Garton Ash: Vučić može da igra na dve karte do odluke EU o proširenju

Dok Evropska unija ne bude ozbiljno pristupila proširenju, predsednik Srbije Aleksandar Vučić može nastaviti sa taktikom igranja na dve karte još nekoliko godina, kaže za Radio Slobodna Evropa (RSE) poznati britanski istoričar Timoti Garton Eš (Timothy Garton Ash).

Timothy Garton Ash, britanski istoričar (2009). Foto: Carl-Johan Sveningsson from Tallinn, Estonia, CC BY 2.0, Wikimedia Commons

Piše: Dragan Štavljanin

“Do prekretnice može doći kada Brisel zauzme odlučniji stav prema prijemu novih članica. U tom trenutku Vučić će morati da se opredeli,” ističe Eš.

On dodaje da se predsednik Srbije pokazao prilično veštim u igranju na obe strane i izvlačenju koristi od njih – Kine i EU.

“Jedan od ključnih razloga za to je pozicija Nemačke koja je omogućila liderima u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi da igraju tu dvostruku igru. Stoga se nadam da će nova nemačka koaliciona vlada biti u tom pogledu mnogo čvršća”, naglašava Eš.

Kada je reč o odluči Ustavnog suda Poljske kojom se dovodi primat evropskog zakonodavstva, sagovornik RSE smatra da ne preti neposredna opasnost od “Polegzita”, odnosno izlaska Poljske iz EU, ali da bi se to moglo desiti za 5 do 10 godina.

U opširnom intervjuu Eš, inače profesor Univerziteta Oksford, koji je kao student jedno vreme proveo u Istočnoj Nemačkoj, govori o strateškim greškama EU na Balkanu, zašto je Bregzit gori po EU nego za Veliku Britaniju, zbog čega je ostanak neliberalne Mađarske kao članice opasniji po EU, nego demokratska Velika Britanija izvan nje, kako građani sa Zapadnog Balkana ulaze u evropski blok kada već ne mogu njihove zemlje.

Eš ukazuje i na jačanje post-zapadnog sveta i upozorava na opasnosti koje prete zbog tenzija između Kine i SAD, praveći paralelu sa situacijom na početku 20. veka u Evropi.

Nisam iznenađen nestašicama u Britaniji

RSE: Najpre o nestašici nafte i hrane u Britaniji zbog poremećaja u snabdevanju uzrokovanih delimično Bregzitom, zatim pandemijom. Naravno, to je trenutno svetski trend. Jeste li iznenađeni kada je u pitanju Britanija sa prizorima praznih polica, benzinskih pumpi bez goriva i vojnicima koji pomažu u isporuci nafte?

Eš: Uvek sam smatrao da će Bregzit imati mnogo negativnih posledica, stoga nisam iznenađen.

RSE: Ali, u ovim razmerama sa scenama kao maltene u zemlji Trećeg sveta?

Eš: Znate, nije kao u zemljama Trećeg sveta. Video sam prilog na nemačkoj televiziji sa snimcima praznih polica u Mančesteru u kome se navodi “kao u Istočnoj Nemačkoj”. Ja sam živeo u Istočnoj (socijalističkoj) Nemačkoj i uveravam vas da nije isto. Sadašnja situacija izgleda prilično dramatično, ali život uglavnom teče normalno. Međutim, očigledno je da su pristalice Brezgita drastično pogrešili u proceni posledica izlaska Britanije iz EU.

Na vidiku novi referendum u Škotskoj

RSE: Očito je Bregzit oslabio poziciju Britanije, kako na međunarodnom tako i unutrašnjem planu. Škotska ponovo najavljuje referendum, iako vlada u Londonu tvrdu da je već održan 2014. te da nema potrebe za novim. Tu su i sporovi oko Severne Irske. Belodano je da se Ujedinjeno Kraljevstvo u sadašnjoj formi nalazi pred velikim izazovima.

Eš: Pošto ste iz bivše Jugoslavije bliski su vam neki od ovih problema. Ključno je pitanje da li će Ujedinjeno Kraljevstvo opstati, jer je realna mogućnost da će pre ili kasnije sigurno biti održan još jedan referendum u Škotskoj o nezavisnosti – verovatno za 2-3 godine. Onda se postavlja pitanje da li će Škoti odlučiti da napuste britansku i ponovo pridruže Evropskoj uniji.

