Ispovest Dragana Kecmana (4): Niko nije rekao: E, bravo momci. Ma ne. Naprotiv. Mene su unutar policije pljuvali

Razgovarao: Perica Gunjić

– Ljudi su različiti. Imate ljude koji dođu do zida i odustanu. Ne! Meni je izazov kad naiđem na zid. Kako savladati taj zid, kako ga preskočiti?

Ovako u ekskluzivnoj ispovesti za Cenzolovku govori policijski pukovnik Dragan Kecman i otkriva po prvi put te „zidove” koje je preskakao dok je istraživao ubistvo Slavka Ćuruvije – pretnje ubistvom, curenje podataka iz UBPOK u BIA, pritiske, zlostavljanje čoveka koji mu je otkrio trake sa podacima o mobilnoj komunikaciji…

Cenzolovka: Vi ste znali da su planirali vaše ubistvo 2006, da je prisluškivanjem zabeležen razgovor u kome je Miroslav Kurak rekao „Kecmana treba o’laditi”. Mediji su objavili da je i 2016. godine u inostranstvu pripremana Vaša likvidacija.

Skoro se desilo, nešto pre mog penzionisanja, da me je jedan saradnik probudio usred noći i obavestio da je jedan načelnik rekao „da se ili reši Kecman ili slučaj Ćuruvija”. To je značilo da se oslobode optuženi. Kakva je to poruka? I nikom ništa

Kecman: Znate kako, ne bih voleo da ulazim u metodologiju istraga koje smo tada radili, jer ako bih otkrio sve detalje, to bi sutra moglo da oteža kolegama rad. Vi, kao ozbiljan istražitelj, morate da se pripremite za svako lice. Da pripremite sve zakonite mere prema tom licu i pre nego što ga pozovete.

Postoji i metodologija koja se bavi time – kada to lice zovete i kako to radite. Tako da kada on dođe kod vas, već je „pečen”, a vi imate ozbiljne informacije o tome kada je i sa kim imao kontakte.

A najjača stvar, kad završi kod vas i misli da je pobedio – tek onda vi „jurišate”. Tek onda njemu „zalepite” određene mere, tajno praćenje itd.

Cenzolovka: Pričate o tome kako ste radili istrage i sa ljudima za koje kasnije saznajete da planiraju Vaše ubistvo?

Kecman: U tom konkretnom slučaju, od nas je otišao jedan čovek iz Službe koji nam je dao izjavu, mislio je da nas je sve pobedio. Međutim, mi smo znali da se on posle toga video i šetao pod Mostarskom petljom sa čovekom, sivom eminencijom, koji je i dan-danas ostao sa strane, iako je veoma uticajan.

Upozorenje na pretnju likvidacijom stiglo kasno

Cenzolovka: Nedeljnici NIN i Vreme objavili su da je tada Kurak u društvu Branka Crnog, bivšeg zamenika načelnika RDB-a, i Slaviše Arsića, iz njegovog obezbeđenja, rekao da Vas treba ubiti.

Kecman: Ja nisam pominjao imena. Ali i ta informacija je kasno stigla do mene, nije mi javljena tog dana. Znate kako, sve te informacije se vagaju tamo negde, pa se tek kasnije saopštavaju onom kome je prećeno. Zamolio sam kolegu koji je to saznao, da to napiše, stavi u izveštaj i da sve što su oni čuli ostane negde zabeleženo.

Tada smo se samo uverili da smo na pravom putu. Sve dok vi radite svoj posao časno i pošteno… Oni su mislili da ih niko neće uhvatiti. Mi smo ipak u toj situaciji pobedili, otkrili smo ih. „Vezali” smo ih za mesto zločina, napisali krivičnu prijavu i stojimo iza svega što smo radili tokom istrage i na zakonit način dokumentovali.

Cenzolovka: I pored sumnji, za Arsića i Crnog nije bilo dokaza da su učestvovali u organizaciji ubistva?

Kecman: Slaviša Arsić je u više navrata pokušao da me diskredituje u vreme SPS-a, dok je ministar policije bio Ivica Dačić, ali nije mu to pošlo za rukom.

