Ljubičić: Humor je poslednje što bih koristio u kampanji za vakcinaciju

Autor: Zoran Glavonjić

Ljubičić je jedan od autora aktuelne humorističko-satirične TV emisije “PLjiŽ” i jedan od tvoraca satiričnog programa i teatarske grupe “Indeksovo radio pozorište”. Takođe vodi marketinšku agenciju “Tim talenat”.

U intervjuu za Radio Slobodna Evropa (RSE) govori o kampanji za vakcinaciju u Srbiji, državi koja je uspela da bude među najuspešnijim državama Evrope po broju vakcinisanih protiv korona virusa.

Ljubičić: Čini mi se da bi kampanja za vakcinaciju protiv korona virusa morala da bude jaka bar koliko i, recimo, prosečna predizborna kampanja Srpske napredne stranke, kao onih koji najviše obraćaju pažnju na svoje predizborno predstavljanje u javnosti i koji najviše para i troše na to.

Ova korona traje predugo i još će trajati, a nažalost nije se na vreme krenulo sa smislenom akcijom. To ‘smisleno’ podrazumeva način prilaska problemu. Ne samo da bi kampanja morala da pogodi tamo gde treba, nego bi morala da bude takva da je svi oni brojni nevakcinisani vide i čuju dovoljan broj puta, a da ih ona ne iritira na način kao što to često rade političke kampanje, istovremeno potcenjujući veliki deo glasača.

RSE: Da li na građane utiču apeli na vakcinaciju?

Ljubičić: Najiskrenije, ja uopšte nisam video tu kampanju, verovatno zato što ne gledam dovoljno televiziju. Ali čujem da mnogi nisu, a ona bi u ovakvom trenutku morala da bude sveprisutna, da bude vidljiva svima i stalno. Dakle, da svako ko izađe na ulicu vidi bilborde, da je čuje kad god upali radio, a kad upali televizor, da ne može da je ne vidi i to više puta. Jedino bi tako imalo smisla.

U ovakvim situacijama u svetu se često koristi i šok kao komunikacijski ton, da bi se postigao pravi efekat. Naravno, ne pogađaju sve poruke svakoga na isti način. Do nekoga se najbrže dopre šokantnim porukama, drugog nešto motiviše na razmišljanje i analizu, a za treće se koristi duhovit pristup.

Iako sam duhovitih kampanja najviše uradio u životu, humor je verovatno poslednje sredstvo koje bih koristio u kampanji za vakcinaciju, iako poruka preko duhovitosti najbrže dopre do ljudi.

RSE: Šta bi bio idealan slogan za vakcinaciju u Srbiji?

Ljubičić: Pratio sam šta rade u Evropi, koja nije baš primer uspešne vakcinacije, i tamo im je jedan od slogana: “Verujte u nauku”. Dobar je jer je jednostavan i ozbiljan. Tera na razmišljanje, uključuje nauku, dakle na neki način i medicinsku struku.

E sada, pitanje je da li bi tako nešto delovalo ovde, jer kod nas je jedan deo struke, delom zbog političkih pritisaka, delom zbog sopstvenih ambicija, tokom pandemije potpuno izgubio poverenje naroda. I kad sada nekome ovde poručujete da bi trebalo da veruje u nauku veliko je pitanje da li se postiže pravi efekat, ili kontraefekat. Kod većine, bojim se, ovo drugo.

Ali da se, recimo, predsednik Srbije Aleksandar Vučić već vakcinisao, onda bi za značajan broj njegovih fanova on bio sinonim za poverenje u vakcinu. Evo sada mi pada na pamet slogan: “Ako ne verujete u virus, i ne verujete vakcini, verujte bar Predsedniku!”. Ili: “Neće nas pobediti virus, pobediće njega Predsednik!”. Ili: “Ne verujem ni u virus ni u vakcinu, al’ hoću da se vakcinišem, jer verujem u svog Predsednika!”.

To su slogani koji bi upalili kod ne baš malog dela biračkog ‘antitela’, koji bi sigurno imali efekta zbog toga što je poverenje jednog dela dugotrajno medijski manipulisanog naroda neposredno vezano za to šta on kaže, kako on to kaže, gde on to kaže i povodom čega on kaže to što kaže.