Ključno je pitanje da li će Ujedinjeno Kraljevstvo opstati, jer je realna mogućnost da će pre ili kasnije sigurno biti održan još jedan referendum u Škotskoj o nezavisnosti – verovatno za 2-3 godine.

Čak se spekuliše i oko pozicije Severne Irske, tačnije da li će većina njenih stanovnika tražiti ujedinjenje sa Republikom Irskom. Ukoliko se to desi, to će ličiti na pridruživanje Istočne Nemačke Zapadnoj Nemačkoj, odnosno automatski će postati deo EU za razliku od Škotske i drugih zemalja aspiranata. Dakle, postoji rizik od takvog razvoja događaja, ali se ne bih kladio.

RSE: Rekli ste da uprkos sjajnim mogućnostima za promociju na nedavnom samitu G7 u Kornvelu, međunarodni uticaj Britanije je očigledno smanjen. Da li zbog toga sada žale barem neki glasači i političari koji su na referendumu podržali Bregzit?

Eš: Malo se šta u tom smislu promenilo. Većina građana sada smatra da za Britaniju bilo bolje da je ostala u EU, ali ta prednost u odnosu na pristalice Bregzita iznosi samo nekoliko procenata.

Nažalost, kao što se desilo u SAD, problem je što obe strane imaju ne samo svoje mišljenje već i činjenice. Optimizam i samopouzdanje koje je podsticao Boris Džonson (Johnson) i dalje ima uticaja. Zbog toga je na dugačkom štapu mogućnost da se Britanija jednoga dana ponovo pridruži Evropskoj uniji.

Bregzit gori po EU nego za Britaniju

RSE: Istakli ste svojevremeno ste da je trenutno manje očigledno da je Evropska unija takođe oslabljena, te da bi „Bregzit mogao biti gori za nju nego po Veliku Britaniju“. U tom kontekstu, napisali ste komentar u kojem pozivate pristalice opstanka Britanije u evropskom bloku da požele svojoj zemlji napredak, ali još više Evropskoj uniji. Šta ste želeli time da poručite?

Eš: Ja sam u neuobičajenoj poziciji, jer sam uvek smatrao da će Bregzit na kraju biti veća pretnja po evropski projekat nego za Britaniju. Zašto? Zato što je evroskepticizam veoma snažan u mnogim delovima starog kontinenta i sklon je određivanju repera, odnosno upoređivanju kakva bi bila pozicija zemalja iz koje potiču njihove pristalice – ukoliko napuste EU. Sada postoji taj krajnji reper, a to je zemlja koja je otišla iz evropskog bloka.

Stoga je to za mene kao Evropljanina iz Britanije užasan sukob, jer ne želim da moja zemlja loše funkcioniše, ali ako nakon Bregzita bude kudikamo efikasnija nego mnoge članice EU – to će dovesti do dezintegracije evropskog bloka jer će političari poput Viktora Orbana, Jaroslav Kačinjski ili Marin Le Pen tražiti preispitivanje sporazuma koji njihove zemlje imaju sa Briselom. Zbog toga sam napisao da želim da Britaniji ide dobro, a Evropskoj uniji još bolje.

Dobra vest iz Češke Republike

RSE: Kada govorimo o Mađarskoj, Poljskoj i drugim zemljama iz ovog dela starog kontinenta, napisali ste na Tviteru: “Dobre vesti za Centralnu Evropu iz Praga ……. Stranka češkog premijera izgubila je izbore od liberalno-konzervativne koalicije.”

Međutim, to se desilo u trenutku kada je Ustavni sud Poljske doneo odluku kojom se osporava primat evropskog zakonodavstva u određenim oblastima, što dovodi EU u egzistencijalnu krizu jer se povećava mogućnost “Polegzita”, odnosno da ova zemlja krene putem Britanije.

Eš: Sjajna je vest da opoziciona koalicija još uvek može da pobedi na izborima u Češkoj Republici, jer je Andrej Babiš, iako mnogo umereniji populista – ipak populista.

Drugo, time se dovodi u pitanje narativ koji se sve učestalije čuje u zemljama poput Francuske, Španije i Italije koje potenciraju na podeli Istok- Zapad na starom kontinentu. Tačnije, da je Istočna Evropa populistička i autoritarna što je posledica stereotipa u Zapadnoj Evropi. Stoga je veoma dobro što trendovi u Slovačkoj i Češkoj Republici idu u drugom smeru.