On je osoba koju ne mogu isključiti iz dešavanja oko belog golfa. I njegove reakcije na poligrafu, i to što je uradio pošto mi je dao izjavu kad se video sa Brankom Crnim i Kurakom… Ali, neki put nedostaje materijalni dokaz kako bi se procesuirao i našao u krivičnoj prijavi.

Cenzolovka: Mnogi su u policiji odustajali i ćutali i o najtežim zločinima. Ne samo o ubistvu Ćuruvije, već i o mnogim drugim ubistvima koje su počinili pripadnici tajne policije. Kako to da ste Vi istrajali više od 20 godina? I sami ste rekli da je Slavko Ćuruvija za Vas bio samo jedan od predmeta na kome ste radili, da niste nešto posebno o njemu znali i niste imali nikakav lični interes da to istražujete, ali ste imali mnogo problema zbog toga?

Kecman: Ljudi su različiti. Imate ljude koji dođu do zida i odustanu, misle da su uradili koliko su mogli. Ne! Meni je izazov kad naiđem na zid. Kako savladati taj zid, kako ga preskočiti? Kako rešiti taj slučaj koji si zadužio i za koji primaš platu?

Cenzolovka: Makar zbog toga bili i u smrtnoj opasnosti?

Kecman: Pa makar bio i u smrtnoj opasnosti. Ali znate da ste čisti. Da nikome ništa nažao niste uradili, da niste nigde napisali nešto do čega niste došli tokom istrage. I oni su svesni toga, verujte mi.

Nisam imao zaštitu. Nisam se plašio

Cenzolovka: Da li je pollicija bila svesna toga? Da li ste imali zaštitu?

Ja sam njemu zahvalan do groba. Da tog čoveka nije bilo, da mi nije pokazao gde stoje DLT trake narezanog materijala, u metalnoj kasi, ništa od suđenja za ubistvo Ćuruvije ne bi bilo (o radniku Mobtela koji je Kecmanu otkrio podatke sa baznih stanica)

Kecman: Ne, nisam imao zaštitu u vezi sa tim. Ali to je posebna priča. Ne mogu još da pričam o nekim stvarima, nekim proverama, skrivanjima nekih podataka u bazi odeljenja Analitike, pa njihovim pravdanjima…

Skoro se desilo, nešto pre mog penzionisanja, da me je jedan saradnik probudio usred noći i obavestio da je jedan načelnik rekao „da se ili reši Kecman ili slučaj Ćuruvija”. To je značilo da se oslobode optuženi. Kakva je to poruka? I nikom ništa.

I onda ja napišem službenu belešku i odnesem u Analitiku, bar da ostane neki trag koji će, ako se nešto desi, objasniti zašto se to desilo.

Problem je totalna nezainteresovanost. I kakva je to poruka meni? Mene to gura napred. Nikad se nisam plašio. Znate kada bih se plašio – da sam nešto podmetnuo u vezi sa dokazima. Tada bih se plašio. Ali ništa nisam nikome podmetnuo. Ovaj predmet može da ide na analizu u FBI, ma gde god hoćete, sve ovo što smo mi uradili. Evo, pozivam eksperte da dođu i ispitaju sve dokaze, sve to čime smo optužene „vezali” za mesto zločina.

U to vreme, 1999. godine, bazne stanice su imale tri kraka po 120 stepeni, pokrivale su 360 stepeni. Tih dana ti ključni ljudi nisu bili na drugim krakovima baznih stanica, nego upravo na tom kraku koji konkretno pokriva Ulicu Ive Lole Ribara (danas Svetogorsku).

ZBOG ROMIĆA SAM RIZIKOVAO POSAO, A ON NIJE ODRŽAO OBEĆANJE

Kecman: Par puta sam ispitivao Romića. Jednom mi je rekao: „Ok, pristaću da uradim to što hoćeš, ako mi dozvoliš da pozovem ćerku, danas joj je rođendan.” Zbog toga sam tada mogao da izgubim posao. Ipak sam mu dozvolio da se sa njom čuje. Ali posle toga je ćutao. Pitam ga:

„Pa dobro, Romiću, šta bi sada? Ako sam ja ispao čovek prema tebi, budi i ti čovek, pa održi obećanje.”

