Bor: Deca, korzo i električni trotineti (FOTO)

Izvor: Igor Velić, master inž. saobraćaja

Ali upravo na tom prostoru slobode ova majka je više puta prisustvovala situacijama koje su je ozbiljno zabrinule. Starija deca na električnim trotinetima i biciklima, često zanesena brzinom, igrom ili dokazivanjem pred vršnjacima, prolazila su tik pored mališana, ostavljajući utisak da je samo pitanje sreće hoće li se sve završiti bez posledica. Nažalost, ni meni takvi prizori nisu strani. Posmatrao sam ih više puta i svaki put pomislio isto, dovoljno je samo nekoliko sekundi nepažnje da se dečja igra pretvori u nešto sasvim drugo.

Koji je problem veći?

Sada će neko reći da to nije veliki problem, da su to deca i da ih treba pustiti, šta ste se okomili na decu i tome slično. I ta konstatacija je tačna jer kada govorimo o saobraćajnim problemima u našem gradu svakako to nije najveći problem. Mnogo veći problemi koje imamo su vožnja pod dejstvom alkohola i psihoaktivnih supstanci, prekoračenje brzine, divljanje ulicama u kasnim večernjim satima, zaustavljanje i parkiranje na trotoaru, u raskrsnici i na pešačkim prelazima, loša infrastruktura, loše osvetljenje, nedostatak saobraćajne kulture, nepostojanje saobraćajnog planiranja i tehničkog regulisanja saobraćaja,  itd. O ozbiljnosti problema govori i podatak da se grad Bor, prema vrednosti javnog ponderisanog rizika za 2024. godinu, nalazi na 98. mestu od ukupno 161 lokalne samouprave u Srbiji.

Iako imamo ove mnogo veće i ozbiljnije probleme koje Gradska uprava ne želi da rešava, moramo da razumemo i zabrinute roditelje kojima je korzo u Moše Pijade i Kralja Petra jedini prostor slobode gde manja deca mogu slobodno da šetaju, da se igraju, da trče, da uče da voze bicikl, rolere i skejtbord. I ne samo to, već je korzo i prostor na kome se deca i roditelji upoznaju, druže i sklapaju prijateljstva. Jednom rečju, to je prostor zajedništva i solidarnosti koji je duboku utkan u kolektivni identitet našeg grada. I upravo na takvom prostoru ne bi trebalo da dolazi do situacija da starija deca jurcaju električnim trotinetima jer je moguće doći do situacije da se, ne dao Bog, neko sa 20 km/h na trotinetu zakuca u kolica sa bebicom, da neko dižući bicikl na jedan točak ne vidi dete od dve-tri godine koje trčkara u njegovoj blizini, itd. 

Da prevedem na jezik fizike, ako je masa vozača i e-trotineta 70 do 100 kilograma, sa brzinom od 20 km/h, energija sudara postaje višestruko veća, i tako dolazi do većih posledica. Na sve to treba dodati da su električni trotineti bešumni i da zbog toga ih ljudi ne čuju i samim tim ne očekuju kada im dolaze iza leđa.

Može se to i ovako objasniti, na istom prostoru susreću se učesnici koji se kreću 3 km/h, 5 km/h, 10 km/h i 25 km/h. Električni trotinet je uveo na korzou novu brzinsku kategoriju koja je novina i na koju korisnici ovog prostora nisu navikli. A tu gde imamo veliki broj male dece koja trčkaraju i bebice u kolicima treba biti naročito oprezan i kretatiti se brzinom pešaka.

Električni trotinet nije igračka

Na samom početku, ono što bi roditelji trebalo da znaju, da su električni trotineti zakonski kategorisani kao lako električno vozilo. Dakle, u pitanju je vozilo i onaj koji upravlja njime se smatra vozačem. Samim tim za njega važe određenja pravila, a za nepoštovanje pravila su propisane kazne.

Dakle to je vozilo čija najveća konstruktivna brzina ne prelazi 25 km/h, snaga motora 0,6 kW, a masa 35 kilograma. Da bi učestvovao u saobraćaju, mora da poseduje nalepnicu Agencije za bezbednost saobraćaja, dok se vozila bez nalepnice smatraju nelegalnim. Problem je što se na našim ulicama mogu videti i trotineti koji razvijaju znatno veće brzine od dozvoljene.

Vožnja je prvenstveno dozvoljena na biciklističkim i pešačko-biciklističkim stazama i na biciklističkim trakama (zahvaljujući Gradskoj upravi mi to u Boru nemamo), dok je kretanje trotoarom zabranjeno. U nedostatku takve infrastrukture, punoletni vozači mogu koristiti kolovoz na ulicama sa ograničenjem do 50 km/h, a maloletnici samo na ulicama sa ograničenjem do 30 km/h. Ako govorimo o deci starosti od 14 do 18 godina, u Boru, trotinet mogu voziti samo u zoni škole, pošto zone 30 i zone usporenog saobraćaja nemamo. Deca mlađa od 14 godina svakako ne smeju upravljati električnim trotinetom. Tokom vožnje obavezna je zaštitna biciklistička kaciga za sve vozače. 

Jedan od rizika na našim ulicama jeste prevoz dvoje ili troje dece na jednom električnom trotinetu, što je zakonski zabranjeno i otežava održavanje ravnoteže i upravljanje vozilom. Problem dodatno pogoršava loša infrastruktura, jer zbog malog prečnika točka i najmanja rupa može dovesti do pada i saobraćajne nezgode.

Dakle, električni trotinet nije igračka. Za njegovo bezbedno korišćenje potrebna su određena znanja, veštine i poznavanje saobraćajnih propisa. Prema podacima Agencije za bezbednost saobraćaja, svega 2,2 odsto vozača trotineta poštuje sva propisana pravila. Kada tome dodamo upozorenja stručnjaka o porastu broja nezgoda sa trotinetima, među čijim su žrtvama najčešće deca, jasno je da ovo nije mali problem.