Kada je reč o Poljskoj, situacija je veoma zabrinjavajuća jer odluka njenog Ustavnog suda je direktan izazov jednom od ključnih principa Evropske unije kao zajednice koja deli iste pravne norme. Međutim, tokom vikenda su održane velike demonstracije širom zemlje – ne samo u velikim gradovima već i malim. Više od 80 odsto Poljaka želi da njihova država ostane u EU.

Stoga je sasvim moguće da je vladajuća partija Zakona i pravde pogrešno procenila i otišla predaleko, što je izazvalo žestoke reakcije u samoj zemlji. U svakom slučaju, situacije je veoma opasna i nadam se da će EU biti veoma odlučna, naročito u korišćenju uslovljavanja u odobravanju sredstava iz evropskih fondova.

‘Polegzit’ za sada nije realan

RSE: Da li postoji opasnost da Poljska napusti EU?

Eš: Ne u skorije vreme. Naime, možda su Britanci bili glupi, ali su makar bili iskreni, ističući da im se ne sviđa EU i zato su je napustili. S druge strane, Mađarska Viktora Orbana i Poljska Jaroslava Kačinjskog ističu da ne vole EU, ali ostaju u njoj da bi dobijali sav taj novac. Stoga, zašto bi bili glupi da napuštaju evropski blok ako mogu da rade skoro sve što žele u svojim državama i bez obzira na to i dalje dobijaju desetine milijardi evra od EU.

Takođe, većina građana u Mađarskoj i Poljskoj je za ostanak u evropskom bloku. Dakle, ne mislim da će se ove dve zemlje u skorijoj budućnosti odlučiti za odlazak. Naime, Bregzit se dugo vremena činio kao malo verovatna opcija. Međutim, opasnost je u tome da određena politička dinamika u zemlji, retorika evroskeptika – sama po sebi osnaži kurs ka izlasku iz EU. To može da dovede do “Polegzita”, ali ne uskoro.

RSE: Da, Poljska treba da primi 36 milijardi evra iz fonda za oporavak od pandemije, zatim oko 12o milijarde do 2027. iz evropskih fondova. Međutim, u trenutku kada Poljska prestane da više dobija nego što uplaćuje u zajednički budžet u Briselu, u tom trenutku možda ne bude više tako entuzijastična za EU?

Kada je reč o Poljskoj, situacija je veoma zabrinjavajuća jer odluka njenog Ustavnog suda je direktan izazov jednom od ključnih principa Evropske unije kao zajednice koja deli iste pravne norme.

Eš: To se neće uskoro desiti, ali je tačno. Štaviše, Partija Zakona i pravde promoviše poljski “Njudil” (New Deal), što u osnovi znači prepakovavanje evropskih para i njihovo prikazivanje kao sredstava poljske vlade. Dakle, politička budućnost ove partije u velikoj meri zavisi od tog novca.

Međutim, ukoliko i za 5,6,7 ili 8 godina potraju tenzije između Varšave i Brisela, ako ne bude dobijala sredstva u obimu kao do sada – tada može ojačati narativ da je Poljska žrtva Evropske unije. Istovremeno, u Poljskoj mogu istaći da je Britaniji dobro izvan evropskog bloka – i tu opet dolazimo do posledica Bregzita – tada “Polegzit” postaje moguća opcija.

RSE: Evropska komisija može da koristi uslovljavanje kao polugu, ali nema instrumenata da isključi iz članstva zemlje koje ne poštuju pravila, tako da je situacija nejasna.

Eš: Da, apsolutno nema instrumenata, jer je potrebno aktivirati član 50. (Lisabonskog ugovora), kao što je to uradila Britanija, pa je situacija komplikovana. No, kao što sam rekao, mala je verovatnoća da se to desi u skorije vreme, ali ne isključujem za 5 do 10 godina, ako Evropska unija ne bude dobro funkcionisala, a u međuvremenu se pokaže da je bolje stanje u zemljama poput Britanije, Norveške, Švajcarske. Kao što znate, ključni razlog za ostanak Poljske u EU je bezbednost.

Za EU opasnija Mađarska unutra, nego Britanija izvan

RSE: Da, zbog Rusije koja je geografski blizu. Rekli ste takođe da bi ostanak neliberalne Mađarske kao članice mogao biti opasniji po EU, nego demokratska Velika Britanija izvan nje. Takođe, da je gubitak Ujedinjenog Kraljevstva loš po evropski blok, ali da bi zadržavanje nedemokratskih Mađarske i Poljske unutar moglo biti još gore po njega. Na koji način?

