U Berlinu nastaje Dokumentacioni centar Drugog svetskog rata

Nova politika sećanja na Drugi svetski rat je „centralni projekat nemačke Vlade. Danas smo napravili prvi korak u tom pravcu. Našu politiku sećanja svesno stavljamo u evropski kontekst. Iz zajedničkog sećanja treba da izraste zajednička budućnost”, rekla je 4. maja državna ministarka kulture Klaudija Rot (Zeleni) nakon što je Vlada odobrila koncept za realizaciju „Dokumentacionog centra Drugi svetski rat i nemačka okupacija u Evropi”.

„U Evropi je rat”, rekao je kancelar Olaf Šolc. „Zato je važno što se u ovom trenutku pokreće ovaj novi centar koji će nastaviti neophodna istraživanja i baviti se nemačkom odgovornošću iz perioda nacizma.”

Dokumentacioni centar. ima za cilj da pokaže i istraži neshvatljive dimenzije nacističkog terora širom Evrope. Fokus je na na iskustvu i patnji žrtava iz zemalja koje su do sada bile zapostavljene u sećanju – prvenstveno u Poljskoj, Sovjetskom Savezu, baltičkim državama, Jugoslaviji i Grčkoj.

Vlada je sada sprovela odluku prošlog saziva Bundestaga iz oktobra 2020. – koja je donesena posle višegodišnje diskusije. Koncept još treba da se izglasa u Bundestagu i Bundesratu

Zašto sada – skoro 80 godina od kraja rata?

Drugi svetski rat i zločini Nemaca do danas oblikuju Evropu. Oko 230 miliona ljudi u sadašnjih 27 evropskih zemalja živelo je pod nemačkom okupacijom koja je bila u znaku ekstremnog nasilja – zasnovanog na radikalnoj rasnoj ideologiji, čije je genocidno sprovođenje bez presedana u istoriji.

Većina nemačkih zločina nije se dogodila u vezi sa borbenim operacijama, i većina od mnogo miliona mrtvih bili su civili.

U Nemačkoj je znanje o tome minimalno – van akademskog konteksta. To je u potpunoj suprotnosti sa centralnim značajem koji taj rat i okupacija imaju za zemlje koje su bile okupirane. Ovim to Nemačka prepoznaje i priznaje.

Zašto Dokumentacioni a ne Memorijalni centar?

Koncept na 66 stranicaje sačinilo državno ministarstvo kulture na osnovu nacrta Nemačkog istorijskog muzeja, u kojem se nalazi i glavni štab ovog monumentalnog projekta. U izradi nacrta na kojem se radilo više od godinu dana, učestvovale su međunarodne i nemačke radne grupe naučnika.

Konsultacije sa udruženjima žrtava, inicijativama civilnog društva i memorijalnim sentrima širom Evrope iznele su na videlo dva velika strahovanja: S jedne strane je to bila zabrinutost da će Dokumentacioni centar biti politički monopolizovan u nacionalnom smislu, što je u suprotnosti sa tvrdnjom da je namenjen „grupama žrtava kojima je ranije manje posvećena pažnja”. Stoga je Stalna postavka konciprana tako da obrađauje teme, a ne pojedinačne zemlje.

S druge strane, pokazana je velika averzija prema ritualizovanoj komemoraciji u nemačkoj prestonici. Pravo mesto za svečanu komemoraciju stoga se jednoglasno vidi i dalje na istorijskim mestima stradanja u Nemačkoj i Evropi. Zato je ovo dokumentacioni – istraživački centar.

Zapadni Balkan pod utiskom ratova devedestih

U izradi koncepta su učestvovala i nemačka diplomatska predstavništva u bivšim okupiranim zemljama. Tako je identifikovano oko 145 ličnosti, organizacija i institucija iz Nemačke i inostranstva čije se učešće na takozvanom Otvorenom forumu činilo posebno relevantnim.

Sa prostora bivše Jugoslavije pozvane su 4 osobe iz Srbije (od kojih se samo jedna odazvala) 4 iz Slovenije, 3 iz Crne Gore (niko se nije odazvao) i po dve iz Hrvatske i sa Kosova. Na listi pozvanih nema osoba iz Bosne i Hecegovine kao ni iz Severne Makedonije.

Možda zbog toga u tekstu koncepta piše da su se „pojavile prve naznake da tema nemačke okupacione vladavine ima različit stepen relevantnosti u civilnim društvima pogođenih zemalja. Na Zapadnom Balkanu, na primer, novija istorija nasilja, ratovi devedestih, zasenila je starija iskustva iz okupacije Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.”

