7 stvari koje morate da znate o virusu

BIRN je zamolio docentkinju Anu Banko sa Instituta za mikrobiologiju i imunologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu da nam objasni neke pojedinosti o korona virusu i bolesti koju on izaziva.

Ovo su njeni odgovori.

Kakav je ovo virus, po čemu se razlikuje od onoga što smo do sada imali? Da li je to samo brzina prenošenja ili postoje i neki drugi elementi?

SARS-CoV-2 je potpuno novi virus i za nauku i za medicinu. Prvi put izolovan je od strane kineskih naučnika nakon početka tekuće epidemije, odnosno pandemije.  Nakon izolovanja, ustanovljeno je da virus pripada poznatoj porodici koronavirusa, i da je najsličniji SARS-u. Pomenuta porodica vodi poreklo od virusa koji cirkulišu među slepim miševima, a u humanoj populaciji do 2019. godine znali smo za šest vrsta. Četiri humana koronavirusa isključivo su se povezivala sa sezonskim blagim respiratornim infekcijama, dok se prve komplikovane kliničke slike sreću tek u epidemiji SARS-a 2002-2003. godine, a zatim i epidemiji MERS-a deset godina kasnije, 2012. Zbog visoke stope smrtnosti SARS-a (do 15%) i MERS-a (do 35%) ove dve virusne infekcije svrstane su u “preteće” za globalno zdravlje. Ukupni broj obolelih u ove dve epidemije bio je oko 10.000.

Novi virus, SARS-CoV-2 izazivač je oboljenja COVID-19. Dodeljeno ime upravo je vezano za njegovu sličnost sa SARS-om. To znači da se oba virusa vezuju za iste receptore na našim ćelijama respiratornog trakta kako bi u njih ušli. Ipak, delikatna razlika u njihovim površinskim proteinima kojima ostvaruju vezu sa našim ćelijama, vrlo verovatno poslednje-otkrivenom virusu omogućava daleko veći potencijal ostvarivanja jačine te veze. To znači da je evolutivno gledano, SARS-CoV-2 možda uspostavio mnogo veći potencijal prenošenja između ljudi, i opstanka u humanoj populaciji, nego njegovi prethodnici.

Sa druge strane, ne smemo zaboraviti da je ovo respiratorna infekcija, što podrazumeva kapljični način prenošenja. Ako biste birali najjednostavniji način za relativno brzo inficiranje velikog broja ljudi onda bi to svakako bio ovaj način. Kašljanje, kijanje i pričanje inficirane osobe predstavljaju načine prenošenja infekcije. Takođe, dodirivanje svega s čim je inficirani bio u kontaktu, potencijalno je izvor virusa.

Šta za sad znamo? Da li je zaista poreklo virusa sa pijaca u Kini ili za sada nema kredibilnih studija koje bi to pokazale? Da li je ovaj virus zaista takav da je nemoguće izvući neka pravila o njegovom delovanju? Neki doktori kažu da se za ovaj virus ne može reći „da se po jutru dan poznaje“.

Novi virus znači nova pravila. Dakle, mnoge zaključke možemo izvesti iz prethodnih iskustava ne samo o koronavirusima, već i o virusima koji vode poreklo od životinja, a takođe imaju veliki potencijal za izazivanje pandemija, poput gripa, na primer. Ipak, realnost je da na većinu pitanja ne možemo dati odgovor, bar ne dok se pandemija ne završi.

Poreklo virusa od početka je bila goruća tema. Poznato je da SARS i MERS vode poreklo od slepih miševa. Na osnovu toga bazirana je i teorija o poreklu novog virusa. Jedan od načina da se poreklo virusa otkrije jeste epidemiološki, traganjem za zajedničkim mestom zaraze prve grupe obolelih.

Nakon toga sledi i analiza genetičkog materijala samog virusa u obolelima, ali i različitim potencijalnim rezervoarima. Cilj je identifikovati najveću sličnost virusa u ljudima sa virusima u životinjama. Utvrđeno je da je većina COVID-19 pacijenata bolnice u Vuhanu imalo istoriju kontakta sa pijacom Huanan u Vuhanu, poznatoj po brojnim divljim i egzotičnim životinjama koje se prodaju u svrhu ishrane.

Ali isto tako, bilo je pojedinaca koji tu istoriju nisu imali. Naredne studije pokazale su i da SARS-CoV-2 poseduje 96% sličnosti gena sa genima koronavirusa iz slepih miševa.

Na osnovu svega navedenog i mnogih drugih epidemioloških i virusoloških istraživanja do sada, najverovatnije je da je jedan od ključnih izvora zaista bila pijaca u Vuhanu.

Međutim, verovatno je da je postojao još neki izvor, moguće vezan za put distribucije do pomenute pijace. Činjenica je da su neke od životinjskih vrsta koje se u Kini koriste u ishrani (ljuskavci, zmije i dr.) poslužile kao intermedijarni domaćini u tzv. “preskakanju barijera vrste” između slepih miševa i čoveka. Na tom putu virus je mutirao i sebi stvorio šansu, da nakon kontakta sa ljudima ostvari potencijal interhumane transmisije.