Eš: Za mene je apsolutno jasno da je EU zajednica demokratija, slobodnih zemalja okupljenih oko vladavine prava, koje dele zajedničko, evropsko pravo – ili je ništa, jer je to početak njenog kraja ako prestane da poštuje to načelo. U tom slučaju EU ostaje samo ekonomska zajednica u kojoj onda nije problem ako neka zemlja ima autoritarni režim.

U međuvremenu, od svih zemalja aspiranata za članstvo u EU se traži da ispune striktne kriterijume kada je reč o demokratiji, vladavini prava, medijskom pluralizmu i tako dalje. U tom smislu, ta situacija sa Mađarskom i Poljskom je opasnija nego kada samo jedna zemlja napusti EU. Ali, da ne bi bilo nedoumica, trenutno nedemokratske Mađarska i Poljska su velike evropske zemlje čija je budućnost ne samo u Evropi, već i u EU. Ovde je naglasak na režimu a ne na zemlji.

Od revolucije 1989. do kontrarevolucije danas

RSE: U svakom slučaju, svedoci smo jačanja populizma ne samo u ove dve zemlje, već i nekim drugim, tradicionalnim zapadnim demokratijama, kao što je Francuska. Kako su istočnoevropske zemlje od slavne, liberalne revolucije 1989. skliznule u neku vrstu kontra, antiliberalne revolucije?

Eš: Delimično ste sami odgovorili na to pitanje, jer istoričari znaju da svaka revolucija sklona da, pre ili kasnije, izazove reakciju. Pozitivan deo te priče je da smo imali globalnu, liberalnu revoluciju sa izuzetnim reformama, naročito u Centralnoj i Istočnoj Evropi u kojoj se skoro sve izmenilo nakon 1989.

Nastavak ove priče je reakcija na tu revoluciju, jer su se ljudi koji su bili potpuno zbunjeni ovim promenama i nisu im se dopadale posledice – vratili pod okrilje starog, poznatog “trija”: nacija, crkva i porodica. Drugi deo priče jesu greške koje smo napravili mi, liberali, na vrhuncu globalizacije. Treće, bitan deo je i globalni razvoj sa usponom autoritarnih režima u Rusiji preko Kine do Turske, dok je demokratija u krizi i u defanzivi je.

RSE: Prema nekim mišljenima, sada se pokazalo da je znatan deo građana postsocijalističkih zemalja bio entuzijastičan za članstvo u EU ne toliko zbog vrednosti, već ekonomskih benefita i bezbednosti, odnosno zaštite od Rusije.

Eš: Najpre, mnogo pre proširenja EU na Centralnu i Istočnu Evropu, ekonomski benefiti su u velikoj meri uticali na želju pojedinih država da postanu članice evropskog bloka. To je na neki način deo ljudske prirode i politike.

Međutim, ne bih rekao da se u slučaju aspiracije postsocijalističkih zemalja radilo samo o novcu i bezbednosti. Poslušajte šta ljudi i danas govore. Gledao sam juče izveštaj na jednoj poljskoj televiziji o protestima protiv odluke Ustavnog suda. Demonstranti su govorili o slobodi, ljudskim pravima, jednakosti.

Kriza poverenja u demokratiju

RSE: Da li je uspon populizma, zapravo, samo simptom krize sa kojom se suočava liberalna demokratija u svojim temeljima. Da li je moguća neka vrsta renesanse liberalne demokratije, ili je neophodan novi tip demokratije, kao što je participativna?

Eš: Svakako nam je potrebna velika reforma liberalizma, na čemu i sam radim. Napisao sam dug esej o budućnosti liberalizma. Jedna od posebnosti liberalizma i izvora njegove snage – za razliku od drugih “izma” poput komunizma ili fašizma – jeste njegova samokritičnost. I sada moramo izvući pouke iz toga i pretvoriti u pozitivan program u rešavanju problema nejednakosti – ne samo prihoda i bogatstva već i nejednakost pažnje i poštovanja. Takođe, da se vrati osećaj zajednice ljudima koji su ga izgubili.

Radio sam sa istraživačkim timom mladih Evropljana i jedan od šokantnih rezultata je da 53 odsto, većina mladih Evropljana smatra da su autoritarne države sposobnije od demokratija za suočavanje s klimatskom krizom.Stoga je nužno preporoditi liberalnu demokratiju jer je mnogo ljudi izgubilo veru u sposobnost demokratije da ispuni proklamovane ciljeve. Radio sam sa istraživačkim timom mladih Evropljana i jedan od šokantnih rezultata je da 53 odsto, većina mladih Evropljana smatra da su autoritarne države sposobnije od demokratija za suočavanje s klimatskom krizom.