U okviru Otvorenog foruma, pored navedenih zemalja učestvovale su zainteresovane strane iz Nemačke, Belgije, Danske, Estonije, Francuske, Grčke, Italije, Kanalskih ostrva, Letonije, Luksemburga, Holandije, Norveške, Mađarske, Poljske, Rusije, Slovačke, Ukrajine, Albanije, Belorusije, Monaka, Litvanije, Češke, San Marina i Tunisa.

Prostor, stalna postavka, izložbe, stipendije

Na sajtu Nemačkog istorisjkog muzeja piše da će rad na formiranju ovog Dokumentacionog centra trajati više godina, a kada bude pušte nu rad, računa se sa oko 800 000 posetilaca godišnje.

U centru Berlina se sada traži prostor od oko 15 000 kvadratnih metara za koji je planiran budžet od 120 miliona evra. Polazi se od toga da će se izgraditi novi kompleks, jer u Berlinu ne postoji prikladna građevina koja bi imajući u vidu veličnu i prethodnu namenu – odgovarala ovakvoj svrsi.

Dokumentacioni centar će imati stalnu postavku za koju je predviđeno 4000 kvadratnih metara i 14 milioan evra, čiji je centralni zadatak istraživanje evropske istorije od 1939. do 1945. To je jedinstvena perspektiva – po prvi put obuhvata okupiranu Evropu u svoj njenoj geografskoj veličini i istorijskoj raznolikosti.

Osim toga biće i redovnih izložbi, konferencija, seminara, bogata digitlana ponuda na više jezika, obrazovni program, a jedno od ključnih sredstava istražvanja je Međunarodni program stipendija: predviđeno je 6 takvih stipendija godišnje i ukupno najmanje 600 000 evra, samo za tu svrhu.

Nacistički pogled na svet i različiti oblici okupacije

Stalna postavka ima za cilj da dokumentuje kako je nasilje nad okupiranim stanovništvom u Istočnoj i Jugoistočnoj Evropi bilo različito strukturisano od nasilja u Zapadnoj i Severnoj Evropi.

U osnovi toga bila je rasno-ideološka hijerarhija nemačkih okupatora, koji su ovim potonjim pridavali veću vrednost pa su bili predviđeni za germanizaciju.

Nacistički pogled na svet uključivao je antisemitizam, antikomunizam, anticiganizam, antislavizam i rasizam, ali i specifične koncepte rada i eugeničku tvrdnju o moći da se definiše vrednost svakog individualnog života.

Zločinačka priroda rata za uništenje na istoku i jugoisotku Evrope bila je očigledna već od prvog dana, u Poljskoj 1939. Izložba pokazuje kasniju radikalizaciju nemačke ratne i okupacione prakse koja se povećavala sve do kraja rata.

Napadu na Sovjetski Savez u junu 1941. prethodile su sveobuhvatne garancije nekažnjivosti za nasilje i zločine. Nemci su tamo upotrebili nasilje u neviđenim razmerama, ubivši 14 miliona civila, i počeli protiv Jevreja i Roma sa onim što se naziva „Holokaust mecima”. A od ukupono 5,7 miliona zarobljenih Crvenoarmejaca, njih 3,3 miliona je ili ubijeno ili umrlo od gladi, bolesti, smrzavanja…

Takozvana „borba protiv partizana” u Poljskoj, na okupiranim sovjetskim teritorijama, u Jugoslaviji i Grčkoj često je bila samo paravan za masakre lokalnog stanovništva, mada su nemački okupatori svuda vršili streljanja taoca.

U ovom kontekstu, od posebnog je značaja da se drugačija okupacija zapadnih i severnih delova Evrope – nije odnosila na Jevreje, Sinte i Rome. Oni su svuda doživljavali istu sudbinu. Zločini prema njima – usmereni isključivo na uništenje – zauzimaju apslutno jedinstvenu poziciju.

Šoa i genocid nad Sintima i Romima su stoga obrađeni u svim glavnim temama stalne postavke i takođe u posebnim oblastima, koje navodimo u nastavku.

Prinudni radnici

Do 26 miliona ljudi iz okupiranih zemalja radilo je – uglavnom prisilno – za nemačku privredu. Polovina njih, oko 13 miliona ljudi, deportovano je u Nemačku. Još 13 miliona ljudi je bilo prisiljeno da radi za Nemačku – u svom rodnom gradu ili su bili deportovani širom Evrope.

Sveprisutnost prinudnih radnika u Nemačkoj učinila je nasilje okupacionog režima očiglednim i za nemačko društvo.

Kao korsnici i profiteri prinudnih radnika, i stoga odgovrni, navode se industrijska preduzeća svih vrsta, zanatske radnje i poljoprivreda, ali i opštine i privatna domaćinstva. Istaknuta je i uloga svih nivoa državnih institucija, uključujući i ministarstva.