Mislim da se radilo o tome da je rekao da će pristati da ode na poligraf i da će mi reći neke detalje. Ali nije – jednostavno je iskoristio moju empatiju prema detetu, iako je znao da mnogo zbog toga rizikujem.

Cenzolovka: Koliku ste pomoć imali unutar sistema? Pominjete samo nekoliko ljudi.

Kecman: Hoćete iskreno? Nisam imao nikakvu pomoć.

Cenzolovka: Da li ste dobili nagradu MUP-a za razotkrivanje ovako važnog slučaja? Mnogi inspektori su dobijali i za mnogo manje komplikovane slučajeve.

Kecman: Ne što nisam dobio tu nagradu, nego nas niko ni na kafu nije pozvao. Niko nas nije ni pozvao i rekao: E, bravo momci. Ma ne. Naprotiv. Mene su unutar policije pljuvali zbog kontakta sa Veranom Matićem i rada u Komisiji za istraživanje ubistava novinara. A ja sam u njemu prepoznao pravog borca za istinu i zbog toga sam ga poštovao. Matić je čovek od reči.

U policiji sam imao veliku podršku generala Rodoljuba Milovića. Ali sam shvatio da i on o podacima koje dobija referiše negde dalje. Da je bilo samo do njega, do Milovića, ne bih imao zadršku, ali sam znao da on mora da referiše dalje, pa da će onda taj neko isto referisati nekom…

Čoveku iz Mobtela zahvalan do groba

Cenzolovka: Prećeno je i ljudima koji su Vam pomogli tokom istrage. Kao što je slučaj sa radnikom Mobtela koji Vam je 2005. otkrio da se tamo i dalje čuvaju podaci sa baznih stanica iz 1999. godine.

Kecman: Taj čovek na kraju jedini nije prešao iz Mobtela u Telenor. Narednih pet godina nije mogao da nađe posao, pitanje je kako je uopšte preživeo. Mi smo mu pomogli kada smo saznali za to. I dan-danas nam je zahvalan zbog te pomoći. Ali i ja sam njemu zahvalan do groba. Da tog čoveka nije bilo, da me nije odveo i pokazao mi gde stoje DLT trake narezanog materijala, u metalnoj kasi, ništa od suđenja za ubistvo Ćuruvije ne bi bilo.

Cenzolovka: Na kraju je, kada su podaci sa baznih stanica u pitanju, sve zavisilo od hrabrosti tog jednog čoveka? Zar taj podatak Mobtel nije morao da vam obezbedi?

Kecman: U Mobtelu sam 150 ljudi pozvao na razgovor, u više navrata. To je bilo bar 450 informativnih razgovora. Razgovarao sam čak i sa nekim ljudima iz inostranstva, koji su pre toga radili u Mobtelu.

Jedan policijski inspektor ne može da zna sve o IT stvarima, mora da se dublje upozna, da mu stručnjaci približe način i metodologiju rada. Samo kada se setim koliko je Veran Matić jurio da nam nabavi jedan softver, stari sistem, na osnovu koga su rađeni digitalni zapisi.

Moraš znati način na koji su ti zapisi pisani, inače ih ne možeš povratiti. Ako te podatke ne možeš da povratiš sa tim alatom – propadne ti sve.

Na svemu se tome dugo radilo i ozbiljno se nad tim znojilo. To je čitava jedna nauka, koju poznaju samo ozbiljni stručnjaci. I čuvanje toga nije jednostavno, ti podaci moraju da budu u metalnom ormanu, da se ne bi namagnetisali.

Kad sam našao te trake i kad sam došao kod nas na Makiš, da trake smestim u jednu metalnu kasu, tog dana umalo nisam ostao bez posla. Tadašnji načelnik Analitike kod nas je bio doveden iz državne bezbednosti – čovek koji je jedno vreme davao mere za Ćuruviju (smeh).