Radio sam sa istraživačkim timom mladih Evropljana i jedan od šokantnih rezultata je da 53 odsto, većina mladih Evropljana smatra da su autoritarne države sposobnije od demokratija za suočavanje s klimatskom krizom.

Dakle, postoji istinska kriza poverenja u demokratiju. Stoga je jedan od velikih testova pred novom nemačkom vladom, što je ključni razvoj događaja u centru Evrope, da dokaže da čak i vrlo demokratski izabrana koaliciona vlada može povući odlučne poteze.

RSE: Jedan od problema je produbljivanje nejednakosti šansi, a što je u temelju demokratije.

Eš: Apsolutno, jedan od zaveta liberalne demokratije i principa meritokratije je da možete iz brvnare stići na čelo Bele kuće. Međutim, ako pogledate mnoga razvijena zapadna društva, kanali društvene mobilnosti su blokirani. I imamo nešto što se veoma lepo naziva naslednom meritokratijom.

Jačanje post-zapadnog sveta

RSE: EU se doživljava kao prva postmoderna zajednica zasnovana pre svega na vrednostima. Međutim, pokazalo se da je slaba u suočavanju sa realnim političkim pitanjima i akterima ne samo Rusijom i Kinom, već i drugim. Preti li joj opasnost da postane drugorazredni, pak i trećerazredni akter na globalnoj sceni?

Eš: Postoje tri ili četiri velike krize sa kojima se Evropska unija istovremeno suočava. Oporavak od COVID -a, podela na sever i jug unutar evrozone, onda izazovi o kojima smo govorili poput Mađarske Viktora Orbana koja više nije demokratija, ali je i dalje punopravna članica Evropske unije.

Sve su to egzistencijalni izazovi. A tu je i izazov sve izraženijeg post-zapadnog sveta u kojem imamo novu velesilu koja se zove Kina, zatim veoma moćnu Rusiju, prilično moćnu Tursku. Takvo nadmetanje se jasno može videti u Vašoj zemlji, Srbiji, kao i jugoistočnoj Evropi, gde je Kina veoma snažno prisutna. Jedan od velikih argumenata za bliskiju saradnju u EU u bezbednosnoj i spoljnoj politici je upravo izazov Kine i Rusije, koje nastoje da ojačaju uticaj u Evropi.

Strateške greške EU na Balkanu

RSE: Pomenuli ste Srbiju. U tom kontekstu je bitna situacija i na celom Zapadnom Balkanu. Efikasnost Evropske unije se, između ostalog, testira u ovom regionu. S jedne strane, balkanske zemlje su izrazile želju da postanu članice evropskog bloka. Međutim, Brisel stalno podiže lestvicu, koja je viša nego što je bila za Bugarsku i Rumuniju, a da ne govorimo još ranije za Grčku ili Španiju.

S druge, EU ponavlja spremnost da primi u članstvo zemlje ove regije, ali da je preduslov sprovođenje reformi. To je bilo očigledno i na nedavnom samitu u Sloveniji na kome je ponovo iskazana želja za proširenjem na Zapadni Balkan, uz ukazivanje na važnost reformi u zemljama aspirantima, te da i EU mora da osnaži sopstvene kapacitete kao preduslov za ulazak novih članica. To je protumačeno kao znatno manje entuzijastičan stav nego na samitu u Solunu 2003.

Da li EU pravi stratešku grešku, jer time ostavlja prostor za jačanje uticaja Rusije i Kine koje mogu da koriste Zapadni Balkan kao odskočnu dasku i za delovanje na starom kontinentu?

Želeo bih da vidim više standarde za zemlje članice, a manje stalnu spiralu rastućih zahteva prema zemljama kandidatima na Zapadnom Balkanu. Mislim da je zaista važno da tokom 2020-ih zemlje regije uđu u EU.

Eš: Kratak odgovor na Vaše pitanje je, da – pravi stratešku grešku. Jer koliko još godina možete obećavati, a ne ispunjavati. Proširenje je verovatno priča o najvećem uspehu u čitavoj istoriji Evropske unije koja je od 6 došla do 27 članica.