Logori

Logori su bili deo stvarnosti pod nemačkim nacistima širom Evrope – neverovantih domenzija. U konceptu se govori o nepreglednom sistemu najrazličitijih logora čiji se stvarni broj ne zna. Radi se hiljadma, uzmu li se u obzir ne samo logori za istrbljenje, već i logori u kojima su bili smešteni prinudni radnici, logori za disciplinovanje, takozvani prošereni policijski zatvori, radno-vaspitni logori.

„Aušvic” – na Zapadu dominantna šifra za Holokaust – zauzima posebno mesto kao svojevrsni kosmos logora. Pored nekoliko glavnih logora „Sistem Aušvic” je obuhvatao i oko 50 satelitskih logora.

Fokus prezentacije je na iskustvima zatvorenika – i visokoj vidljivosti logora u mestima u kojima su se nalazili.

Pljačka

Pre nasilnog osvajanja Evrope, Nemačka je bila na ivici bankrota – zbog intenzivnog naoružavanja i skupih socijalno-političkih mere 1930-ih godina.

Zato je pljačka je bila deo nemačke ratne politike. Počelo se sa oduzimanjem imovine Jevreja u Nemačkoj, a u pljački su pored nacističke države učestvovali i od nje profitirali i mnogi delovi društva. Zaplenjeno je sve što je koristilo ratnoj privredi, snabdevanju Vermahta i ostalih Nemaca u Rajhu: hrana, sirovine, zlatne rezerve, nafta, državna imovina, infrastruktura, umetnička dela, zemlja i ljudi.

Pljačka predstavlja iskustvo koje je u okupiranim zemljama i danas prisutno, na primer u vidu zahteva za restitucijom i reparacijama.

Uništavanje kulture

Nacionalsocijalističke ideje o budućnosti Evrope nisu ostavljale prostora kulturi ljudi i naroda kojima je NS ideologija uskraćivala pravo na život. Pored miliona ljudi, zauvek je trebalo uništiti i materijalna i nematerijalna kulturna dobra – sećanje na njihova kulturna dostignuća.

Najveći gradovi Sovjetskog Saveza – Moskva, Lenjingrad i Kijev – trebalo je da budu sravnjeni sa zemljom. Kada su uništavani gradovi poput Varšave, Koventrija, Minska, Roterdama i Beograda, Nemci su namerno kao metu imali i kulturne objekte.

U posleratnom sećanju nemačke javnosti ovaj deo rata je praktično prebrisan sećanjem na bombardovane nemačke gradove.

Glad

Glad je bila osnovno iskustvo života pod nemačkom okupacijom. Pritom su postojale veoma velike razlike između okupiranih zemalja i unutar njihovih društava, jer glad nije bila samo posledica rata, već i ratno oružje koje su Nemci svesno koristili.

Stalne nestašice hrane na okupiranim teritorijama i oštra suprotnost sa svakodnevicom stanovništva u Nemačkoj – deo su koncpeta stalne izložbe u delu koji se bavi glađu.

Ubistva bolesnika

Ovaj odeljak se bavi ubistvima pacijenata počinjenih u istočnoj Evropi pod nemačkom okupacijom. Za razliku od takozvane „eutanazije” u Nemačkoj, ovi zločini jedva da su poznati javnosti. Samo u većim bolnicama u okupiranoj sovjetskoj Ukrajini ubijeno je do 9.000 ljudi.

Zdravlje je na više načina bilo centralna kategorija u kontekstu nemačkih okupacionih zločina. Nacionalsocijalistički pogled na svet bio je popularan u nemačkoj medicinskoj profesiji i bio je povezan sa eugeničkim verovanjima koja su izjednačavala zdravlje i vrednost nekog čoveka: od individualne dijagnoze nastala je šifra za navodnu inferiornost.

U koncentracionim logorima nemački lekari su o životu i smrti odlučivali kategorijama „sposobni za rad” ili „nesposobni za rad”. Oni su takođe mučili logoraše pseudonaučnim eksperimentima, koji su često dovodili do okrutne smrti.

Šoa

Nemački rat je imao za cilj radikalnu demografsku transformaciju Evrope. Za istok kontinenta, za Slovene, to je srednjoročno značilo porobljavanje, proterivanje i smrt desetina miliona ljudi koji su naseljavali prostor (Lebensraum) na koji je Nemačka polagala pravo. Sa uništavanjem Jevreja se počelo brzo. To je Šoa.

Najkasnije do leta 1941. ubistvo svih Jevreja Evrope bilo je glavni ratni cilj Nemačke. Poraz koji se nazirao od bitke za Staljingrad doveo je do radikalizacije koja se povećavala sve do kraja rata.

Do 1945. ubijeno je oko 6 miliona ljudi, polovina njih je streljana u Sovjetskom savezu. Najveći pojednačni masakar se desio u Ukrajini, blizu Kijeva u mestu Babin Jar gde je u roku od tri dana ubijeno više od 30 000 Jevreja.

