Pančić: Sankcije i strahovi – može da bude, ne mora da znači

Piše: Teofil Pančić

Šta je, dakle, smisao kampanje zastrašivanja građana Srbije da će ih veoma brzo posetiti većina jahača apokalipse?

Preti nam glad i preti nam smrzavanje, i još će biti dobro ako sve ostane na tome, poručuje nam predsednik Srbije Aleksandar Vučić, a za njim i svi ostali koji obično razrađuju njegove poruke. Mogla bi nas zadesiti i nuklearna zima, ali tu barem ne možemo učiniti ništa, što je prilično sumnjiva uteha, ali neka se i to notira, da spisak budućih užasa bude kompletniji i da još „bolje“ zvuči.

U međuvremenu, dok nacija „vari“ pravi smisao zastrašujućih upozorenja sa vrha države, svakog se dana pojavljuju stotine anonimnih dojava o bombama postavljenim u javnim institucijama svih vrsta, najviše u školama. Dojave su srećom lažne, ali pometnja koju izazivaju je autentična.

Niko nam još nije rekao ništa verodostojno iz kojeg tačno odseka mraka nam te dojave stižu, ali izgleda da svako ima pravo na nagađanje po svojoj meri i u skladu sa svojim ubeđenjima i potrebama, što je i razumljiivo sve dok to ne rade visoki javni službenici. Ali, rade. Počevši od predsednice odlazeće vlade pa naniže.

Tako ljudi koji imaju politički mandat da od „prirodnog“ haosa i entropije kojima je svako društvo sklono ako se ne održava u urednom stanju prave red, zapravo haos obogaćuju, utvrđuju, čine od njega sistem vladavine, što je onda puno više od pukog javašluka i nesposobnosti: to postaje tehnika vladanja, način na koji se opšti sa podanicima.

Građani su nešto drugo, njima se ne vlada na taj način, zapravo, njima se ne vlada uopšte, nego se zajedno sa njima upravlja zajedničkim institucijama na opštu korist. Znam: kada se ovako napiše, i meni zvuči kao dobar vic.

Vratimo se mračnim upozorenjima na tamnu, hladnu i gladnu budućnost.

Nije bilo davno kada je Aleksandar Vučić tešio i tetošio naciju kako imamo svega u izobilju i kako će Srbija, šta god da se desi u kontekstu ukrajinske krize koja je zapravo u najmanju ruku evropska kriza, biti oaza sitosti i stabilnosti, a i nevoljnici sa svih strana će moći da se ogreju, pošto će nam vlast sve to obezbediti, što sa Zapada, što od Putina (ne smemo biti gadljivi, je li tako? A i ko se pa ovde uopšte gadi Putina, ako ćemo pravo?), što iz unutrašnjih resursa – kako god, nema brige za zemlju koja je rešila da sa svake strane probere za sebe ono najbolje, a gde god je pitaju da se oko nečega opredeli, da se pravi da duboko spava pa će je uviđavni partneri valjda pustiti na miru.

Sada, tek koju nedelju kasnije, sprema nam se opšti pomor, a nas prethodna iskustva, poput onog sa epidemijom korona virusa (kad nam je u jednom trenutku čak zapretio da će nas biti „puna groblja“) uče da Vučić nikada ne preti tek tako, nego da nešto hoće da nam poruči. I naravno, da oko nečega želi da se unapred obezbedi.

Omiljena teorija onih kojima je posao ili razbribriga da nagađaju šta se dešava u vladajućim glavama koje, realno, nikome u ovoj zemlji ne polažu račune (jer su demontirali sve mehanizme za polaganje računa, a mi smo im to dopustili, i čak im i pomagali u tome) je da se nacija zastrašuje najcrnjim scenarijima budućnosti ne bi li tako „omekšala“ svoj stav o pridruživanju Srbije evropskim sankcijama Ruskoj federaciji. Na to stara tobože narodska tobože mudrost kaže: „Može da bude, a ne mora da znači“.

Najveći od mnogih paradoksa te pozicije jeste nepoznanica oko toga šta je tu uopšte starije, šta je izvorno? Da li je „narod“ zaista toliko proruski, čitaj: proputinovski orijentisan, ili je tome tako dobrim delom i zahvaljujući tome što je godinama izložen besomučnoj proputinovskoj propagandi upravo iz arsenala vladajuće kaste i njenih saveznika? I što ta propaganda nije utihnula čak ni sa napadom na Ukrajinu, naprotiv?

Drugim rečima, sve i da pokušava da manipuliše strahovima „malog čoveka“ u jednu naposletku neizbežnu svrhu, ne može se reći da Vučić, kao pojedinac i kao metafora jednog sistema, nije sam izgradio ono što je danas okosnica i njegovih strahova, i nije da utoliko nije zaslužio da mu se oni dešavaju. A mi ostali? Kad god vidim slovo Z na nekom zidu, pomislim da ni mi tu nismo mnogo nedužniji – samo smo mnogo nemoćniji.