Istovremeno, veoma je važno očuvati standarde – i to počinje sa državama članicama poput Mađarske i Bugarske koje su već unutar evropskog bloka. U određenom smislu želeo bih da vidim više standarde za zemlje članice, a manje stalnu spiralu rastućih zahteva prema zemljama kandidatima na Zapadnom Balkanu. Mislim da je zaista važno da tokom 2020-ih zemlje regije uđu u Evropsku uniju.

RSE: Mislite tokom ove decenije?

Eš: Da, izvinite, ali ne vidim zašto bi to trebalo da bude nerealan cilj. Pomenuli ste samit u Solunu. Podsetite me koji je rok tada pomenut i koliko često ciljani datum može da se pomera?

RSE: U Solunu se pominjala mogućnost prijema balkanskih zemalja 2014. na stotu godišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata, da to bude simbol pomirenja na starom kontinentu.

Eš: Tačno, 2014-e, a evo nas u 2021-oj. Kada je reč o prijemu novih članica, ako pogledate istoriju ranijih proširenja na istok, prilagođavanje zemlje podnosioca zahteva se ubrzavalo kako se približavala cilju.

RSE: Pomenuli ste standarde. Kada je reč o Srbiji, aktuelne vlasti tvrde da EU primenjuju dvostruke aršine, jer traži od njih da ispune određene kriterijume, kojih se ne pridržavaju ni pojedine zemlje članice.

Eš: Da, i odgovor je da ne treba snižavati standarde Mađarskoj i Poljskoj…

Vučić vešto balansira zahvaljujući i Merkelinoj podršci

RSE: Bili ste više puta u Srbiji. Njen predsednik Aleksandar Vučić pokušava da oponaša Titovu strategiju balansiranja između Zapada i Istoka kako bi od obe strane izvukao ekonomske koristi, pre svega od Evropske unije, takođe i od Kine, istovremeno računajući na podršku Rusije u Savetu bezbednosti u blokiranju prijema Kosova u Ujedinjene nacije.

Da li bi Srbija zbog pritiska da prizna Kosovo u kombinaciji sa zamorom od proširenja u EU, mogla da odustane od evropske perspektive?

Eš: Poznat je stav Borisa Džonsona da Britanija može “imati kolač i jesti ga” (cakesim) (u vreme pregovora o ostanku u jedinstvenom evropskom tržištu), što znači da koristi samo pozitivne strane odnosa sa EU, izbegavajući pri tome negativne. Međutim, postoje političari koji taj “cakesim” uspešno primenjuju kao taktiku, poput Viktora Orbana i Aleksandra Vučića. Predsednik Srbije se pokazao prilično veštim u igranju na obe strane i izvlačenju koristi od njih – Kine i EU. Jedan od ključnih razloga za to je pozicija Nemačke koja je omogućila liderima u Centralnoj i Jugoistočnoj Evropi da igraju tu dvostruku igru. Stoga se nadam da će nova nemačka koaliciona vlada biti u tom pogledu mnogo čvršća.

RSE: Mislite na odlazeću kancelarku Angelu Merkel, koja je nedavno posetila Srbiju pohvalivši Vučića kao čoveka koji ispunjava obećanja?

Eš: Mislim upravo na to. To je jedan od propusta Angele Merkel, možda mislite da je iznenađujuće od nekoga ko potiče iz Istočne Nemačke. Ali, smatram da ona ima izvesne simpatije prema istočnoevropskim liderima u širem političkom kontekstu. Mislim da tu postoji neka vrsta istorijske solidarnosti. Ali, naravno, pre svega se radi o nemačkom ekonomskom prisustvu u celom regionu.

Veći pritisak na Srbiju od nove Vlade Nemačke

RSE: Da li očekujete da će nova nemačka vlada, koju će verovatno predvoditi Olaf Šulc, odlučnije insistirati na pomenutim standardima?

Eš: Ključ za to biće pozicija zelenih i FDP-a (Liberalna partija). Zeleni su naročito jasno ukazivali na problem ljudskih prava, demokratije, vladavine prava, slobode medija u Rusiji i Kini, ali i u centralnoj i istočnoj Evropi. FDP takođe, a SPD (Socijaldemokratska partija) mnogo manje. Stoga se postavlja pitanje koliko će im biti važno da se postaraju da to uđe u koalicioni sporazum. Ja se veoma nadam da hoće.

RSE: Koliko dugo Vučić može da nastavi sa tom politikom igranja na obe karte – Zapad, sa jedne, i Rusija i Kina, sa druge strane. Ili će u nekom trenutku napraviti stratešku grešku tako da ga čak i ruski predsednik Vladimir Putin smatra političarom kome se ne može verovati?