Masovna ubistva su vršena u koncentracionim logorima, gasom. Korišćene su i takozvane „dušegubke”. Na primer, od marta do juna 1942. oko 7500 Jevreja i Roma su ugušeni izduvnim gasovima motora dok su ih vozili po centru Beograda.

Genocid na Sintima i Romima

Parlelno sa Šoom, izvršen je genocid nad Sintima i Romima. Ovaj genocid je pratio druge ideološko-rasističke kriterijume i bio je znatno manji u apsolutnom smislu. Ukupan broj žrtava ovog genocida procjenjuje se na između 200 i 500.000 ljudi.

Nakon što su nacisiti preuzeli vlast 1933. i ova manjina je bila sistematski lišena prava, u početku unutar Nemačke. Sa ratom u okupiranoj Evropi postepeno je širen njihov progon, a napadom na Sovjetski Savez 1941.počinje genocid – gde su specijalne nemačke jedinice ubile najmanje 30.000 romske dece, žena i muškaraca. Primera radi, u Estoniji su ubijeni skoro svi pripadnici manjine.

Nemačke okupacione vlasti u Srbiji su od samog početka težile zajedničkom progonu Jevreja i Roma.

Posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, kada su se primetno povećale aktivnosti komunističkih partizana, Nemci su reagovali masovnim ubistvima: streljanjem talaca: 100 za jednog ubijenog Nemca i 50 za ranjenog.

I iz obzira prema okupiranom većinskom društvu, Nemci za taoce uzimali prvo Rome i Jevreje, tako da su do kraja 1941. u Srbiji bili pobijeni skoro svi Romi muškog pola. U susednoj nemačkoj satelitskoj državi Hrvatskoj, ustaški režim je takođe sprovodio progon Roma: od ukupno oko 120.000 ljudi ubijenih u Jasenovcu do 30.000 bili su Romi – uz Aušvic-Birkenau, to je logor sa najvećim brojem žrtava te manjine.

Ponude i prinuda saradnje sa okupatorom

Perfidni karakter nemačke tiranije ležao je, između ostalog, u činjenici da je okupirano stanovništvo u različitom stepenu i na različite načine učestvovalo i saučestvovalo sa okupatorm.

Ova tema je veoma bolna u bivšim okupiranim zemljama: tamošnja društva se i dan danas preispituju, i to je ponekad praćeno žestokim kontroverzama. Stoga izložba vidi kao svoj zadatak da kod ove teme – istakne strategije nemačkih okupacionih vlasti.

Otpor

Otpor nemačkoj okupaciji tretiran je pre svega kao nacionalna praksa. Izložba dokumentuje ustanke koji su organizovani na mnogim mestima u okupiranoj Evropi.

Oni su se kretali od ustanaka u pojedinačnim logorima, gradovima do čitavih zemalja. Spektar otpora bio je veoma širok: osim oružanog otopra ovde treba pomenuti, skrivanje progonjenih ljudi, prenošenje poruka i informacija ili učešće u tajnim obrazovnim institucijama.

Epilog: Pravno součavanje sa zločinima posle 1945.

Pripreme saveznika da kazne zločine koje je počinila Nemačka počele su tokom rata: rač je suđenju najvišim vođama nacističkog režima pred Međunarodnim vojnim sudom u Nirnbergu. Pored toga, istrage su bile u toku u svim bivšim okupiranim zemljama i nacionalni sudovi su osudili neke nemačke počinioce. Međutim, sa početkom Hladnog rata 1947-48. gonjenje ratnih zločinaca primetno je oslabilo širom Evrope.

Fokus ovog dela stalne izložbe je pravno suočavanje sa zločinima u tri države naslednice Nemačkog Rajha – Saveznoj Republici Nemačkoj, Nemačkoj Demokratskoj Republici i Austriji. Sve u svemu, mora se reći da je ono vršeno neodlučno i selektivno, da se sa istragom i procesima odugovlačilo te da se umanjivao opseg i značaj zločina, odnosno krivice počinilaca. Bilo je mnogo amnestija, prekidanja procesa, blagih i oslobađajućih kazni.

Na primer, u Austriji su dve trećine osuđujućih presuda izrekli takozvani narodni sudovi, koji su postojali do 1955, tj. do odlaska Saveznika. Potom je usledio talas pomilovanja i rehabilitacija, a 1975. je Austrija potpuno prestala da se pravno suočava sa zločnima Drugog svetskog rata.

Pojedinačni zločini prikazani na Stalnoj izložbi biće posebno sagledani iz ugla njihovog sudskog procesuiranja nakon rata, a biće prikazne i posleratne karijere pojedinih počinilaca.