samo preuzimanje tekstova ili zajedničko konkurisanje za projekte. To je i profesionalna solidarnost, spremnost da delimo znanje, metodologiju, kontakte kada je to primereno, pa i sopstvene greške.

Ne moramo svi da budemo veliki mediji. Ali zajedno možemo da napravimo mnogo veći javni uticaj nego svako pojedinačno.

Nakon promene vlasti i dolaska Studentske liste, kakve promene očekujete u položaju lokalnih i nezavisnih medija? Mislite li da će se uslovi za njihov rad poboljšati i šta bi nova vlast trebalo prvo da promeni?

Mislim da bi bilo pogrešno očekivati da se položaj nezavisnih medija promeni preko noći samo zato što je došlo do političke promene. Ali bilo bi jednako pogrešno ne prepoznati da se otvara prilika da se neke stvari konačno sistemski urede.

Pre svega, očekujem transparentniji i pravedniji sistem javnog finansiranja medija, naročito na lokalnom nivou. Novac građana mora da se raspodeljuje prema jasnim kriterijumima javnog interesa, kvalitetu novinarstva i poštovanju profesionalnih standarda, a ne prema političkoj podobnosti ili bliskosti sa lokalnim centrima moći.

Posebno je važno urediti položaj medija na jezicima nacionalnih manjina i obezbediti njihovu stvarnu uredničku nezavisnost. Ne smemo dozvoliti da se pravo manjinskih zajednica na informisanje poistoveti sa pravom bilo koje institucije ili političke strukture da kontroliše informacije koje do tih zajednica dolaze.

Želela bih i da institucije počnu ozbiljnije da shvataju svoju obavezu da odgovaraju na novinarska pitanja. Pristup informacijama od javnog značaja ne bi trebalo da bude svakodnevna borba između novinara i administracije.

I na kraju, nadam se da ćemo početi da razgovaramo o medijskoj politici koja ne posmatra lokalno novinarstvo kao nekakav sporedni segment medijskog sistema. Ako nestanu nezavisni lokalni mediji, ogroman broj građana ostaće bez nekoga ko će svakodnevno postavljati pitanja u njihovo ime.

Političke promene mogu otvoriti vrata, ali institucije su te koje moraju da garantuju slobodu medija i kada se vlast ponovo promeni. A na nama novinarima je da kroz ta otvorena vrata ne uđemo kao nečiji zahvalni gosti, već da nastavimo da radimo svoj posao.

Vladimira Dorčova Valtner

Tekst je prenet sa portala Zoomer.