Pokušajte pre četrdesete, posle je uglavnom kasno

Piše Olga Božinović

Vantelesna oplodnja kao sredstvo za podizanje nataliteta

Više od 300.000 parova u našoj zemlji ima problem sa sterilitetom, a statistika Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje svedoči da je tokom ove godine planirano da između 3.500 i 4.500 parova prođe kroz proces vantelesne oplodnje o trošku države. Suočena sa poražavajućim podatkom da skoro svaki treći bračni par u Srbiji nema dete, o čemu ilustrativno govore brojke Republičkog zavoda za statistiku, koje upozoravaju da od 1.476.105 porodica u našoj zemlji – čak 649.667 njih nema naslednike, država je 2006. godine donela odluku da finansira lečenje neplodnosti biomedicinski potpomognutom oplodnjom (BPMO).
Na početku je Republički fond za zdravstveno osiguranje finansirao samo jedan pokušaj vantelesne oplodnje, a starosna granica za žene bila je 38. godina. Ta starosna granica je 2010. pomerena na 40 godina, a o trošku RFZO parovi su mogli da idu na dva pokušaja. Šest godina kasnije broj pokušaja povećan je na tri, da bi 2017. godine bila pomerena i starosna granica na 42 godine. Sredinom jula Skupština grada Beograda donosi odluku da finansira i četvrti pokušaj vantelesne oplodnje za žene do 45. godine života.
Vantelesna oplodnja o trošku RFZO danas se obavlja u šest državnih ustanova – Kliničkom centru Srbije, Ginekološko-akušerskoj bolnici „Narodni front“, Kliničkom centru Vojvodine, Kliničkom centru Kragujevac, Kliničkom centru Niš i Opštoj bolnici u Valjevu, kao i u jedanaest privatnih ustanova. Ovim zdravstvenim institucijama RFZO za jedan pokušaj vantelesne oplodnje plaća od 185.553 do 194.807 dinara.
U Fondu za zdravstveno osiguranje kažu da je na biomedicinski potpomognutu oplodnju o trošku države prošle godine upućeno oko 3.800 parova, godinu dana ranije – oko 3.000 parova, 2016. godine oko 2.500 parova, a 2015. godine njih 1.700. Tokom prethodne godine je prvi put omogućeno da se o trošku države prilikom VTO zamrzne šest embriona sa rokom čuvanja od pet godina, a druga značajna zakonska promena omogućila je parovima koji su prvo dete dobili uz pomoć vantelesne oplodnje da i za drugo dete „apliciraju“ na isti način. Fond, međutim, ne raspolaže podatkom koliko je do sada beba rođeno uz pomoć vantelesne trudnoće, kao ni koja klinika ima najveći procenat ostvarenih trudnoća.
Osvrćući se na poražavajući demografsku statistiku, koja svedoči da je tokom 2018. godine rođeno svega 63.958 beba, odnosno najmanje dece u poslednjem veku, predsednik Aleksandar Vučić nedavno je najavio da će država za pronatalitetnu politiku u narednom periodu odvojiti oko 500 miliona evra, kao i da će vantelesna oplodnja biti besplatna u celoj Srbiji, bez obzira na broj pokušaja.

Dr Nada Tabš, klinički embriolog i direktorka Specijalne ginekološke bolnice GINS, koja se nalazi na spisku zdravstvenih ustanova u kojima je moguće uraditi biomedicinski potpomognutu oplodnju o trošku Fonda za zdravstveno osiguranje, kaže da vantelesna oplodnja ne može da bude sredstvo za povećanje nataliteta, jer se zakoni biologije jednostavno ne mogu čitati „između redova“.

„Rupe u zakonima prirode veoma se teško pronalaze, a nakon tri decenije rada u oblasti humane reprodukcije, odgovorno tvrdim da je ženi nakon 37. godine života veoma teško da ostane u drugom stanju, čak i uz pomoć VTO. Važno je razumeti da rođenjem žena dobija određeni broj jajnih ćelija u jajnicima i da se njihov broj postepeno smanjuje već od prvog dana života. Posle 40. godine broj jajnih ćelija je već drastično smanjen, a posle 45. godine većina žena ili više nema jajnih ćelija, ili su one toliko lošeg kvaliteta da nisu sposobne da se posle eventualne procedure vantelesne oplodnje, razviju u embrion koji će rezultirati uspešnom trudnoćom“, kaže dr Nada Tabš.

Od kako je Beograd sredinom ove godine doneo odluku da i žene do 45. godine mogu da apliciraju za vantelesnu oplodnju o trošku države, oko 500 žena se prijavilo za ovaj postupak, iako ginekolozi znaju da nakon 40. godine života šansa da uspe vantelesna oplodnja iznosi između jedan i pet odsto. Posle 45. godine, verovatnoća da žena ostane u drugom stanju teoretski iznosi jedan odsto, što znači da će od 100 njih samo jedna ostati trudna uz pomoć VTO. To je uzaludno bacanje državnih para – racionalnije bi bilo da se ženama do 40. godine finansira više pokušaja BPMO, jer su šanse za uspeh mnogostruko veće, ističe naša sagovornica, koja je bila deo tima koji je počeo da radi vantelesnu oplodnju u Kliničkom centru Vojvodine. Ona je danas predstavnik Srbije u Evropskom udruženju za sterilitet i fertilitet, a kada govori o „pravilima igre“ koje je definisala priroda, dr Tabš naglašava da su godine života žene jedini odgovor na pitanje – koji je procenat uspešnosti VTO i koliko se često u praksi dešava da se beba rodi iz prvog pokušaja.