Kako ovaj virus deluje na ljude? Da li on „ubija“ ljude ili oslabi organizam pa ljudi nastradaju od neke druge bolesti koju već imaju?

Ovaj virus izaziva respiratornu infekciju, najčešće blagog toka. Oko 80% ljudi neće biti svesno da je inficirano ili će simptomi biti preblagi da bi na bilo koji način ugrozili zdravlje.

Ostatak inficiranih će se zbog simptoma javiti lekaru, ali će manji broj njih zahtevati bolničko lečenje.

Virus ovaj mali procenat zaraženih ne “ubija” direktno. Bar je to sadašnje stanovište naučnika. Pretpostavka je da postoji prekomerna, nekad fatalna reakcija našeg imunskog sistema u odgovoru na virusnu infekciju. Naime, virusi preživljavaju u našim ćelijama poput parazita, tj. koriste kompletnu mašineriju naših ćelija za sopstveno umnožavanje.

Naš imunski sistem u cilju eliminacije virusa, zapravo odstranjuje ćelije u kojima se taj virus nalazi. Međutim, ako je ta imunska reakcija prekomerna, što se dešava u autoimunskim bolestima, dolazi do “samouništenja”.

To znači, da naš imunski sistem aktiviran virusom, u malom procentu inficiranih, dovodi do fatalnih oštećenja na plućima. Ovakvo objašnjenje jedno je od verovatnih, a na osnovu naučnih studija kao i radiografskih i patoloških promena pluća uočenih kod obolelih kineskih pacijenata.

Koje su posledice po ljude kada ih ovaj virus napadne?

Osim nekih saznanja o mehanizmu dejstva virusa u samom respiratornom traktu, pre svega plućima, o trajnim posledicama se ne zna mnogo. Ne treba očekivati trajne posledice među onih 80% ljudi koji imaju odsustvo simptoma ili su simptomi previše blagi da bi im inficirana osoba dala na značaju.

Takođe, vidimo da se većina pacijenta čak i nakon višenedeljne hospitalizacije može uspešno oporaviti. Da li jedan mali procenat pak, ostaje sa trajnim posledicama, ili one postoje u slučaju trudnoće i drugih specifičnih stanja, nije nemoguće, ali je malo verovatno.

Ovo svakako ne možemo znati dok ne prođe nekoliko godina nakon završetka pandemije, ali možemo pretpostaviti na osnovu onoga što znamo o ostalim koronavirusima.

Da li je moguće u ovoj fazi, od ovoga što znamo o virusu, razvijati vakcinu?

Da, ovo je svakako moguće, ne samo zbog nekih saznanja koje smo stekli tokom aktuelne pandemije, već pre svega, i zbog svega onoga što znamo o najsličnijem prethodniku novog virusa, odnosno svega onoga što znamo o SARS-u.

Mnogo vakcina u nekoliko različitih zemalja trenutno je u razvoju. Takođe, poslednjih dana, prve dve grupe dobrovoljaca već su primile dve različite vakcine. Biće ipak potrebno vreme za ispitivanja o efikasnosti i neželjenim efekatima, odnosno bezbednosti, da neke od ovih vakcina uđu u masovnu upotrebu. To vreme može trajati 18 meseci, ali i nekoliko godina.

Da li su lekovi o kojima se danas govori, lekovi koji služe za borbu protiv malarije, nešto što može da posluži za lečenje zaraženih?

Potencijal za lečenje COVID-19, među brojnim lekovima koje danas imamo ispituje se, odnosno isprobava od samog početka pandemije. Svedoci smo pominjanja ne samo antimalarika, nego i nekih antivirusnih lekova, pa i lekova koji se koriste u lečenju autoimunskih oboljenja.

Nažalost, relativno kratko vreme od početka pandemije, ali i male grupe pacijenata na kojima su pojedine terapije dale uspeh, nije dovoljno da bismo za bilo koji lek mogli utvrditi potencijalnu efikasnost u lečenju COVID-19. Svakako je ohrabrujuće da postoji mogućnost da neki od lekova koji već postoje uvedemo u terapiju ove infekcije.

Šta znači kada se kaže da ovaj virus može da postane sezonska bolest?

Virusi čiji je genetički materijal u formi RNK imaju veliki potencijal mutacija koje ne mogu da se poprave. Takvi virusi su HIV, HCV, virus gripa i brojni drugi. To znači da stvaranje antitela ne može obezbeđivati trajnu zaštitu za virus koji se neprestano menja.

Praveći paralelu sa poznatim sezonskim gripom, vidimo kako posledice mutacija virusa kroz jednu sezonu, omogućavaju tom istom virusu da opstane u humanoj populaciji. Zato se taj virus i sledeće sezone ponovo širi izazivajući oboljevanje ljudi. Slično bi moglo da se desi i sa novim SARS-CoV-2.

Dr Ana Banko je specijalista mikrobiologije sa parazitologijom na subspecijalizaciji iz virusologije. Doktor je nauka na polju istraživanja virusnih infekcija i karcinoma. Rukovodilac je projekta “ROLERS” Fonda za nauku Republike Srbije sa temom ispitivanja uloge virusnih infekcija u autoimunskim bolestima.

Tekst je prenet sa portala Javno.rs.