Zato je moj savet roditeljima da decu najpre nauče da voze bicikl. Osim što pozitivno utiče na zdravlje, bicikl znatno više doprinosi razvoju fizičkih i motoričkih sposobnosti deteta. O električnom trotinetu treba razmišljati tek kada dete savlada vožnju bicikla.

Korzo kao prostor slobode

Moramo priznati da ulice našeg grada i sama infrastruktura poslednjih godina kao da više ne prepoznaju decu kao svoje stanovnike. Kao da za njih na ulici više nema mesta. Saobraćajna politika naše Gradske uprave godinama je prostor i prvenstvo kretanja davala „bržima, jačima i boljima”, dok je iz javnog prostora potiskivala sve ono što je slabo, nemoćno i što se sporije kreće. Tako smo došli do toga da u lokalnoj saobraćajnoj politici gotovo da nema socijalne komponente, niti stvarne brige za decu, pešake, bicikliste, starija lica, osobe sa invaliditetom i majke sa malom decom.

Koncept održive urbane mobilnosti i humanog inženjeringa ne postoji, biciklističke staze nisu ni na vidiku, a zone 30 i zone usporenog saobraćaja postoje uglavnom kao mrtvo slovo na papiru. Čak su i trotoari, taj osnovni prostor slobodnog kretanja, u velikoj meri okupirani parkiranim vozilima.

Zato je korzo ostao poslednji prostor „delimične slobode” za decu jer su im sve druge prostore uzeli. I nemojte da se čudite što su parkovi prazni i što deca sve manje vremena provode napolju. Deca od najranijeg uzrasta stvaraju svoje mentalne mape grada i instinktivno gravitiraju ka mestima na kojima se osećaju bezbedno. Ako je put do parka nebezbedan, ako je trotoar zauzet automobilima i prepun rupa, prazan će ostati i park. Jer park nije izdvojen prostor. On je prirodni nastavak trotoara i ulice.

Na sve to treba dodati i atmosferu nebezbednosti i agresije koju sprovodi vladajući režim i koja se godinama preliva na javni prostor i oblikuje način na koji živimo, krećemo se i doživljavamo svoj grad. Takvo okruženje nije dobro ni za decu ni za odrasle, a najmanje za grad koji želi da bude mesto dostojno za život.

Rešenje koje se ignoriše

O razmerama problema svedoče i podaci iz Preglednog izveštaja Agencije za bezbednost saobraćaja. Na teritoriji grada Bora, u periodu od 2020. do 2024. godine, smrtno je stradalo pet pešaka, dok je njih 87 zadobilo teške ili lake telesne povrede. Među povređenima je i dvadesetoro dece uzrasta od 0 do 14 godina koja su učestvovala u saobraćaju u svojstvu pešaka. U istom periodu povređeno je i pet biciklista, od kojih je troje bilo dece.

Boru je na prvom mestu potreban strateški pristup u rešavanju problema i donošenje lokalne strategije bezbednosti saobraćaja i plana održive urbane mobilnosti sa akcionim planovima. Zatim se sa strateškog nivoa treba spustiti na praktični i primeniti dizajn ulica po meri humanog inženjeringa i savremenog modela tehničkog regulisanja saobraćaja. Model je predstavljen na GIS platformi „Bici Bor” i u više navrata predlagan Gradskoj upravi. Ali najpre, na prvom mestu, je potrebna politička volja, koja trenutno ne postoji.

Deca kao zarobljenici nepokretnosti

U našem gradu najveći problem nisu električni trotineti. Oni su samo jedna od posledica mnogo dubljeg i ozbiljnijeg problema. Činjenice da se saobraćajni sistem godinama razvija bez stvarnog razumevanja potreba dece.

Danas je u Boru sve manje prostora na kojima dete može samostalno i bezbedno da se kreće. Vožnja bicikla je rizična, pešačenje je otežano, trotoari su često zauzeti parkiranim vozilima ili u lošem stanju. Kao posledica toga, deca se sve ređe kreću samostalno, a sve češće postaju zarobljenici nepokretnosti. Saobraćajna politika je decu svela na zatvorene prostore: kuća – automobilom do škole ili treninga – automobilom do kuće. To je nepokretnost o kojoj govorim.

A upravo je kretanje jedan od najvažnijih elemenata zdravog odrastanja. Kroz pešačenje, vožnju bicikla, istraživanje ulica i javnih prostora, dete upoznaje svoj grad, stvara osećaj pripadnosti i razvija samostalnost. Kada mu takve mogućnosti uskratimo, ne gubi samo slobodu kretanja, već i deo iskustava koja čine detinjstvo.

Zato je mnogo važnije pitanje od električnih trotineta to kakav grad ostavljamo deci. Grad po meri deteta mora biti grad u kome su pešačenje, igra i vožnja bicikla prirodni i bezbedni oblici svakodnevnog kretanja. Jer grad koji nije dobar za dete, teško može biti dobar i za ostale građane.

Od svih takvih prostora u Boru nam je ostao još samo korzo kao svojevrsni „delimični prostor slobode”. Delimični, jer je aktivan samo u određenom vremenskom periodu tokom dana i tokom određenih meseci u godini. Zato bi trebalo da ga čuvamo, da budemo obazrivi jedni prema drugima i da razumemo njegov značaj. Jer dok ne stvorimo nove bezbedne prostore za decu, korzo ostaje jedno od retkih mesta na kome ona još mogu da nauče da voze bicikl, trče, igraju se i bezbrižno odrastaju.