„Mi trenutno imamo pacijentkinju koja je zatrudnela nakon prvog pokušaja vantelesne oplodnje, a imamo i ženu koja je 17 puta pokušala da dobije bebu i nije uspela, jer nema nijednu jajnu ćeliju. Rizikujem da zvučim politički nekorektno, ali priroda retko kada može da ’sačeka’ da žena završi sve ostale važne poslove u životu, pre nego što se odluči za materinstvo. Zbog toga već godinama apelujem na žene da ne odlažu rađanje, jer se na taj način smanjuje broj i kvalitet jajnih ćelija. Ako ne ostanu trudne posle godinu dana redovnih seksualnih odnosa, potrebno je da potraže stručnu pomoć. Ukoliko ginekolog utvrdi da žena ima smanjenu rezervu jajnih ćelija, odmah bi trebalo da je uputi na vantelesnu oplodnju, jer nam je vreme dragoceni saveznik. Odlaganjem vantelesne oplodnje smanjuje se i broj i kvalitet jajnih ćelija koji su od presudnog značaja za uspeh lečenja”, izričita je naša sagovornica.

Komentarišući činjenicu da je svega jedanaest privatnih bolnica prihvatilo da im država daje refundaciju troškova nastalih u postupku vantelesne oplodnje, ona kaže da će i od njih mnoge odustati, jer su u minusu zbog troškova.
„Moja bolnica od fonda dobija fiksni iznos od 196.000 dinara po ženi, iako se troškovi značajno razlikuju od jedne do druge pacijentkinje. Stalnim pomeranjem starosne granice, moje pacijentkinje su sve starije, a količina lekova i hormona koje one dobijaju tokom procesa VTO značajno se povećava. Za jedan ciklus BPMO pacijentkinji od 35 godina potrebno je, primera radi, 10 doza jednog leka, a devet godina starijoj ženi čak 40 doza istog leka. Razliku u ceni privatnici plaćaju iz svog džepa, zbog čega sve veći broj mojih kolega razmišlja o prekidanju ugovora sa fondom“, iskrena je dr Nada Tabš.