Dakle, da se on vakcinisao mogao bi da bude jedan od važnijih nosilaca poruke da se ljudi masovnije vakcinišu. Sad nešto vidim, pominje da će to da uradi, kao krenuo je u kampanju za vakcinaciju, ali sve je to deo priprema za predizbornu kampanju. Ona je već u toku, ali još se taj motor nije zagrejao, još nema punu radnu temperaturu.

RSE: Kako komentarišete to što je predsednik Vučić od avgusta devet puta rekao da će se javno vakcinisati ali to još nije uradio?

Ljubičić: Verovatno je bilo previše negativnih ili sumnjičavih reakcija građana na to. U stilu: “Ma šta ima da se vakciniše”, “Šta mu to treba”, “Neće valjda i on”.

Reakcije javnog mnjenja na svaku Vučićevu izjavu pažljivo se proučavaju i analiziraju u istraživanjima koje on i njegovi skoro svakodnevno vrše, a štošta tu posluži kao probni balon. Svaki put kada je javno rekao da će da se vakciniše, jedan tim ljudi, koji je inače stalno angažovan da meri efekat svakog njegovog političkog poteza ili izjave, kreće u istraživanje javnosti. Ne radi se samo o istraživanjima na mesečnom ili na nedeljnom nivou, već i na dnevnom.

Verovatno se tako i došlo do toga da će se on vakcinisati u nekom selu, u Merošini ili gde već, i da će ga vakcinisati neka “obična medicinska sestra” kako bi on tu među narodom pokazao svoje poverenje u vakcinu i zdravstvo. Mislim da još uvek “nišani” gde bi bilo najefektnije da se obavi to primanje vakcine.

Kod njega je sve politička kampanja. Tako da je i ovo deo te političke kampanje. On sad ima jedan neposrednij cilj – želi da proglasi pobedu protiv korona virusa. Jednom je to već uradio, prošlog proleća je rekao da je virus pobeđen, pa je s tom zastavom pobede ušao u predizbornu kampanju. I videli smo kako smo se proveli s kampanjom, s izborima, a i sa virusom. Vlast je još prošlog maja govorila “korona je pobeđena”, a evo kako je pobeđena.

RSE: Koliko je važno to što se političari u svetu kao što su američki predsednik Džozef Bajden i ruski lider Vladimir Putin, koji doduše nije izašao pred kamere, vakcinišu na COVID-19?

Ljubičić: To je svakako bitno jer njima ljudi veruju. Ali ako me pitate zašto Putin neće pred kamere, nešto razmišljam – da se možda Vlađimir ne plaši igle? On koji se slikao polugo kako jaše konja, vežbao džudo u kimonu, kupao se u ledenoj vodi, a sad neće pred kamerama da primi vakcinu. Šta čovek da pomisli nego da mu nije svejedno da vidi iglu kako mu se približava. To mi je prvo palo na pamet kada je Kremlj saopštio da se ovih dana vakcinisao, ali ne javno, jer od toga neće da prave cirkus. Što je takođe sasvim moguće.

RSE: Kako na građane Srbije utiče to što su se javno vakcinisali premijerka Ana Brnabić i političari iz vrha vlasti Ivica Dačić i Aleksandar Vulin?

Ljubičić: Mislim da je stopa nepoverenja, ili bar sumnjičavosti, u bilo šta što rade ti Vučićevi trabanti enormna. Jedan broj ljudi im ne veruje ništa, pa ni da su se uopšte vakcinisali. To što su se tamo skinuli i ponudili rame, neki su komentarisali sa “ma nema šanse, sigurno im dali samo fiziološki rastvor”.

Vučić je priča za sebe, jer on ima specifičnu vrstu poverenja dela naroda, onakvu kakvu je svojevremeno kod tog istog dela imao Slobodan Milošević, a koje sadašnji predsednik održava agresivnim medijskim prisustvom i kontinuiranom manipulacijiom.

Ali teško da se išta veruje ovima koji pokušavaju da budu nekakvi mikro-Vučići, koji bi da se predstave kao baje koje umeju da udare šakom o sto, a koji su posebno arogantni prema pojedinim medijima i uvek spremni da uvrede i ponize političke protivnike i ne samo njih, nego i čitavu društvenu elitu, ako tako nešto ovde više uopšte i može da opstane.

Oni bi da se predstave važnim i neophodnim u odlučivanju po pitanjima iz svog domena, a svi jako dobro znaju da se za sve pita samo jedan čovek. Bez njega na čelu stranke i države oni ne znaju ni šta treba da kažu ni šta treba da rade, jer nema Šefa da im podeli zadatke.