U to vreme, 1999. godine, bazne stanice su imale tri kraka po 120 stepeni, pokrivale su 360 stepeni. Tih dana ti ključni ljudi su upravo bili na kraku bazne stanice koji konkretno pokriva Ulicu Ive Lole Ribara (danas Svetogorska).

Cenzolovka: Da li je on tada odlučivao o sudbini tih traka?

Kecman: Nije, to nisam dao. Sakrio sam ih u metalni orman i zaključao. Znači, ideš mečki na rupu – čovek koji je prema tom objektu (Ćuruviji, prim. nov.) određivao mere – došao je kod nas da bude načelnik Analitike.

Cenzolovka: Da li je on za to saznao?

Kecman: Jeste, i digao frku! Ali nije mogao ništa da uradi.

Cenzolovka: Šta ga je sprečilo?

Kecman: Moja tvrdoglavost. Rekao sam da ću ja njega saslušavati, zato što je on određivao te mere. Na kraju je otišao u penziju i ne sećam se da li sam ga saslušao.

Na kraju se obraćate čoveku koji je kod nas bio glavni, a čija supruga radi u Državnoj bezbednosti. Opet smo nalazili zaobilazan način, pa smo odlazili kod njegovog zamenika, kome skidam kapu. On je bio uz mene sve vreme – Vladimir Dabić, zamenik načelnika UBPOK-a, koji mi je mnogo pomogao.

Taj tihi bojkot je bio sve vreme. Nije da ti ne dam podatak koji tražiš, nego nije žurba, polako, sve se razvlači, vreme prolazi.

Sve starešine su o svemu obaveštavale Službu. BIA je kontrolisala UBPOK

Cenzolovka: Da li imate saznanja o tome da li je taj tihi bojkot trajao od devedesetih, ne samo u slučaju Ćuruvije, već i kad su druga ubistva u pitanju?

Kecman: Tek u vreme Sablje (policijska akcija tokom pronalaženja ubica premijera Đinđića 2003, prim. nov.) meni su neke stvari postale jasnije. S jedne strane sam zahvalan nekim starešinama koje su bile kod nas, ali sam shvatio da su i te naše starešine bile pod direktnom kontrolom ljudi iz RDB-a ili BIA-e. Da su oni sva saznanja koja smo imali, nosili i davali ljudima u BIA.

Kad sam u Makiš (UBPOK) doneo trake, frku je digao tadašnji načelnik Analitike, čovek koji je jedno vreme davao mere za Ćuruviju. Umalo da ostanem bez posla.

U to vreme su drugi čovek BIA-e i načelnik prvoformiranog UBPOK-a bili  prijatelji. Tokom Sablje sam saznao da je on tom prijatelju davao podatke do kojih smo dolazili. Preko tog čoveka, BIA je kompletno kontrolisala UBPOK. Shvatio sam to odmah, ali za to nisam imao dokaz.

Čim policija radi „presek” tvojih saznanja, odmah znaj da će to završiti kod nekoga. A kod koga? Obično kod onoga o kome pišeš „presek” (smeh).

UBPOK je radio kako treba od 1. oktobra 2001. godine pa negde do maja-juna 2002. To je bio pravi UBPOK. Posle toga – sve postaje smešno. Pa se posle dešavaju tragedije – i ubistvo premijera, i sve druge stvari.

Cenzolovka: Kako to objašnjavate?

Kecman: Mnogo je jaka sila bio UBPOK, ljudi koji su znali svoj posao, mogli su da reše sve. Ali nekom nije bilo u interesu da postoji takav UBPOK. Onda su morali da uspostave kontrolu. Kako su to uradili? Nisu nam dozvolili da budemo tako jaka institucija i razbili su nas na više službi.

Načelnik iz tog najboljeg perioda UBPOK-a je odgovarao direktno ministru, nikog nije imao između. Posle razbijanja UBPOK-a, stvorene su službe. Svaka služba je bila odgovorna načelniku UKP-a, načelnik UKP-a je odgovarao direktoru, direktor ministru.

Vidite koliko tu ima koraka i koliko više mogućnosti da ponešto iscuri? A iscuri, verujte. Pre toga smo imali jednog čoveka i ministra i oni su mogli da reše koji god zločin.