Sve dok EU ne bude ozbiljno pristupila proširenju, Vučić može još nekoliko godina nastaviti sa politikom igranja na obe karte – Zapad, sa jedne, i Rusija i Kina, sa druge strane, ocenjuje Eš

Eš: Mislim da će Rusija i Kina nastojati da uzmu sve što mogu. Stoga ne mislim da mu preti opasnost sa te strane. Iskreno govoreći, sve dok EU ne bude ozbiljno pristupila proširenju, Vučić može nastaviti sa ovakvom taktikom još nekoliko godina. Do prekretnice može doći kada Brisel zauzme odlučniji stav prema prijemu novih članica. U tom trenutku Vučić će morati da se opredeli.

EU potrebna ‘koalicija voljnih’

RSE: Kada je reč o Kosovu, pet članica Evropske unije ga ne priznaje. Da li očekujete da one u nekom trenutku promene stav i evropski blok izvrši odlučniji pritisak na Beograd i Prištinu da postignu sporazum?

Eš: Pa, to se mora dogoditi. U svim ovakvim i sličnim situacijama, to izgleda nemoguće dok se ne desi. Pogledajte šta se dogodilo u Severnoj Irskoj, gde je bilo isto toliko gorčine, neprijateljstva i naizgled nerešivih problema. Dakle, to je ono što se mora dogoditi i mislim da može, ali u trenutku kada prednosti takvog sporazuma očigledno budu išle u prilog obema stranama da ga prihvate.

A što se tiče priznanja Kosova i za velike stvari koje će se dogoditi u EU – potrebna je koalicija voljnih (the coalition of the willing) – znatnog broja država članica, uključujući dve ili tri velike, koje se zalažu za istu agendu. Dakle, moj najoptimističniji scenario je još jedan mandat za predsednika (Emanuela) Makrona (Francuska), da dobijemo novu nemačku vladu, Mario Dragi ostane na čelu italijanske vlade, imamo dobru vladu u Španiji, što bi doprinelo velikoj dinamici u politici EU.

Nevolja je u tome što ni Španija, a posebno Francuska, ne bi bile posebno voljne da promene stav o ovom pitanju. Dakle, još jednom bi se morali okrenuti Nemačkoj i drugim zemljama da to stave na listu prioriteta.

RSE: Šta bi to rešenje podrazumevalo – formalno priznanje Kosova od strane Srbije ili prećutno međusobno prihvatanje nalik na model Zapadne i Istočne Nemačke?

Eš: Imamo članicu EU koja se zove Kipar, čiji mali deo zapravo kontroliše država izvan evropskog bloka (Turska). EU je, kada želi, briljantna u iznalaženju kompromisa, tako da nema nikakve svrhe spekulisati šta bi tačno bio njegov sadržaj. Postavlja se pitanje postoji li politička volja za pronalaženjem kompromisa o uzajamnom priznavanju, koji je prihvatljiv za obe strane i omogućava im napredak na evropskom putu.

Kad ne mogu balkanske zemlje, građani ulaze u EU

RSE: Osim dogovora o imenu Severne Makedonije, nijedan etnički spor nije rešen na prostoru bivše Jugoslavije nakon završetka ratova 1990-ih, poput situacije u Bosni i Hercegovini, izostanka napretka u pregovorima Beograda i Prištine. Mnogi upozoravaju da je retorika zapaljivija nego što je bila čak uoči rata.

Da li postoji bojazan ne nužno od novog rata, ali daljeg nazadovanja u kombinaciji sa nejasnom perspektivom članstva u EU, kao i masovnim egzodusom mladih i liberalno orijentisanih građana u Zapadnu Evropu.

Eš: Drago mi je da ste pomenuli poslednju tačku jer je to zaista važan problem. Naime, ako zemlje ne mogu ući u Evropu, to čine pojedinci na štetu zemlje iz koje dolaze.

Međutim, paradoks je da se mehanizam za upravljanje tim ogromnim složenostima – koje su proizašle iz 1990-ih i u izvesnom smislu mnogo starije istorije koja seže više od 100 godina unazad – može lakše pronaći unutar EU. Dozvolite mi da ponovo navedem primer Severne Irske. Zamislite Ujedinjeno Kraljevstvo i Republiku Irsku izvan EU – nikada ne bismo stigli do sporazuma iz Belfasta. Međutim, obe zemlje su bile članice EU koja je to omogućila.