Donedavno, kupovina reproduktivnih ćelija bila je moguća samo u inostranstvu i dostupna isključivo osobama sa dubokim džepom. Najveći broj osoba iz naše zemlje, koje je priroda osujetila u želji da budu roditelji, kupovao je jajne ćelije i spermatozoide u nekoj od evropskih „banaka reproduktivnih ćelija“. Najveća „banka beba“ nalazi se u univerzitetskom gradu Arhusu u Danskoj i iz nje svakodnevno odlaze desetine kutija sa reproduktivnim materijalom širom Evrope. One uglavnom stižu na adrese klinika koje ih naručuju, u zemljama u kojima je to dozvoljeno, a najveći broj žena iz naše zemlje odlazio je u bolnice u Severnoj Makedoniji.
Zahvaljujući novim pravilnicima koji su doneti 20. aprila i koji su praktično omogućili primenu Zakona o lečenju neplodnosti iz 2017. godine, u Klinici za ginekologiju i akušerstvo Kliničkog centra Srbije osnovana je Banka reproduktivnog materijala. Time je parovima iz naše zemlje omogućena donacija polnih ćelija i embriona i pružena mogućnost ženama bez partnera da postanu majke. Pravilnicima je, između ostalog, definisano da osobe mogu da doniraju jajne ćelije ili spermatozoide, ali isključivo besplatno.
Ukoliko par nema ni jajnih ćelija, ni spermatozoida, koriste se donirani embrioni. Kreiranje embriona je zabranjena procedura, što znači da se mogu donirati samo embrioni koji su preostali paru koji je prolazio kroz postupak vantelesne oplodnje. Oni te embrione mogu da doniraju bez nadoknade drugom paru, uz pisani pristanak. Osim toga, onemogućeno je doniranje reproduktivnih ćelija za braću, sestre i rođake – jajne ćelije i spermatozoide moguće je darovati isključivo anonimnim osobama.
I još nešto, pravilnici ne predviđaju starosne granice za parove ili osobe koje ulaze u postupak sa doniranim materijalom. Međutim, Zakon o lečenju neplodnosti još uvek ne prepoznaje surogat materinstvo kao postupak potpomognute oplodnje, dok je kreiranje embriona od obostranog doniranog materijala takođe zabranjeno.
Međutim, iako je u osnivanje Banke reproduktivnih ćelija pri Klinici za ginekologiju i akušerstvo uloženo oko milion evra, u poslednjih pet meseci ovoj medicinskoj ustanovi javilo se svega četrdesetak osoba zainteresovanih za donaciju i primanje jajnih ćelija i spermatozoida. Među njima se nalaze i bračni parovi, ali i osobe bez partnera kojima je ovo jedini način da dođu do potomstva. Sa svima su obavljeni razgovori i svi će proći kroz neophodna testiranja, ističe dr Aleksandar Stefanović, direktor ove medicinske ustanove. On podseća da je uzimanje i davanje reproduktivnog materijala komplikovana procedura, jer nijedan donor ne može dati jajne ćelije ni spermatozoide bez prethodnog testiranja i – retestiranja.
„Pre davanja jajnih ćelija i spermatozoida, neophodno je uraditi obimna testiranja, čiji je cilj smanjenje rizika za prenošenje potencijalnih infekcija sa donora na primaoca reproduktivnih ćelija i embriona, odnosno smanjenje rizika za prenos infekcije ili ozbiljnih naslednih oboljenja na dete začeto postupkom sa doniranim reproduktivnim ćelijama ili embrionima. Laboratorijska ispitivanja podrazumevaju testiranje na infektivne bolesti koje se prenose krvlju i telesnim tečnostima, kao što su HIV, hepatitis B i C, infekcija citomegalovirusom, sifilis, gonoreja, hlamidija, mikoplazma i ureaplazma. Kod žena donora uzima se krv, cervikalni i vaginalni bris, a kod muškaraca bris uretre. Takođe, radi se i skrining na cističnu fibrozu, a donor se izveštava o svim pozitivnim nalazima. Osim toga, donorima se utvrđuje i krvna grupa i obavljaju se rutinske biohemijske analize. Važno je reći da se šest meseci nakon testiranja radi tzv. retestiranje donora, kako bismo bili sigurni u kvalitet reproduktivnog materijala. Tek onda je moguća donacija Banci reproduktivnih ćelija”, objašnjava dr Stefanović i dodaje da se sva testiranja obavljaju u Kliničkom centru Srbije i za pacijente su besplatna.
Sandra Jovanović, predsednica udruženja „Šansa za roditeljstvo”, koje je godinama vodilo bitku za donošenje zakona o lečenju neplodnosti, kaže da sama procedura apliciranja za VTO o trošku države nije komplikovana, ali dodaje da osobe često nisu dovoljno informisane, pa im je zato teško da počnu sa prikupljanjem analiza.
„Sve potrebne analize mogu se uraditi o trošku Fonda, ali parovi su ponekad nestrpljivi pa neke analize rade privatno, iako za tim nema potrebe. Ne postoje liste čekanja za VTO, ali za neke analize može da se duže čeka, jer se one zakazuju. Nakon prikupljenih analiza, parovi odlaze u filijalu RFZO, gde prolaze prvostepenu komisiju, a nakon toga se pozivaju na drugostepenu. Dodatni problem stvaraju filijale u manjim mestima koje nisu dovoljno obaveštene o kriterijumima prolaska prvostepene komisije, pa se dešava da neki par, koji ima prava na VTO o trošku fonda, bude odbijen. Onda uglavnom mi reagujemo”, kaže naša sagovornica.
Na pitanje koliko često se u praksi dešava da se beba rodi uz pomoć prvog pokušaja VTO i koliko pokušaja je u proseku potrebno da bi se trudnoća uspešno završila, ona kaže:
„Vantelesna oplodnja je procedura bez garancije, a procenti uspešnosti su klizav teren. Jedno je uspešno završena procedura, drugo je uspešan proces koji se završava rođenjem živog i zdravog deteta, a treće su statistike koje pokazuju različite brojeve, jer je uspeh vantelesne oplodnje znatno manji kod žena koje imaju preko 40 godina. Svetska i evropska statistika kaže da je uspeh vantelesne oplodnje sa rođenjem jednog deteta po embriotransferu oko 27 odsto, ali godine žene su od ključnog značaja-“
Po broju osoba koje imaju problem sa sterilitetom ne razlikujemo se mnogo od evropskih zemalja, u kojima svaki šesti par ima problem sa sterilitetom. Međutim, platežna moć ljudi u Srbiji je manja nego u Evropi, pa mnogi ne dočekaju naslednika. Mnogo parova čeka predugo ili se kasno javi lekarima, ne znajući da imaju pravo na VTO o trošku države. Alternativne metode dobijanja potomstva takođe mogu da uspore stvari.
„Naš apel je uvek da ukoliko šest meseci ne dolazi do trudnoće – obratite se lekaru i počnite sa analizama. Ne čekajte previše. Ne oslanjajte se na sreću i rečenicu ’desiće se’ jer vreme brzo ide”, kaže Sandra Jovanović.
Mi smo zemlja sa nešto više od 6,5 miliona stanovnika, a imamo 18 klinika za VTO, što je sasvim dovoljno.

Tekst prenet sa portala Nova ekonomija