Vislava Šimborska: Mržnja

Mržnja

Pogledajte, kako je uvek vešta,
kako se dobro drži
mržnja u našem veku.
Kako lako preskače visoke prepone.
Kako je za nju lako – skočiti, doskočiti.

Nije kao druga osećanja.
Istovremeno je od njih i starija i mlađa.
Sama rađa uzroke,
koji je pobuđuju na život.
Ako zaspi, nikada večnim snom.
Nesanica joj ne oduzima već daje snagu.

Religija nije religija –
samo kleknuti na startu.
Otadžbina nije otadžbina –
samo se dati u trk.
Za početak nije rđava ni pravednost.
Posle već sama trči.
Mržnja. Mržnja.
Lice joj iskrivljuje grimasa
ljubavne ekstaze.

Ah, ona druga osećanja – slabašna i mlaka.

Otkad to bratstvo
može računati s ruljom?
Da li je ikada saosećanje
prvo stiglo na cilj?
Koliko spremnih sumnji povlači za sobom?
Povlači samo ona koja zna znanje.

Sposobna, razborita, veoma radna.
Treba li pominjati koliko je pesama sastavila?
Koliko je stranica istorije numerisala,
koliko je tepiha od ljudi prostrla,
na koliko trgova, stadiona?!
Ne zavaravajmo se:
uspeva da stvara lepo.
Čudesni su njeni požari u mrkloj noći.
Prekrasna su klupka eksplozija u ružičasto svitanje.
Teško je ruševinama negirati patos,
i neotesan humor
stubu koji sigurno štrči iznad njih.

Majstor je kontrasta
između treska i tišine,
između crvene krvi i belog snega,
a povrh svega nikada joj nije dosadan
motiv urednog izvršitelja
nad prljavom žrtvom.

U svakom času spremna za nove zadatke.
Ako treba da pričeka, čekaće.
Kažu da je slepa. Slepa?
Ima brze oči snajpera
i smelo gleda u budućnost –
sama samcita.

*S poljskog prevela Biserka Rajčić