Stoga je paradoks da samo EU omogućava to rešenje, ali balkanske zemlje moraju da reše pomenute probleme da bi postale članice evropskog bloka. Zbog ne vidim lako rešenje za taj paradoks.

RSE: Da li postoji bojazan od produbljivanja krize na Balkanu, pre svega etnički sukobi, izostanak pomirenja?

Eš: Da, pribojavam se, ali u širem evropskom kontekstu. Ako EU osigura dalje integracije i napredak u različitim sektorima, onda se ni Zapadni Balkan neće dezintegrisati. Ukoliko pak populizam, nacionalizam i ultradesničarska politika prevagnu širom starog kontinenta, onda možemo imati još veće probleme u justoistočnoj Evropi. Stoga je odgovor na Vaše pitanje uslovan, jer će stanje na Zapadnom Balkanu zavisiti i od razvoja događaja u celoj Evropi.

Budućnost nije zapisana u zvezdama nego u ljudima

RSE: Da li će EU uspeti da se suoči sa ovim izazovima, ili je u najgorem slučaju preti neka vrsta balkanizacije i jugoslavizacije?

Eš: To zavisi od svih nas i nema smisla baviti se predviđanjima. Zbog toga ja radim sa mnogim mladim Evropljanima koji su u većem delu starog kontinenta odrasli u uslovima mira i prosperiteta. Oni sada uviđaju koliko je situacija kritična, koji su rizici i opasnosti po Evropu, kako iznutra tako i spolja, nastojeći da nešto učine. Stoga budućnost nije zapisana u zvezdama, već u nama, ljudima.

Nereformisana EU ne može da priušti nove krize

RSE: Jasno je da je teško predviđati. Međutim, postavlja se pitanje šta se može očekivati imajući u vidu dosadašnje trendove i raspored snaga?

Eš: Govoreći o Evropi kao celini, imali smo veoma tešku deceniju sa krizama u kontinuitetu: evrozona, Ukrajina, populizam, Bregzit, migrantska kriza, Covid 19. Stoga Evropa ne može više da priušti nove krize bez snažnih inicijativa za reformama. Ovo je kritičan trenutak u istoriji Evropske unije. Stoga je važno da se formira “koalicija voljnih”, koju sam pomenuo, koja će povući odlučne poteze.

Njen nagoveštaj može biti Fond EU za obnovu, koji je veliko dostignuće, jer će Mario Dragi imati na raspolaganju više od 200 milijardi evra za oporavak i reforme u Italiji. Ako se to pokaže uspešnim, onda EU može u mirnije vode. U suprotnom, njena postepena dezintegracija će prevagnuti.

Sličnost sadašnje situacije i početkom 20. veka

RSE: Rastu napetosti između Pekinga i Vašingtona, pa mnogi upozoravaju na rizik od novog Hladnog rata, pa čak da bi pokušaj Kine da napadne Tajvan mogao izazvati Treći svetski rat. Da li je to ozbiljna opasnost?

Eš: Opasnost je veoma realna i bilo bi bolje da Evropljani to što pre uvide, jer je situacija slična kao početkom 20. veka sa trkom u naoružanju, stvaranju moćnih mornarica, kineski ratni avioni agresivno ulaze u vazdušni prostor Tajvana.

Tu je i ambivalentni stav SAD da li će braniti Tajvan. Znamo iz istorije da je izuzetno opasna situacija sa jednom velikom silom čija moć relativno raste i drugom koja je relativno slabi. Kao što rekoh, mi u Evropi treba da se zbog toga probudimo.

RSE: Čuju se poređenja sadašnje situacije sa onom uoči Prvog svetskog rata, te da postoje sličnosti između pozicije Kine i Nemačke pre više od 100 godina. I tada je vođena trka u naoružanju, rasle su tenzije. Da li se može povući paralela između ova dva primera?

Eš: Istorija se ne ponavlja, ali se ponekad rimuje i ovde vidim rimu. Veoma je interesantno poređenje između današnje Kine i nekadašnje vilhemovske (carske) Nemačke.

Početak otrežnjenja i mudrosti je priznanje koliko je situacija opasna, što, čini mi se, američka vojska uviđa. Ona shvata da jedan od njen ključnih zadataka izbegavanje rata sa Kinom.

Ali, to podrazumeva izuzetnu stratešku jasnoću naglašavajući koje su njene “crvene linije” i pri tom ih se pridržavati, u čemu Zapad nije bio baš mnogo uspešan u poslednjih 20 godina.

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.